Православно гледиште на еколошку правду и промену понашања*

пише: свештеник Алексије Виноградов*

„У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост 1,1).
„Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи“ (Лука 21,33).
„И видех ново небо и нову земљу; јер прво небо и прва земља прођоше“ (Отк 21,1).

Како могу хришћани који су историјски и културно били толико дуго одвојени, изразити усаглашени поглед на екологију? Углавном се прихвата да Свето писмо може пружити полазиште у таквом подухвату. Међутим, Свето писмо није прегледан уџбеник који излаже специфична хришћанска начела како увек поступати у овом свету. У њему је много чега нејасно, па и наизглед парадоксално, како се види из цитата наведених на почетку овог рада. И тако, писци прве библијске књиге величају чуда при стварањеу света, док писац последње књиге, Откривења, слика у детаље нестанак овога света и настанак нове Твари. Ако пођемо од књиге Постања, чини се да човеково старање о природи, његова делатност на обнови Едемског врта, представља првенствени задатак. Па ипак, ако се човек усредсреди на извештаје о есхатолошким стварима (“последњим стварима“) изложеним у Новом завету, закључио би, након свих у међувремену изнетих приповести и догађања о човековом успеху и неуспеху, да су знаменити палеонтолози изнели трезвено научно појашњење овог богословског закључка.

Међутим, иако Библија није ни исцрпан приручник из космологије, нити је искључиво богословска расправа, она ипак садржи универзални кључ за хришћане по питању односа и повезаности између људи и створеног поретка. Али је од суштинског значаја заћи у жива хришћанска предања, сазнати како се Библијом живело, уколико хоћемо да се домогнемо тога кључа. Ако су расправе, научни радови и мишљења изношени уз велики патос и придаје им се значај хитности на подручју екологије, то је онда из два разлога. Прво, све то показује заједничко запажање да постоји нешто трагично нехатно у нашем односу према природи, нешто за шта сами хришћани сносе одговорност и у чему су и сами увучени. Друго, расправа показује да очигледно још не постоји заједничко богословско нишљење по тој теми, као ни препис лека тој трагедији, и, мада су значајна начела већ изложена, ипак не постоји консензус по питањима методологије и по томе шта су овде приоритети.

Задивљује нас што се заступа употреба рециклираних шоља за кафу, вожња аутомобилом с више лица како би се смањила емисија гасова и потрошња бензина, или се препоручује обострано штампање на листу папира да би се уштедело на њему и на поштарини, засаде дрвећа да би се сузбила пустара, и тако даље. Такве радње дотичу се освешћивања људи широм света по овом питању и подстичу на то да свако буде бар у најмањој мери свестан ограничености добара (ресурса) ове планете. Па ипак, овде није у питању особито „хришћански“ допринос расправи, мада и то, на крају крајева, треба да је задатак хришћанске Цркве. Када ово кажем, желим нагласити да хришћани морају приступати овом задатку не да би тек додали „још једно гледиште“ по том питању, него да би изнели оно у шта верују као у одрживо и универзално исправно гледиште. Ово није посао „теолога“ као кабинетских стручњака, предавача и писаца, него је посреди свеобухватно залагање стручњака као теолога – оних који мисле, раде, моле се и живе истинским богословљем (у светоотачком смислу). Ово је посебно тешко у релативистичкој култури која одбацује апсолуте и сматра да се свако гледиште које за себе тврди да је саборно, општеприхваћено (у најширем слислу речи) граничи са фундаментализмом.

Услед све снажније релативизације културе, и онда кад је хришћанско гледиште јасно и гласно изнесено, на њега се гледа тако као да је изречено на тек „верском“ подручју – њега интелектуална заједница прима снисходљивом уљудношћу и захвалношћу, а потом га меће на полицу као неки „додатак“ или га сматра тек „инспиративним“. Отуда имамо двоструки задатак: да одредимо схватања заједничка за све нас хришћане и, друго, да ова схватања излажемо пред другима на прихватљив и ефикасан начин.

„Причајмо ми своју причу...“

Француски православни богослов Павле Евдокимов (умро 1979.г.), човек чији су живот и рад живо сведочење о љубави према ближњем, о „екологији“ у најдубљем смислу, износи оштру критику и осуду своје сопствене конфесионалне вере, кад пише да неуспех хришћанства потиче од неспособности хришћана да буду кредибилни сведоци свог сопственог учења („Писмо Црквама Христовим“, Луда љубав Божја, Париз 1973. на француском; преведено и на српски - прим. прев.). Други православни богослов, који је због свог смелог исповедања вере мученички окончао (1990), свештеник у совјетском добу, Александар Мен такође је писао да су хришћани престали да обављају своју мисију квасца у паганском друштву. Изражено савременим жаргоном: ми тек причамо причу, али се ње не држимо.

