Предавање о Николи Тесли
Никола Тесла и Српска Православна Црква: Светосавска рефлексија о везама и наслеђу
У препуној крипти храма Светог Марка, a поводом 71 године од упокојења Николе Тесле, др Богдан Лубардић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је предавање о овом великану српског народа.
Синоћно предавање је било, у ствари, Светосавска беседа изговорена 9. фебруара 2013. г. пред организацијом српских студената на Универзитету Беркл у Сан Франциску, Калифорнија — поводом обележавања 70 година од смрти Николе Тесле, а поновљена је 30. јануара 2014. у склопу парохијских трибина у организацији свештеника Небојше Тополића при храму Светог Марка у Београду.
У славу Светог Саве, у славу Николе Тесле, а у прилог покренутој иницијативи да се Никола Тесла погребе на православни хришћански начин и заузме место испред храма Светог Саве у Београду, др Лубардић је исказ о Тесли изложио у три дела, из којих доносимо најзначајније делове:
"... Teслина дела. Следеће речи нашег Господа Исуса Христа могу се узети као начелни критеријум вредновања: ‘По плодовима њиховим познаћете их’ (Mт 7,16). Плодови Теслиног дела јесу светлодатни, како у дословном тако у духовном смислу. С једне стране, он је свет увео у ново доба цивилизације: у епоху електромагнетне енергије и истоврсне индустрије. С друге стране, он је био светло собом сâмим. Али то узимам у допунском, рекао бих, у духовном смислу. Наиме, Тесла је био ‘откривење’ мистерије светла и као личност. Узет као научник, он је вероватно један од најважнијих проналазача свих времена. Узет као личност, он је несумњиво извансеријски пример аскетског самоуздржања: узор човека посвећеног чистоти мисли и благости општења, без обзира на — или управо због — своје врло идиосинкратичне душевне природе. На оба нивоа он нам је учинио непроцењиво добро. Дати светло другима јесте добро: бити добар према другима јесте просветљујуће. Тесла је био обоје. Према томе, Српска православна црква никад није оклевала да Теслу препозна као једног од својих синова
Teслине речи: Не можемо заборавити Теслине сопствене речи по питањима вере, Бога и религије — видећемо, речи постављене у очигледно хришћанском контексту: „Видим повређеног пријатеља, то и мене рањава: мој пријатељ и ја јесмо једно. A сада видим покошеног непријатеља, грумен материје до којег — од свих грумена у васељени — мени је најмање стало; па ипак, то мене печали. Зар то не доказује да је свако од нас само део целине?“ И следеће медитације тог изузетног човека такође су врло илустративне: „Mноге године сам мислио и премишљао, препуштајући се спекулацијама и теоријама, сматрајући да је човек маса коју покреће сила, посматрао сам његово необјашњиво кретање у светлу механичког, примењивао једноставна начела механике на анализу истог — док нисам дошао до ових решења, притом намах освестивши да су ме њима научили у моме раном детињству. Ове три речи [н. храна, мир, рад] озвучују кључне ноте хришћанске религије. Њихово научно значење и сврха сада су мени јасни […]: да повећамо људску енергију. Кад то схватимо, не можемо а да се не дивимо томе како је хришћанска религија дубоко мудра и научна и како је она неизмерно практична, и у каквом наглашеном контрасту она стоји с тим у вези наспрам других религија“ (PI 192–193).
Ма колико ретко и тешко постиживо, ипак, суштинским обележјем хришћанства остаје не само „толерисање“ непријатеља већ испољавање љубави према њему, без обзира на његову омразу. Како је казао сâм Исус Христос: „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе“ (Лк 6,27–29) и „... ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“ (Мт 5,39).
