Поводом двадесетогодишњег јубилеја епископа Игнатија

Поводом двадесетогодишњег јубилеја епископа Игнатија
Поводом двадесетогодишњег јубилеја епископа Игнатија
Поводом двадесетогодишњег јубилеја епископа Игнатија
Поводом двадесетогодишњег јубилеја епископа Игнатија

Параћин: Верска настава као литургијска катихеза. Петровац: Богословски опус владике Игнатија

У склопу прославе двадесетогодишњице своје архипастирске службе, епископ пожаревачко-браничевски Игнатије дошао је у Параћин где је началствовао вечерњој молитви у цркви Свете Тројице. Након тога, одржао је предавање у свечаној сали музичке школе.

Уводну реч дао је протођакон Златко Матић. У свом излагању, он је рекао:

Ваше Преосвештенство, пречасни оци, драга браћо ђакони, даме и господо, браћо и сестре у Христу,

Благодаран сам Богу и вама што смо се вечерас сабрали и што желите да чујете реч  о неким сегментима живота Браничевске Цркве. У неким ранијим приликама ове године, током које прослављамо две деценије архијерејске службе нашег владике, обраћао сам се заинтересованима у неколико градова наше Епархије у својству лица одговорног за издаваштво наше локалне Цркве. Сматрао сам да је наш епископ – теолог и да је јако важно да покажем које су богословске идеје определиле појаву часописа и књига нашег ОПК. Пошто и даље мислим да је врло важно то што имамо за владику изузетног богослова, кога највећи живи хришћански теолог, митрополит пергамски Јован (Зизијулас) назива највећим, ја бих вечерас вашој пажњи понудио нека своја размишљања о стању Верске наставе у нашој Епархији. Зашто? Прво, стога што је Веронаука, заправо, у животну педагогију преточена теологија. Надаље, желим да вечерас промислимо баш овај свети пројекат наше Цркве, да о томе поразговарамо, управо због тога што је са нама епископ кога је Свети архијерејски сабор одредио да се бави суштинском ознаком Верске наставе – њеним Планом, програмом и уџбеницима. На крају, будући да ово није стручни семинар, ја бих волео да вам укажем само на оне елементе које смо ми, вероучитељи и координатори ове Епархије, сматрали најважнијим, у организацији и реализацији Верске наставе у нашој Епархији.

Наш владика је једном приликом поучио вероучитеље своје епархије: „Наша теологија треба да буде светоотачка, јер су сви светитељи били вероучитељи. Неки су били у школама, неки су предавали у манастирима, други на Литургији, али сви су били на неки начин учитељи. Ја вас уверавам да су они својим поукама представљали слику и визију живота коју нам даје Литургија. Литургија повезује генерације. Чак и ако имамо различите приступе теологији, имаћемо један дух, литургијски дух“1. Ово је централна идеја православне богословске мисли, православног начина живота, па тиме и Православног катихизиса, Веронауке, чак и као школског предмета.

 Поучени живом и писаном речју нашег епископа, кренули смо од истине да се православна вера не може исповедати другачије, осим у црквеној заједници. На то нас подсећају најстарији светоотачки катихизиси и приручници катихизације, који су употребљавани за увођење у веру. Савремена православна Веронаука замишљена је као изразита литургијска катихеза, као увођење у Цркву, а не као информисање младих индивидуа о дефиницијама вере, умножавањем апстрактних појмова. Актуелни план и програм верске наставе, који је методолошки, садржајем и циљевима у потпуној сагласности са изворним, светоотачким визијама катихизације, обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства, као и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског. Зато је до данас, дакле, циљ Верске наставе да деца, људи постану чланови Литургије, јер неко само као члан Литургије може да исповеди веру у Тројичног Бога, а мимо литургијске заједнице, мимо заједнице са Богом и са другим човеком, нема православног верника. Бог за нас није религијски субјект, негде горе, већ га налазимо у структурама Цркве.

У наше време постоје и друга искуства која су, нажалост преовладала, како на Западу, тако и код нас. То су такозвана протестантска или католичка искуства, која имају оквир индивидуалног исповедања вере, у смислу да један човек сам учи, сам мисли, сам верује у Бога. Оно што се нама нуди у програму и уџбеницима, јесте пресликано искуство раних отаца. То је заправо понуђен став да веровати у Бога значи ући у личну заједницу и са Њим, али и са онима који верују Бога. То подразумева да треба да постанемо чланови Литургије. Тако је и вера у Цркви увек била повезана са Тајном Крштења.