У истој књизи Евдокимов критички расуђује да, на крају крајева, то није ни питање изложења специфично хришћанске „агенде“ на проблем, него је пре реч о томе да хришћанин појединац који живи и ради у тој култури, убризгава у њу сву своју делатност, при том с посебим преокретом ума и срца, те би деловао такорећи заразно својом очигледном исправношћу, а не да верска етикета  или марка чине да он буде обележен као другачији „тип“ човека. Овде се запажају два радикално опречна приступа у хришћанском размишљању: да ли је Црква одвојена, посебна установа која дејствује у свету и култури (културама) или, да ли су култура и друштво и саме подведене Цркви и преображене у њој која, пак, нема ограничења? Да ли Црква стоји као усамљени пророчки глас изван културе којој се обраћа, или је Црква „квасац“ похрањен дубоко у копањи брашна? (Мт 13,33).

Сваки доследни хришћански „став“ о еколошком (или о сваком другом друштвено релевантном) питању мора се суочити најпре са овим питањима. Да ли ми једноставно не публикујемо дивно одштампане текстове са гледиштима законодавних тела (влада, удружења, или чак црквених власти) или, пак, пружамо веродостојно живо сведочење о томе како иситнска хришћанска екологија треба да изгледа?

Јединствене личности

Ово питање нас просто ставља пред фундаменталну тачку хришћанског живота. Христос не долази у људски род у начелу, не у неку посебну културу, не да се суочи с политичким идеологијама, него да дође у додир са специфичним, јединственим личностима у сваком добу и култури („не молим се за свет, него за оне које си ми ти, Оче, дао...“ „...Ја сам вас изабрао за ученике из света“ (што ће рећи из безимене скупине). Његови ученици имају имена, а апостоли са своје стране опште с лицима и заједницама које имају имена (треба читати њихове посланице). Колики је то контраст према савременом „ефикасном“ списку корисника и средстава за масовне комуникације која се обраћају безименој гомили. У роману „Браћа Карамазови“ Достојевски приказује савремену дилему преко личности једног изванредног лекара који је „волео човечји род, али није могао поднети свога ближњег“!

Тако ни наше ходатајење не може се легитимно проводити у колективним размерама пре но што се покаже на личним, жртвеним делима указаним нашем ближњем који има име. Укратко, хришћани имају огроман задатак свога личног преображаја ако мисле да врше трајан и смисаон утицај на друштво уопште. Проповедање хришћанских погледа на свет није излагање само етичких идеја, него је првенствено сусрет са живим Христом живим сведочењем – сусрет до те мере радикалан да производи потпуну промену човековог животног пута, његових свакодневних послова и поступака, па отуда следи схватање о потреби кајања, измени срца и ума, метаноји. Ово схватање има свој основ у богословљу о Оваплоћењу као таквом. „Истина“ за коју се Пилат распитивао, стоји лицем у лице пред њим у личности Христа; то је  Реч Божја, проповедана као Љубав, проживљена лично, непосредно. Пилат није у стању да то види, не из разлога што је „порука“, проповед неделотворна, него због тога што је његово срце затворено, што он није спреман да преокрене свој садашњи животни пут.

Апстрактно учење наспрам личног сведочења

Овај раскорак између апстрактног учења и личног сведочења дошао је до изражаја на конференцији о екологији којој сам присуствовао пре извесног времена. Морам признати да је било изложено више занимљивих и озбиљних реферата и кореферата. Највише ме је заинтересовало излагање о. Михаила Олексе о органској повезаности вере, живота, индустрије и природе међу урођеницима Аљаске, урођена „екологија“ људи који живе Оваплоћењем. Међутим, многи од нас учесника допутовали смо на конференцију свако својим колима, боравили смо у луксузним хотелима, јели смо све што се иначе сервира у хотелима не осврћући се на калоричну вредност јела или већ на његову лошу страну, носили смо спортску одећу од вештачке свиле и полиестере који као такви загађују. Изгледали смо и понашали се као и сви други који не обраћају неку пажњу на екологију.