На свој посебан начин Тесла је себе предао Богу, јер религија може бити и, често јесте, дисторзија оног што Бог заиста јесте. То је разлог из којег он, сходно једном извору, каже следеће:
„Религија је напросто идеал. Она је идеална сила која тежи да људско биће ослободи од материјалних уза. Не верујем да су материја и енергија узајамно заменљиви ишта више него што су то тело и душа. Напросто има толико много материје у васељени, и она не може бити уништена. Како ја видим живот на овој планети, нема никакве индивидуалности. Може зазвучати апсурдно, али ја верујем да је свака личност тек талас што пролази кроз простор, непрестано се мењајући из трена у трен док путује, напокон једног дана се растварајући.”
Чак и у цитираним речима, међутим, видимо да Тесла признаје како религија може бити ослобађајућа сила — без обзира да ли она јесте или није пројекција људске жеље на оно што истински јесте.
Tеслино црквено наслеђе: Аргументи које смо до сада изнели, довољни су нама као припадницима Српске православне црквe да усвојимо Николу Теслу као нашег сабрата. Tо следи из универзалности духовности, учења и вере Православне Цркве, нарочито из њене способности да пригрли „другост“ икономијски (oikonomia). Управо то омогућује да Теслу узнесемо као једног од наше сабраће, премда он припада целокупном човечанству, упркос — или захваљујући — његовој јединствености без преседана. Он је био син протојереја Милутина Тесле (1819–1879), српског православног свештеника у Смиљану, који га је изложио благодатним чудесима божанске Литургије, и то у своме парохијском храму Светих апостола Петра и Павла (1756), у којем је као дечак оглашавао звона (иако се, како је сведочи, осећао нелагодно из разлога што је то морао да чини сваке недеље): отац Милутин, као и цела породица Тесла, славио је крсну славу Светог Великомученика Георгија. Никола Тесла је био син Георгине-Ђуке Тесла (1822–1892), рођене Мандић, а њен отац и њен брат такође су били српски православни свештеници. Николу Теслу је крстио свештеник Тома Оклопџија сходно обреду Српске православне цркве; у вероучење га је упутио највероватније православни свештеник Миле Лемаић (или Пилип Лемаић); све три његове сестре — Ангелина, Милка, Марица — удале су се за српске православне свештенике; син Ангелине, учени теолог литургијски реформатор Петроније Трбојевић (1876–1933), постао је игуман манастира Шишатовца: Тесла је размењивао срдачна писма са својим нећаком. Поврх тога, његово школовање на пресудан начин потпомогао је његов ујак и добротвор — Митрополит дабробосански и сарајевски Николај Мандић (1840–1907). Свој примерак Служабника (Венеција 1519) сматрао је најдрагоценијим предметом своје библиотеке.Тесла је био председник Црквено-образовне општине у Њујорку. Он је био кум храма Светог Саве у Герију у Индијани (Gary, Indiana) године 1938. Тесли је додељен орден Светог Саве I степена (1892). Па ипак Никола је увек говорио на нешовинистички и неконфесионалистички начин: о Христу, о хришћанству, о фундаменталном јединству и једности људског рода створеног према образу Више Стварности, то ће рећи, према Светлости, Лепоти и Самилости.
Он је био Србин — а опет био је Американац: он је био наш — а опет припада свима. Али тако је и са Христом: он припада теби и мени понаособ и свима „уопште“ — преко и поврх граница времена и простора, друштвеног и економског статуса или баријера расе и пола. Такав је случај са Богом и оним што богоподобно: Тесла је био богоподобан. Он није постао свештеник Српске православне цркве, иако се управо за то његов отац свесрдно молио, али је зато постао свештеник науке светлости и енергије приносећи плодове за које видимо да су добри. Он је рођен у српском селу Смиљане на Балкану — па ипак, његова сахрана одржана је у Њујорку у катедрали Светог Јована Богослова, у једном од најимпресивнијих новоготских храмова света. Заупокојну службу отворио је епископални бискуп Вилијам Менинг (William Th. Manning, 1866–1949), a наставак је придружио протојереј Душан Шуклетовић, старешина храма Светог Саве Српске православне цркве, саслужујући са свештеником Миланом Мрвичином..."
Зорица Зец
