Празник иконе Богородице Казанске
Православна Црква прославила је 4. октобра спомен чудотворног избављења Москве од Литванаца који се збио 1612. године уз помоћ чудотворне иконе Богородице Казанске. Копија ове иконе чува се у цркви Светог Саве на Врачару где је љубављу братског руског народаи његове Цркве стигла у току НАТО бомбардовања Србије.
Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије служио је 4. октобра Свету Архијерејску Литургију са свештеницима светосавског храма и гостом из Будимпеште, оцем Кирилом из Московске Патријаршије. Отац Кирил је по рођењу Мађар, и током службе произнео је и један возглас на мађарском језику.
Појао је хор певнице Храма Светог Саве. У цркви се сабро многобројан народ који је заједно са Владиком преломио славски колач.
Копија чудотворне иконе Богородице Казанске, како нас је обавестио историчар протојереј-ставрофор Александар Средојевић, стигла је у Србију 1999. године. Донели су је руски монаси у време најжешће агресије НАТО земаља. Ова икона изузетно се поштује у Русији од 1612. године када су Литванци били заузели Москву. Захваљујући молитвама Светог Сергеја Радоњешког и помоћи Мајке Божије изображене на овој икони, Литванце је захватила паника и сами су се повукли из Москве. Двеста година касније 1812. икона Богородице Казанске поново је спасла је Москву, овога пута од Наполеонове војске. У Русију је стигло око пола милиона Наполеонових војника, који су се сами од себе у паничном страху повукли из Москве. Преживело их је петнаестак хиљада. Више пута ова икона помагала је руском народу када су га угрожавале туђинске војске.
О сили Мајке Божије, која зрачи и са Иконе Богородице Казанске, беседио је и Епископ Атанасије, подстивши да Бог преко Своје Мајке и светитеља учествује у нашим животима. Људи су свесни видљивих актера који им одређују живот, а превиђају моћније актере који се не виде. Наводећи пример једног официра НАТО снага на Косову и Метохији који је ових дана исповедао истину на српским барикадама, Епископ Атанасије је подсетио да Господ понекад проговори и кроз уста појединаца.
Јово Бајић