Од овог „облака“ еколога активиста (укључујући мене) мисли су ми одлутале до двојице монаха који обитавају на једном брду северно од Вермона на канадској обали, Игуман је ученик Ланзе дел Вастоа (Lanza del Vasto), који је основао „Арку“, хришћанску едукативну заједницу у Француској а која се држи начела оног што данас називамо „покрет ка једноставности“. А руководно начело ових монаха садржи се у хришћанском схватању човека и природе, које  је епископ Калист (Вер) одлично описао у својем предавању „Преко творевине Творцу“, одржаном у Лондону у октобру 1996. године.

И док су монаси срећни издржавајући се од иконописања, сваки вид њиховог рутинског живота представља чин свесног општења с Творцем, што је богослужење у којем је сваки човек свештеник, посредник, приноситељ. Ништа се ту не обавља на брзину или под „хитно“. Ништа ту није средство да би се досегло нешто „важније“, у смислу да се успут поједе сендвич како би се што пре стигло на „важан“ састанак. Сваки њихов посао је свештенорадња значајна сама по себи. Они све сами производе, а  конзумирају уз свест да је постојао процес производње.

При једној шетњи кроз своје шуме, кад је игуман Григорије размишао о томе како „не може себи предочити да рај може бити лепши и бољи“ од овог, јасно је да није описивао само спољне пројаве њиховог постојања, него је указивао на унутарњи кључ, на рај који је истински поново задобијен у људском срцу. За мене лично замишљање таквог живота устрајава много снажније и казује моћније од најуспешнијих студија и богословских трактата о екологији.

Пронађена визија

Кад се пронађе таква визија и о њој сведочи, нема потреба да се она разлаже на своје саставне делове и да се пита: „Шта су специфични аспекти који чине да тај живот има у свести посебан еколошки апект? Ко може применити те аспекте ове одређене заједнице, рецимо, у 'урбаном контексту?“ Најважније је да сведочимо о томе како неко живи и бива преображен Хистом, при том узимајући Јеванђеље с највећом збиљом и радошћу – како води живот који представља потпуно одбацивање превађујуће културе у нашем поднебљу и имплицитног суда о њој.

На сваком од нас појединачно лежи задатак да овом питању с „како“ дамо свој лични печат, не као клонови друге особе, него тако што ће свако бити позван да води лични христолики живот. Што се тиче већине нас хришћана, чини нам се да смо крајње „срећни“, задовољни с превлађујућом, постојећом културом, јер се углавном возимо великим приватним аутомобилима у удобне цркве, можда смо ангажовани у неким добровољним акцијама ради умирења савести, с мало утицаја на своју личну имовину и време, с опуштеном свешћу конзумирања, као и наши нерелигиозни суседи, дванест више пута него што је светска конзумација добара у просеку по глави становника (тако нам веле статистичари!).

„Поунутарње монаштво“

Руски писац Солжењицин, после свог дугогодишњег изгнанства и робије, и даље је писао веома малим словима и при том би искористио сваку белину на малом листу хартије. Ово није чинио из тврдичлука, него пре из личног схватања тога колико је бескрајно драгоцен и неопходан сваки делић Божје творевине. Многи који су издржали такву немаштину, најзад су били захвални својим хапситељима на овом преображају и високој свести о животу након пуштања из затвора. Ако живот и понекад понуди овакво нетражено мучеништво, Црква је кроз историју нудила добровољно мучеништво које је водило у сличан преображај (преокрет) – пустињско подвизавање.  Нико неће свесно тврдити да је непримерено да дође до масовног егзодуса у пустињу (мада се чини да пустињски подвижнички живот задобија све више приврженика), но духовни еквивалент је оно што је неколико православних писаца назвало „поунутарње монаштво“, незванично монаштво.

„Поунутарње монаштво“ значи живети у овом свету и друштву животом дубоке хришћанске свести у сваком животном тренутку, водити живот самопоуздања како би се постигла уравнотеженост, човек био ослобођен илузије о неком вечитом  приватном власништву, сматрао сваки аспект или елемент творевине за средство општења са својим ближњим, за свету тајну љубави  с њим и нашим заједничким Творцем. Понекад смо у искушењу да скидамо пророке и монахе с њихових светих гора, да им кажемо да им је живот надреалан, да их убеђујемо да нам се придруже у нашој доброј борби на спасавању друштва. Међутим, својим тихим сведочењем управо нас они издижу, показују на конкретне начине да је сасвим могуће водити истински хришћански живот, живот којим се може живети управо у овом свету.