Зато је таква вера сасвим супротна од оне индивидуалне која се своди на знање, на понављање свега, свих информација, које се науче. У овом контексту постајемо везани за личности, за црквене личности, тј. за чланове Литургије, у којима видимо пројаву самога Господа Исуса Христа. Зато је личност вероучитеља носилац успеха Верске наставе, зато је он уводничар, спона, мост ка Цркви и епископу.

У ових неколико реченица резимирао сам једнодушни став: Верска настава је Православни катихизис само ако је изразито литургијска катихеза. Не треба нам религиозно васпитање (предратна веронаука је остала у сећању углавном по злу, чак и када је под призмом хумора Нушићеве Аутобиографије, и батина које је добијао од катихете), већ православни катихизис. Вредно је помена да се до тих закључака долазило на крају семинара, који се зове „Катихизис некад и сад: Кирилове и Игњатијеве катихезе“2.

Такав приступ је почео да даје резултате – приказана је нова слика Цркве, Цркве која је актуелна, баш зато што је предањска и што њена порука није схоластичка, већ светоотачка, тј. евхаристијска, есхатолошка, онтолошка, дубоко личносна.

Дакле, након прве деценије рада, поштапајући се на терену, трпећи подметачине, чак и притајена гоњења разних педагога, директора, који нису чули да је Берлински зид пао, подневши економске проблеме рационализације (пун фонд се добија тако када се насилно деца преведу са Веронауке на Грађанско васпитање, па се тај фонд подели), уз неке наше слабости, стигли смо, ипак, до врло доброг успеха. Шта је у позадини чињенице да се нисмо угасили, или става да данас Веронауку у Браничевској епархији слуша скоро 27.000 ђака?

Прво, истрајни став аутора Веронауке у Србији да она буде слободни избор ученика или родитеља. Веома важан, чак пресудан сегмент у рехабилитацији хришћанског образовања, којом је хришћанима враћено право да учествују у савременим цивилизацијским дијалозима који формирају образовни систем, представљала је чињеница да рехабилитовано хришћанско образовање није било наметнуто (тј. није добило форму обавезног наставног предмета, као нпр. пре рата). Ученик који је желео да слуша веронауку, претходно је морао изразити слободу да чује реч Христову, баш као што и онај који жели да постане члан Цркве крштењем мора изразити слободу да то заиста хоће. На овај начин, Црква је показала свету лице којим се дистанцирала од свега онога што су непријатељи Цркве деценијама њој приписивали, означавајући је узроком средњевековног мрачног доба. Први корак ка разбијању предрасуда и лажи о Цркви, свакако је било то што је Верска настава по својој суштини била истовремено део школског система и, са друге стране, поистовећена са слободом детета. Ученик као учесник једног система у коме све оно што је најбитније подлеже под категорију мора, добио је Христову реч која му се нуди као хоћу и желим, конкретно, добио је Христову реч која му се нуди као слобода и љубав.

Друго, покушали смо да утичемо на вероучитеље, подсећајући их непрекидно на то да је црквена педагогија, заправо, подвиг, да има крсни карактер, да треба да сеју и да не очекују одмах и брзо плодове, према Јеванђељу. Требало је да прихвате став да се њихово постојање и њихова педагогија своде на служење Цркви, на њихово умањење до нестајања, да би вишеструко оживели у Христу који се поистовећује са мноштвом њихових ђака.

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Вероучитељи Браничевске епархије, а са њима и ја, као њихов координатор, стали су иза става да желе Веронауку која износи пред младе људе и пред свет, који ће ти исти њихови ученици колико сутра почети да уређују, поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази и опстаје литургијском катихизацијом. У поменутим трима тачкама (слобода ђака, љубав вероучитеља, заједница свих њих и нас на Литургији) видим суштину нашег досадашњег и будућег рада, о коме се неће судити процентима, анкетама и мртвим математичким рачуном, него, ако Бог да, унутрашњом црквеном променом. И ову наду, упркос или чак и у инат свему, преузели смо од нашег оца, учитеља и прволитурга, владике Игнатија. Док се будемо тога држали, устајаће многи против њега, нас и овако конципиране Веронауке, али ћемо знати да смо на правом путу, путу Богочовека, са којим се сусрећемо и ми и наши ђаци сваке недеље на евхаристијским сабрањима широм епархије, возглављеним у Епископу.

Хвала вам што сте овде и што сте хтели да ми посветите своју пажњу.

