Православно богословље и екологија на делу

Гледиште Архиепископа Димитрија на еколошка питања*

Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Ово је један од разлога зашто је 2001. г. Грчка православна архиепископија у Америци основала Саветодавни одбор по научним и технолошким питањима, са његова три пододбора за питања енергије, екологије и економије.

И док, отуда, укључивање православних јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама у ова размишљања можда представља новину, мада то није први пут да о овоме дискутујемо. На делање на еколошким питањима позвани смо и, штавише, то нам је заповеђено, на самом почетку књиге Постања, у којој су нам старање о природи и однос према Божјим створењима изложени у виду налога. А овај снажан библијски нагласак водио је у литургијску свет да је Бог Дух Свети „свудаприсутан и све испуњава“, чиме стичемо визију да је Бог осветио сву твар и тиме позвао људски род на преображење. На крају крајева, Бог све одржава, а не човек. Међутим, такође све морамо очувати као пристави и не заборавити да нисмо власници. Из тог разлога, ми грлимо свет као Божје свето присуство и поштовати Бога који прожима сву твар.

Околни свет и Црква

Истичемо да се космос није променио, мада се друштво зацело изменило. Данас имамо посла с другачијом скупином приоритета и ставова, другом скупином приоритета и снага које превладавају у нашем свету и времену. Понекад се ова схватања сукобљавају с православним погледом на свет.

На пример, често се сусрећемо са окошталим појмом индивидуализма, који је стран нашем богословљу и предању. У Православној цркви увек смо наглашавали да живимо и постојимо као људска бића заједнице и да се спасавамо као чланови заједнице која је Црква. Исто тако, често се сучељавамо са гледиштем да је Бог одвојен од света, уместо да Бог воли свет и да је Бог свудаприсутан. Такво настојање подстиче неку врсту материјализма или секуларизма где се свет схвата на утилитаристички начин у складу с механистичким моделом какав нам је нудило Доба просвећености. Такав материјализам пориче унутарњу суштинску лепоту и вредност света, проповедајући свет без Бога и Духа његовог, чиме апсолутно десекрализује и ниподаштава сву твар. Као резултат тога, Бог се прогони у забито далеко небо, и тако је сасвим уклоњен са земље и удаљен од ње. Отуда не можемо више казивати да ствари буду „и на земљи као на небу“. Наравно да се овакво гледиште радикално разликује од богословља и његове примене.

Најзад, ако се одвојимо једни од других и од Бога, и ако изолујемо овај материјални свет од небеске стварности, онда неизбежно уводимо на сцену гледиште о необузданом конзумерству, које нас просто гони да тражимо испуњеност свог живота у томе да се има, а не у томе да се буде. Сходно томе, стицање материјалних добара постаје циљ по себи, не због тога што су нам оне неопходне за наше постојање и живот, него што су привлачне за наш идентитет и статус. Ствари нису више вредне по себи или за ближње, него су ту једино за нашу корист и задовољство. Очигледне су негативне последице таквога става по околину у којој живимо. Но, сад се дубље посветимо овом питању.

Еколошке последице услед погрешних приоритета

Да ли све ово заиста прети нашој околини данас. Ма како било  претешко стално се враћати на ову тему, њене еколошке последице су очигледне. И у обичном животу сви ми опажамо те претње природној средини и често доживљавамо и последице од мношта еколошких учинака, не само у нашој држави, него и, и то нарочито, у другим земљама у које многи од нас често путују и у којима је еколошка свест мање изражена. У такве ударце на човекову средину спадају: затрована вода, загушљив ваздух, огољена земљишта, пустаре, крчење шума, загађени океани и реке пуне пестицида, хемикалија и пластике, и гомилање отпада. Године 2008. били смо сведоци огромног излива угљене прашине у Тенеси; 2010. доживели смо страхотни излив нафте у Мексичком заливу; 2011. г. катастрофалне последице од цунамија услед пуцања на нукеларној електрани у Јапану; 2012. били смо престрашени библијским потопима услед великих киша у Пакистану, а што се тиче нас овде ближе, имали смо смртносне ударце циклона кад је ураган Катрин погодио Њу Орлеанс 2005, а ураган Сенди опустошио Њу Џерси 2012, као и последњих деценија многобројне разорне пожаре у Калифорнији.

Ту недавно објављени Научни извештај о климатској промени и њеним последицама, издан у септембру 2013. г. од стране Међународног панела о климатској промени, на којем ја радила стотина научника из десетак земаља, истакао је неколико тачака забринутости у виду поразних закључака по питању климатске промене, као што су: глобално загревање, подизање морског нивоа, све већа концентрација угљенмоноксида и отапање ледених санти. Људски утицај на климатску промену је очигледан из читавог низа осматрања и анализа, мада је сасвим могуће да је људски чинилац био доминантан узрочник приметног загревања и да бива све јачи почев од средине 20. века. Премда скептици наводе да клима иначе показује различите понашање, дугорочни трендови као да су препознативи, те да нема разлога за неко самозадовољство.

Срећом Православна црква има на челу Његову Све-Светост васељенског патријарха Вартоломеја, који је потпуно свестан ових проблема, и у својој патријарашкој служби заузима се и за подизање еколошке свести и заштиту човекове средине, и то предузео као значајну ставку своје архипастирске службе. Као што је добро познато, патријарх Вартоломеј је организовао осам међународних конференција, пет летњих семинара и, досад, један Скуп на високом нивоу на Халки, како би скренуо пажњу на уздисање земље и апеловао на људе вера и религија и свих научних струка да предузму активну улогу у њеном очувању променом својих живота и утицањем на људе светске политике како би они са своје стране предузели одговарајуће мере. На последњем његовом еколошком симпосиону, одржаном у Њу Орлеансу у октобру 2009.г. на тему „Велика река Мисисипи: успостављање равнотеже“, Његова Светост је нагласио да су „људи проширили своју владавину над природом до те мере да су апсолутне границе нашег постојања прекорачене. У потрази за грађевинским дрветом изгубили смо трећину својих шума у свету, претварајући их у пољопривредне оранице, а не помишљајући на то да су ови џиновски сунђери добављачи свеже воде и кисеоника“.

Шта су наши одговор и задатак?

Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене.  Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.

Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.

Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.

Закључак

На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.

И тако, враћамо се теми конференције  „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.

У предговору књизи „Озелењивање православне парохије“, коју је објавило Православно удружење Преображења Господњег, Његова Светост васељенски патријарх Вартоломеј је истакао: „Од самог почетка своје свештеничке службе надао сам се  и молио се да разне еколошке иницијативе Васељенске патријаршије имају за плод стварање истовремено и ‘зелених парохија’ и ‘зелених свештеника’ широм света.“

Искрено сам уверен да ми овде у САД имамо изванредну прилику да удовољимо том позиву о заштити човекове средине. Избор је на нама. Хоћемо ли ослушнути Реч Божју и послушати је? Хоћемо ли се доказати као одговорни пристави? Свет мотри на нас. Свет очекује. А време лети. Парафразирајући св. апостола Павла, можемо рећи: „Ево, сад је најпогодније време, сад је дан спасења човекове средине“ (ср. 2 Кор 6,2).

*Предавање грчког архиепископа Димитрија на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theTransfiguration).

Са енглеског превео

протођакон Радомир Ракић