Представљена књига о протојереју др Лазару Мирковићу
У уторак 3. марта 2015. године, у Карловачкој богословији представљена књига о протојереју др Лазару Мирковићу, бившем професору Карловачке богословије, Богословије Светог Саве (у Сремским Карловцима) и Богословског факултета у Београду.
О овој реткој књизи у свечаној сали Богословије ученицима и професорима, на челу са ректором протојерејем-ставрофором Јованом Петковићем, говорили су аутор Славица Јурић, професор српског језика и књижевности из Бачке Паланке, гост из Београда и лектор издања протођакон Радомир Ракић, проф., као и професори Богословије јеромонах др Клеопа (Стефановић) и мр Предраг Миодраг. Разговор је врло успешно водио руководилац трибине, јереј мр Јован Милановић, проф. Књига је изашла с благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у издању Висока школе – Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, а поводом поводом четрдесетпетогодишњице протојереја проф. др Лазара Мирковића (1885–1968).
Књига Славице Јурић представља велики допринос расветљавању лика и дела протојереја др Лазара Мирковића, дугодишњег професора Богословског факултета и, по оцени наших признатих научника, Војислава Ј. Ђурића, Ђорђа Трифуновића, Томислава Јовановића, Светлане Томин, Јасмине Грковић-Мејџор и других, једног од највећих српских византолога и познавалаца српске средњовековне културе и духовности.
У 2015. години навршава се сто тридесет година од рођења протојереја професора др Лазара Мирковића. Данас, четири и по деценије после његове смрти изгледа готово невероватно да Мирковићев допринос српској науци није сагледан и оцењен на прави начин. Стога је његов савременик, блаженопочивши патријар Герман својевремено с правом приметио: „Лазар Мирковић је духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса.“ Студија Славице Јурић је попунила ту празнину у познавању опуса овог знаменитог теолога и истраживача наше прошлости.
Ауторка књиге је образложила свој избор теме, као и принципе њене обраде приликом писања магистарске тезе. Лектор је похвално говорио о великој обавештености аутора, посебно у теолошку литературу, као и писмености самог рада, тј. аутора. Јеромонах Клеопа се и лично бавио сличном темом пишући мастер рад на постдипломским студијама у Јашију (Румунија) о личности и делу професора Лазара Мирковића. Стога је на крају свог интересантног казивања домишљато закључио да је кроз ову књигу, кроз труд аутора и уредника и приређивача књиге, професор Лазар Мирковић данас поново васкрсао међу нама.
Предраг Миодраг је у свом обраћању осветлио ликове неколиких научника из књижевне историје (Ђорђе Сп. Радојичић, Ђорђе Трифуновић), из историје уметности (Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић), из теологије и литургичке науке (Н. Гргуревић, Ј. Радовановић, П. Симић, Н. Милошевић, В. Вукашиновић) који су се бавили делима Л. Мирковића. Навео је неколико упечатљивх примера из живота и рада свог учитеља, бившег професора Петроградске духовне академије, чувеног литургичара и музиколога Николаја Дмитријвеича Успенског, који би могли бити од користи у будућем пастирском раду младим богословима.
Да би читаоци могли имати потпунију представу о значају ове заиста ретке књиге, доносимо текст њеног приређивача и уредника, који о томе најсликовитије говори.
Уводна напомена
Студија Лазар Мирковић и стара српска књижевност представља магистарску тезу коју је ауторка одбранила 2010. године на катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, под руководством ментора проф. др Светлане Томин.
Студија представља велики допринос расветљавању лика и дела протојереја др Лазара Мирковића, дугодишњег професора Богословског Факултета, и, по оцени наших признатих научника, Војислава Ј. Ђурића, Ђорђа Трифуновића, Томислава Јовановића, Светлане Томин, Јасмине Грковић-Мејџор и других, једног од највећих српских византолога, тј. познавалаца српске средњовековне културе и духовности.
Аутор ове студије даје преглед целокупног Мирковићевог научног опуса, нарочито у области средњовековне књижевности. Средишњи део рада је посвећен појединачним делима Лазара Мирковића и њиховом значају за проучавање старе српске књижевности. Студија представља широко засновану анализу како појединих научних дисциплина којима је Мирковић дао свој допринос (литургика, хеортологија, црквена уметност, типици), тако и средњовековних аутора којима се бавио (Свети Сава, Јефимија, деспот Стефан Лазаревић), или дела и жанрова старе српске књижевности о којима је писао (Мирослављево јеванђеље, преводи, мањи научни прилози).
Резултати студије показују колико научна мисао о старој српској књижевности дугује Лазару Мирковићу као књижевном историчару, историчару уметности, теологу и преводиоцу. Објашњен је његов општи приступ и метод, уочен у анализи средњовековне културе и књижевности. Треба посебно истаћи да је овај рад прво целовито дело посвећено великом и вредном опусу Лазара Мирковића, да је писано са одличним познавањем материје, добро методолошки постављено и веома широко засновано. Као такво, дало је значајне закључке.
