Представљена издања Митрополије дабробосанске

У Руском дому у Београду 10. марта 2016. године представљене су књиге "Законоправила Светог Саве", сарајевски препис, и "Изабране студије из брачног права" Сергија Троицког, једног од највећих канониста 20. вијека и најплоднијег ствараоца у области канонског права.

Свети Сава је дјелом "Законоправило" поставио чврст темељ црквене структуре цијеле словенске Православне цркве и српске државе као правне државе. "Законоправило" или "номоканон" је зборник црквених канона и грађанских закона који је настао у 13. вијеку, те је кроз историју служио као главни правни извор за све православне словенске цркве, а дијелом и за државе са православним словенским становништвом - Србију, Бугарску и Русију, а дјелимично и за Румунску цркву. Суприређивач књиге, јеромонах Серафим Глигић, рекао је представљајући "Законоправило" да двоглавни орао на књизи означава симфонију цркве и државе, а да је Свети Сава пажљиво бирао шта ће да стави у ову књигу, настојећи да не пренаглашава улогу цара. Он је навео да је Свети Сава настојао прво себе и своје ближње да приближи Богу и вјечности, а онда и свој српски народ и остале народе, те додао да сарајевски препис садржи на крају књиге тајнопис, односно криптограм, који је први пут у свијету записан на словенском рукопису. Јеромонах Серафим рекао је да се данас човјеку сервирају нови закони који га смјештају испод нивоа обичне животиње. Он је испричао да је сарајевски препис "Законоправила" нестао током рата из Старе православне цркве у којој је чуван, али да га је послије рата један човјек вратио, највјероватније муслиман, донијевши замотуљак и рекавши: "ово припада вашој цркви".

Редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву, суприређивач обје књиге, Станка Стјепановић рекла је да се заборавља да је Свети Сава био не само светитељ и просвјетитељ, него и највећи правник српског народа, а да је "Законоправило" књига по којој ће се равнати нова аутокефална српска црква и српска немањићка држава. "Ову књигу је Свети Сава написао тако што је из више од сто грчких зборника изабрао оно што је најбоље за српску цркву и државу и све словенске православне цркве и државе", рекла је Стјепановићева, подсјетивши да је "Законоправило" из манастира Жиче пренесено у Бугарску, а затим и у Русију, гдје је названо "Кормчаја", односно кормило којим ће бити руковођена држава и црква. Она је навела да је сарајевски препис "Законоправила" посебан јер није преписиван са неког преписа, него са књиге Дабарске епископије коју је дао Свети Сава.

"У то вријеме је било скупље написати једну овакву књигу, него изградити један манастир. Сарајевски препис је посебан и због тога што садржи допунски чланак јерусалимског патријарха Михаила Синђела о правовјерној вјери, који нема ниједан препис. То значи да је писан са оригинала који се налазио у Жичи", рекла је Стјепановићева. Књига "Изабране студије из брачног права" даје преглед текстова о браку професора Сергеја Троицког који указују на вјечно актуелну тему о брачној заједници која је данас све угроженија.

О књизи је говорио доцент Православног богословског факултета "Свети Василије Острошки" у Фочи протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, један од приређивача књиге. Тупеша је рекао да књига има намјеру да поново афирмише брачну проблематку, односно значај породице у савременом друштву и да укаже на мноштво проблема са којима се модеран човјек и омладина сусрећу. "Књига се бави брачним правом које се посматра из домена грађанског права, али и црквеног брачног права, те покушава да укаже на одређене хришћанске нормативе и виђење проблематике брака из хришћанске перспективе", рекао је Тупеша. О лику и дјелу професора Троицког, који је из Русије као избјеглица 1920. године стигао у Србију, говорио је ипођакон Андреј Тарасјев, предсједник Друштва за очување спомена на Русе у Србији, који је и лично познавао Троицког. Тарасјев је навео да је Троицки посветио четрдесет година свог стваралачког рада изучавајући значај "Законоправила Светог Саве" за српску и руску државу и Цркву.

Књиге је објавила издавачка кућа "Дабар" Митрополије дабробосанске, са сједиштем у манастиру Светог Николаја у Добрунској Ријеци код Вишеграда.

Извор: Митрополија дабробосанска