Након завршене уводне речи, владика је поздравио присутне и започео своје излагање. Најпре се надовезао на речи протођакона Златка, где је још једном истакао учење о Цркви као основни циљ Верске наставе. Ослањајући се на учење Светих Отаца, наш архијереј је указао на то да је свака ранохришћанска катихизација имала за сврху то да новокрштеног уведе у светајну Цркве - литургијску заједницу. Као основни проблем хришћанског живота садашњице владика управо истиче недостатак црквене свести - свести да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да у љубавном загрљају прихватимо и Бога и људе.

Настављајући, епископ је као основно питање поставио значај литургијске заједнице по наш живот и по нас уопште. Истичући да је Литургија пре свега заједница слободе и љубави која нам доноси вечни живот, владика је указао на потребу неког искуства на основу ког би верни увидели ово. У вези са овим он износи искуство смрти, која је тај последњи човеков непријатељ. У личном искуству смрти, када доживимо смрт ближњих, сваки човек осети потребу за обожењем преминулог сродника, управо због љубави коју осећамо према том човеку. На овом месту је још једном подсетио присутне како ми хришћани љубављу побеђујемо смрт, а то је управо кроз литургијску заједницу, сједињени са Богом и људима. Управо зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети Оци за њу кажу да је лек бесмртности.

По завршеном предавању слушаоци су добили прилику да епископу поставе питања. Још једном је отворен проблем теодикеје, који је започео питањем о страдању мале деце. Епископ је на ово одговорио да је наше страдање последица наше слободне воље, коју Бог не жели да нам одузме, јер би тиме одузео битисање нас као људи. Уместо тога, и Он сам страда заједно са нама, како би нам омогућио да постанемо саучесници његовог Васкрсења. Овим одговором нашег епископа је и завршено ово предавање.

Поводом двадесетогодишњице архипастирске службе владике Игнатија на трону пожаревачко-браничевских епископа, у суботу, 4. октобра 2014. године, у организацији црквене општине петровачке и уз свесрдно залагање архијерејског намесника млавског, протојереја-ставрофора Његослава Јовића, у Народној библиотеци „Ђура Јакшић“ у Петровцу на Млави, одржано је књижевно вече и промоција богословског опуса нашег епископа Игнатија.

Директор Библиотеке, госпођа Данијела Божичковић Радуловић, у свом уводном слову поздравила је госте и све присутне и пожелела топлу добродошлицу.

Затим се присутнима обратио протођакон Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Протођакон је подсетио на свеобухватну обнову наше Епархије на литургијској основи, доласком на трон епископа владике Игнатија и додао:

Својим основним порукама, али и директним начином изражавања таквих мисли, наша издања заиста треба да представљају изданак савременог и аутентично православног богословља. Позитивно провокативно делујући на свест савременог човека, аутори са којима сарађујемо својим афирмативним ставовима, не улазећи ни у какву полемику, бришу схоластички конципиране обрасце на које наилазимо у великом броју оних дела, који се тичу основних догматских тема, као што су онтологија, есхатологија, пневматологија, еклисиологија, упоредно и екуменско богословље. Однос ових области јединственог богословља, свакако је ушао у жижу интересовања савремених богослова свих хришћанских заједница. Исте ове идеје, изражене омилитичким речником, налазимо у збирци беседа еп. Игнатија, Да нам брзо дође Господ. Једноставније, пастирски директно, наш владика већ 20 година широм епархије поставља иста круцијална питања постојања и одговор нуди у простору одговора на сва питања – на Литургији. Изабрали смо 100-тинак беседа из претходне две деценије да бисмо се подсетили како ништа нисмо ни чули, ни разумели, а камоли применили у животу од тема које је аутор отворио тих давних година….

Владика браничевски Игнатије присутнима је говорио о љубави као решењу проблема смрти на основу личног искуства и искуства светих отаца. Предавање владике преносимо у целости:

У овом нашем сусрету и догађају, најважније је да се видимо. Ми смо почели са богослужењем. а сигурно и разговори нису никада били нешто неважно у Цркви. Вазда су свети оци у Цркви разговарали и дописивали се на важне теме, о којима смо чули из реферата протођакона. Ја сам као и сваки владика одговоран за једну заједницу коју водим, односно о којој се старам. А то је једна конкретна црквена заједница. Када сам ја студирао и читао теолошке књиге тада сам уочио разлику између оног што су писале владике и оног што су писали професори. Када сам и сам постао свештеник и владика тада сам и сам видео ту разлику. Професори се, мање више, баве идејама. Говорите о добру, о животу, о слободи... то могу све бити идеје. О томе су говорили и филозофи. О томе и данас говори филозофи, пишу песници... али за разлику од свих тих филозофа и песника, владика говори о свим тим стварима из једног личног сусрета са конкретним људима. Тада сам заправо разумео зашто су се свети оци  и први апостоли бавили тим проблемом смрти, проблемом слободе. Овим проблемима су се бавили зато што су имали једну личну заједницу са људима. Када остварите са неким заједницу и живите као браћа, као што су живели први хришћани, тада смрт једног од браће за вас представља велики проблем. Тада више није човек идеја о којој можемо да причамо или пишемо као филозофи, јер је конкретан, има конкретно име. Тада се суочавате са стварима које могу бити идеолошке, али на један другачији начин, у реалном животу. Одатле је почела моја теологија и сматрао сам да је то светоотачка теологија. Тако сам желео и у својој дисертацији да покажем да је наша вера – Црква, заједница. Вера је код првих хришћана и светих отаца била заједница. Тако су говорили да не можеш да верујеш, ако немаш некога кога волиш. Када су питали једног светог оца да ли може показати Бога у кога верује, ако је толико битан за нас и воли нас и хоће да нас спасе како би и они поверовали, свети отац је одговорио: покажи ми ти свог човека кога волиш, па ћу ти ја показати Бога. Дакле, желео је да га упути на реалну љубавну заједницу, из које треба да почнете, како бисте видели да је вера израз љубавне заједнице. Дакле, када волите једно биће, оно је за вас непоновљиво, први тај атрибут је божански. Све је поновљиво и све на неки начин пролази, али једно биће које искрено волите је непоновљиво, непролазно. Може оно и умрети и ви ћете то констатовати, али и из те перспективе родиће вам се потреба за Богом, зато што ћете желети да то биће буде живо. Тада се молите Богу и призивате некога ко ће га оживети. Опет, у тој љубавној заједници у којој некога волите и неко воли вас, и ви схватате да сте неко божанство.

Црква, дакле, никада није теологију темељила на идејама, већ на живом сусрету са другим. Христос је говорио својим апостолима да ће бити његови ученици, само ако воле другога. Ми то сада често говоримо да многи воле и верују у Бога. Али оно што им недостаје јесте човек. Многи се данас изјашњавају као велики заштитници вере, православља и Бога. Они су у стању да убију другога и за њих нема човека и зато је њихова вера лажна. Господ је вазда говорио својим ученицима да неће онај ко љуби Бога бити спасен, него сваки онај који љуби ближњег свога и тај познаје Бога зато што је Бог Љубав. Али Бог није љубав као идеја или као неки самац који има неко осећање љубави. То је и наша цивилизација побркала јер је љубав постала психолошка форма. Бог је Љубав, како су свети оци протумачили, заједница Оца, Сина и Светог Духа. Дакле, дали су акценат на заједништву са другим, а не на психолошким формулама. И Платон је говорио да је бог љубав, али Платон је говорио да је бог љубав на тај начин што он из себе точи неку љубав и нема потребу за другим. Код Платона љубав је била психолошка, идејна.

Оно што сам ја приметио када сам почео да се бавим учитељством у Цркви, јесте недостатак и угроженост у нашој вери конкретне заједнице. Наши хришћани су добри људи, они се придржавају неких закона и то испуњава неке људе који посте, који су морални... али наш човек је почео да се удаљава од другог, да му други смета и он не може бити добар верник због другог. Али то није хришћанство, иако су наша браћа на Западу промовисала тај вид хришћанства, тај индивидуализам. Ја сам за себе добар и придржавам се закона, али то није хришћанство. То може да ради и други човек који није крштен. Али, да ли неко ко испуњава законе, ко је честит, поштен може бити хришћанин? Да ли се то тражи или се тражи да будеш крштен? Зар Господ не каже да сваки онај који се поново не буде родио водом и Духом Светим, нема живота у себи? А то рођење водом и Духом код светих отаца је вазда значило да уђеш у заједницу са другим, да ниси сам себи довољан, да престанеш да будеш индивидуа. То је суштина греха човека код светих отаца, суштина његове погрешке, то је да он каже другоме нећу те, ја сам сам себи довољан. То је први човек Адам рекао Богу. Одатле је и пад и одатле почиње свако зло. Дакле, зло почиње када почињете да будете уверени у себе саме и не треба вам нико.