Прилози садрже аутобиографију Мирковића, библиографију његових радова, као и фотографије, документа, преписку. Славица Јурић се побринула да прибави и индекс цитираности Мирковићевих радова како би се утврдила рецепција његових дела у појединим периодима. Ови прилози вредна су допуна читавом раду.
Важни закључци овога рада састоје се у указивању на до сада недовољно сагледан допринос Лазара Мирковића проучавању средњовековне српске књижевности. Показало се да је Лазар Мирковић унео нову перспективу у приступ средњовековним текстовима, перспективу теолога и литургичара, који увек разматра религиозни карактер и црквену природу ових дела, као и њихов византијски контекст. Управо та перспектива је недостојала већини проучавалаца у његово време. Други смер Мирковићевог доприноса јесу пионирски кораци у отварању потпуно нових области везаних за средњовековну књижевност и културу. То су студије и расправе о темама које пре њега нису посебно изучаване или им није придавана већа пажња: Никодимов и Романов типик, болнице у средњовековним манастирима, као и битне научне синтезе у одређеним областима: Црквени уметнички вез, Литургика, Хеортологија, откривање везе између иконописачких композиција и средњовековних текстова (иконографске анализе фресака у Марковом манастиру, Леснову).
У раду је коришћен аналитичко-компаративни метод, који подразумева приказ неког дела, његову анализу, осврт на текстове проучавалаца исте теме, поређење Мирковићевих резултата са њиховим, утврђивање којим открићима, идејама и претпоставкама је Мирковић био иновантан, као и колико су његови ставови прихватани или оспоравани. Оваквим приступом је указано на значај Мирковићеве научне синтезе за проучавање старе српске књижевности.
Данас изгледа готово невероватно да Мирковићев допринос српској науци, ни четири и по деценије после његове смрти, није сагледан и оцењен на прави начин. Стога је његов савременик, блаженопочивши патријар Герман својевремено с правом приметио: „Лазар Мирковић је духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса.“ Студија Славице Јурић је попунила ту празнину у познавању опуса овог знаменитог теолога и истраживача наше прошлости.
У књизи је детаљно анализиран и приказан укупан Мирковићев значај за проучавање старе српске књижевности, размотрена су како достигнућа којима је био зачетник у својој области, тако и она у којима је синтетизовао дотадашња сазнања. На теоријском нивоу, овај рад је показао меру у којој теолошка знања доприносе бољем поимању старе српске књижевности, нарочито њеном литургијском сегменту, као и како литургичко-теолошки приступ књижевности и уметности доприноси бољем разумевању целе епохе средњег века.
Овим радом о Лазару Мирковићу српска наука је обогаћена вредним и целовитим делом, које осветљава допринос овог преводиоца и проучаваоца средњовековне српске књижевности, уметности и теологије. Резултат анализе Мирковићевог дела јасно је показао да је он неговао интердисциплинарни и мултидисциплинарни приступ проучавању књижевности, и то далеко пре него што се овакав приступ показао као нужан.
Књига која се пружа на увид читаоцу, представља неизмењену верзију магистарске тезе Славице Јурић, Лазар Мирковић као проучавалац српске средњовековне књижевности, коју су ментор и рецензенти вредновали високом оценом. Једина измена односи се на наслов и поднаслов који смо додали. Ауторка се сложила да у наслову стоји “Лазар Мирковић, а у поднаслову све остало” (што сам јој у преписци предлагао, а она препустила избор мени). Сматрамо да редиговани наслов: Лазар Мирковић и стара српска књижевност, допуњен са поднасловом: Богослов, литургичар и проучавалац средњовековне културе, уметности и теологије потпуније изражавају суштину научног опуса Лазара Мирковића, првенствено као свештенослужитеља, богослова и литурголога, у ужем и примарном смислу, а потом и као преводиоца и проучаваоца српске средњовековне културе, књижевности и уметности, на ширем и свебухватнијем плану.
Поред ове студије, намеравамо да објавимо и факсимил рукописа Мирковићевог Описа рукописа манастира Дечана, који се чува у Архиву Српске академије наука и уметности. То издање, уз недавно капитално издање Никодимовог типика, употпунило би представу о Мирковићевом научном раду и служило би на част нашој научној и културној јавности, а посебно Српској Цркви и Високој школи – Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију.
Протојереј др Лазар Мирковић је управо у згради у којој данас живи и ради Академија, у улици Краља Петра бр. 2, у оно време матичној згради Богословског факултета, провео последње деценије најплоднијег стваралачког и научног рада.
Славица Јурић, ЛАЗАР МИРКОВИЋ И СТАРА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. Богослов, литургичар и проучавалац средњовековне културе, уметности и теологије, Академија СПЦ за уметности и консервацију, Београд 2014, стр. 336.
Београд – Сремски Карловци, марта 2013. године
Предраг Миодраг