Ово не треба схватати као призивање секташења, које особито као савремени феномен екологије узима облик многих квази-верских покрета усмерених повратку земљи и природи. Наиме, то није питања бежања, напуштања палог индустријског света зарад неког утопијског пољопривредног Шангра-Ла. Нити је то случај кад се свет мора искоришћавати по себи и за себе, често зарад доброг здравља, дугог живота и општег „напретка“. Међутим, у питању је како преоријентисати приоритете, како ослушнити Христову заповест да се тражи „најпре Царство небеско“, да би се све ове друге ствари додале или, боље, поставиле у свој прави поредак и смисао, на шта нас у својој одличној расправи о природној средини упозорава Елизабета Теокритов (Elizabeth Theokritoff, Orthodoxy and the Environment, Sourozh, No. 58, Nov. 1994).

Општење с Богом у његовој творевини

Само у овом светлу могу се усагласити наводна библијска размимоилажења у стиховима наведеним на почетку овога рада. Наиме, с једне стране, свет је ваистину добар и приводи нас своме Творцу; с друге стране, управо ова твар није циљ сама по себи, јер се мора преображавати, стално обнављати и пресаздавати од стране оних који су позвани да учествују у стваралачком чину, од оних који су и сами створени по обличју и подобију Творца.

У својем капиталном делу „За живот света“ (преведена на српски - прим. прев.) о. Александар Шмеман (умро 1983.г.) наводи православни поглед на човекову улогу у животу и свету. Он нас подсећа на наше место у Рају као причесника с Богом у његовој творевини, на космички пад човека тиме што је постао „потрошач“ и на личну обнову и обнову света у обновљеном евхаристијском животу, животу приношења и благодарења, какав је показан и проживљен у Христу и кроз Христа, савршеног Човека.

Ово пишем док се припремам за конференцију о еколошкој праведности у Естес Парку, месту задивљујуће природне лепоте у срцу Колорада. Иронично је да треба потрошити веома много керозина за авионски лет, као и поднети друге трошкове скопчане с овим путовањем, трошити ресурсе да бисмо се тамо окупили. Нешто се у мени пита, зар не би требало одржати скуп негде близу, у неком америчком граду пуном смога, па би контекст одржавања еколошког скупа био примеренији с обзиром на нашу тему? Свети Василије Велики је писао у 4. веку: „капут који виси у твојој остави боље пристоји раменима твога нагог брата; оне друге ципеле пристоје ногама онога који их нема...“ Наравно да можемо допуњавати овај списак св. Василија кад год се осврнемо и опазимо своје изобиље и вишак. На крају крајева, наше сведочење ће бити делотворније једино онда када нас свет прати и на основу вођења нашег живота може узвикнути, као некад пагани док су посматрали хришћане: „Боже! Само погледајте како то они живе!“ Онда ће доиста дознати да ли истински волимо Божју творевину или, пак, само волимо о томе говорити колико је све волимо.

Преиспитивање нашег хришћанског начина живота

Ако је, бар кад је питању писац ових редова, наш првенствени задатак да преиспитамо управо начин свог хришћанског живота, то не би требало да истовремено умањи или обустави наше ревновање и конкретна залагања на еколошкој праведности. Имамо на располагању небивале могућности за креативан дијалог и рад. Свет који је прожет инстант комуникацијама, изградио је мостове између култура – политичке, економске, верске. Потребно је да корачамо преко ових мостова уљудно, али смело, говорећи и слушајући једни друге неодложно и без сентимената, „истинујући у љубави“ (Еф 4,15).

Даља литература:

Orthodoxy and Ecology, A Resource Book, Syndesmos, P.O. Box 22, 11-950 Bialystok, Poland, FAX 48-543-747. Позива се и на другу литературу на еколошке теме.

 Sourozh, Journal of the Russian Orthodox Patriarchate in Britain, London, England. Часопис садржи чланак Елизабете Теокритов и радове других на тему екологије.

***

*Алексије Виноградов је парох при цркви св. Григорија Богослова у Вепингерс Фолсу, Њујорк. Представља Православну Цркву у Америци у Одбору Националног савета цркава по еколошким питањима.

Превео са енглеског

протођакон Радомир Ракић

*објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве број 3, 2016