Зашто је наша цивилизација довела до атеизма иако никада у историји није било атеизма? Било је различитих богова, различитих веровања, али никада није било да не верујеш у бога. Ипак, наша цивилизација је одједном донела атеизам. Зашто? Откуд када наши претходници нису имали? Индивидуализам је постао у нашој цивилизацији мерило. Не треба вам други човек. А ако вам не треба други човек, не треба вам ни Бог, јер Бог је други човек. Када сам био на студијама у Немачкој, која је богата и развијена земља, видео сам рекламу за неке алате, где се каже да узмете тај производ и не треба вам нико, ни комшија, ни мајстор, сами сте себи довољан. Одмах сам рекао да је то сатанска порука! Кажете човеку да му нико није потребан. То је страшно!

Ја сам се бавио и проблемом смрти. Понављао сам да је суштинска порука хришћанства васкрсење, јер васкрсење је победа над смрћу јер је Христос умро и васкрсао из мртвих. Свети оци су вазда говорили да Христос није значајан за нас зато што је страдао, већ зато што је васкрсао из мртвих. Да није васкрсао, био би обичан човек, као и ми. Свети апостол Павле каже да је васкрсење то што је нама донело спасење. У позадини васкрсења, пак, јесте победа над смрћу. Нажалост, на Западу се у теологији увек потенцирала нека жртва. Због тога је долазило до мазохизма. У њиховим романима је увек подвлачено то да се човек жртвује, али опет се види да то ништа не значи. Чули смо и код ђакона да колико год се неко трудио да нешто буде добро, враћа нам се катастрофа. Ево, узмите на пример медицину. Ја сам стар човек и тај проблем се свима јавља. Дакле, медицина је толико напредовала а све више људи умире, све више је болести. Као зачарани круг.

Али, проблем смрт кога су апостоли апострофирали као велики проблем, који се превазилази Христовим васкрсењем, не може да се уочи уколико немате љубави. То је можда за вас парадоксално да се смрт не може схватити и изаћи пред нас ако нема љубави. Али ево ја наводим пример: данас велики број људи да умире, објављују медији. То је нека статистика, неки бројеви. Али трагедија је када неко умре кога волите. Шта значи смрт за једно биће које је љубављу везано за умрло биће? То значи губитак свега. То је трагедија смрти. Када изгубите једно биће које волите, изгубили сте све, изгубили сте себе. Дакле, смрт је трагична само када се погледа из ове перспективе. Иначе, ако љубави нема, тада нема ни проблема. Ако погледате из перспективе заједнице са конкретним бићем, видите колика је та трагедија. То није промена, већ претња бићу небићем, доноси ништавило, доноси непостојање. Ја сам се често питао како су свети оци могли да говоре о стварању света ни из чега. Шта је то ништа? Зар је могуће да човек то схвати? Апсолутно немогуће логично. Када су хришћани говорили да је свет створен ни из чега, људи су се смејали и питали их шта је то ништа, како то изгледа? Али, када почнете да му причате о ништа то увек постаје нешто. То о чему су говорили свети оци, може се схватити само из те љубавне заједнице. Живот је љубав, али љубав као заједница са другима. Из тога произилази живот. Живимо само ако има неко ко нас воли. Тада све поприма лик онога кога волите. Зато људи кажу да, ако се прекине та заједница, иако ми још увек постојимо, као да смо и ми престали да живимо. Отуда долази вера да је Бог наш Света Тројица и то да тај став има велике последице, које се одражавају на наш живот. Дакле, творите заједницу са другим и тада тек верујете у Бога.

Дакле, то сам хтео да вам кажем. Многи говоре о теологији, а и ја сам један од њих. Али оно што сам научио из искуства, то сам желео и вама да пренесем: не може се у Цркви говорити о Богу без искуства заједнице и љубави. Који тако не чине, лажни су, лажу, без обзира колико то било упечатљиво када се бију у прса тврдећи да су браниоци православља. И мене многи нападају... али је то исто као када незналица дође лекару или инжењеру каже му да он не зна да лечи или да рачуна. Ми смо различити. Господ нас је тако створио али и то нам је проблем, не можемо издржати ту различитост. То је захтев сваког човека, да будемо различити и да изађемо из те унифицираности. Данашња цивилизација чини да сви људи буду исти. Смрт тежи да будемо исти и зато као да се смрти више не бојимо, а она нас тако поништи све, све нас претвори у земљу и она нас нивелише. Хришћани се, пак, против смрти боре!

Хвала вам на стрпљењу и што сте дошли! Хвала и директорки на гостопримству!

Књижевно вече завршено је коктелом љубави у холу библиотеке, са жељом и надом: Да нам брзо дође Господ!

Извор: sabornost.org