Преводи Библије на латински
А. Грчка Библија на латинском (старолатински преводи)
1.Настанак. Током првих векова хришћанства говорни језик средоземних народа био је углавном грчки, па чак и на Западу. У раним хришћанским црквама старозаветне књиге су читане на грчком језику у преводу Септуагинте и, наравно, Нови завет на грчком. Када је настајала потреба – већ у 2. веку у римској Африци – Библија је превођена с грчког на латински. Тертулијан (око 160-220.г.) користио је латински превод који му је био при руци, а чије особености су се задржале кроза сву историју Библије на латинском језику. Када је у 3. веку Кипријан, епископ картагински, наводио дуже одељке Светога писма, а не из сећања (Libri III ad Quirinum, спис углавном познат као Testimonia), чинио је то према латинском преводу који је и сâм био исправљан и за собом имао сложену историју. Овај процес повремених редиговања настављан је кроз столећа и представљао је ону нарочиту карактеристику латинске Библије. Acta martyrium, настала у Африци, спомињу свештене библијске књиге већ 180. г. по Хр.
2. Подударности и недоследности. Како се види из светоотачких цитата и из њихових списа, старолатински није увек доследан и садржи многе недоследности. Августин и Јероним су знали суза ове vitiosissima varietas (зачарана одступања). Међутим, осим у неколико изразитих случајева, недоследности при превођењу сведоче о томе да је постојало више превода једне једине књиге. Подударности су такође карактеристичне и многобројне, а разлике у преводу само посведочавају узастопне и чак паралелне ревизије, исправке. Цитати код Новатијана (око 250.г.) не могу приказати постојање изразитог европског превода библијских књига независног од афричког.
Употреба тестимонија (антологије библијских цитата) најадекватније објашњава то да су постојале такве недоследности при превођењу. Литургичари знају да је латинизација хришћанске заједнице у Риму била спора и да Библија није била преведена у целини пре папа Дамаса. Историја превода грчке Библије на латински језик је, с једне стране, историја ревизија тог превода према грчком изворнику (Септуагинта и Нови завет), који је представљао другачији текст од од оног који је пред собом имао први преводилац и, с друге, то је историја промена у латинском језику и стилу насталих услед еволуције овог језика.
а. Ревизија према грчким предлошцима. Прва ревизија је сачињена са грчких рукописа који су се знатно разликовали од текстова који су били у оптицају углавном у 4. веку. Кад је Нови завет био у питању, по правилу је као предложак служио тзв. западни текст; Стари завет (Септуагинта, LXX) је имао обележја тзв. Лукијанове редакције настала зацело пре мученика Лукијана (умро око 310.г.), и која су некад потицала чак из најстаријег познатог облика (текста) Септуагинте (старогрчког). Пре св. Кипријана и увек после њега, нарочито на местима где су разлике биле очигледне, превод на латински је био поправљан према грчким рукописима сродним великим унцијалним рукописима. Са ове тачке гледишта, латински превод није уживао ауторитет као такав; његов ауторитет је зависио од његове поузданости у поређењу с доступним грчким рукописима. Треба такође поменути да су стална богослужбена употреба и памћење текстова напамет приказивали тај процес промена.
б. Промене у речнику. У ово исто време је долазило до прогресивне промене у речнику и стилу. Нестајали су неки сручни изрази, неке свакодневне речи, кованице, док су друге речи почеле улазити у употребу. Назваћемо их афричким, да би касније биле замењене, назовимо их, европским. Промена се више односи на хронолошки развој језика неголи на његову географску распрострањеност. Из Августинових цитата јасно је да се италијанска, европска верзија латинског повратила у Африку.
Кад имамо на уму овде две поставке, савремени истраживач текста може разлучити неке изразите етапе у еволуцији текста које су засведочене у већини старозаветних и новозаветних књига: староафрички текст (Кипријан), усавршенији афрички текст (Тиконије, умро пре 400.г.), италијански текст и још један европски текст (Луцифер од Калијарија, средина 4. века). Коначна победа, почев од каролиншких времена, Јеронимових превода и успех неких других текстова које Јероним није поправио, значило је нестанак скоро свих неусаглашених предложака, сведока. Израз „старолатински“ и vetus latina савршено одговарају преводима и поправкама пре Јеронима, и односе се на старе поправке чије време подухвата уопште не знамо.
3. Сведоци. Извори нашег знања о старолатинским преводима могу се разврстати овако:
1) Цитати, наводи у светоотачкој књижевности (наведени код Frede 1981; 1984; 1988). Најрелевантнији извори, услед своје бројности и дужине цитата, налазе се у списима св. Кипријана, Луцифера од Калијарија, Јеронима, Августина и у неким флорегијама каква је Liber de divinis scripturis. Сав патристички материјал се садржи у картицама у Институту за старолатинске преводе Библије (Vetus Latina Institut) у Бојрону (Beuron) у Немачкој, који иститут га и објављује. Библијски текстови у тим цитатима приближно су датовани и локализовани већ према своме контексту.
2) Библијски рукописи исписани у време док је старолатински још био у употреби. Многи су фрагментарни или су палимпсести; неки су добро очувани (Lowe 1934 – 1972).
3) Каролиншке и средњовековне Библије. Осим оних књига које Јероним није превео с јеврејског; можда је њихов текст преписан са неког архаичног превода и унет у Библију Вулгату. Примери овога познати су у Библијама из 13. века.
4) Глосе или умеци у Јеронимовим преводима, нарочито онда кад је текст библијске књиге приметно краћи код Јеронима и у јеврејској Библији него што је у грчкој и старолатинској (Самуилове књиге, Приче Соломонове).
5) Библијска зачала, песме и антифони у древним и средњовековним богослужбеним књигама појединих обреда (милански, римски, галски, мозаратски). Богослужење је конзервативно у смислу што је те текстове очувало онакве какве је из традиције примило.
4. Издања. Издања старолатинског превода налазе се разбацана по многим публикацијама и нису лако приступачна. Једино издање барем једне библијске књиге наводимо овде: Vetus Italica П. Сабатјеа (P. Sabatier) из 1743.г, и даље је за науку вредно издање. Vetus Latina Institut у Бојрону је започео 1949.г. критичко издање старолатинске Библије (рукописи и цитати), и већ публиковане свеске Vetus Latina представљају врхунске научне подухвате.
5. Релевантност. Старолатинска Библија, а не Вулгата, била је Библија коју су користили и тумачили свети Оци, док о Јеронимовим преводима познији писци дискутују, мада их ретко користе. Окосницу тих тумачења преписивачи су често мењали у циљу да текст ускладе с Вулгатом, па ипак, тумачење као такво могло је пружити увид и докучити оригинални текст. Идентификовање цитата може представљати тежак задатак из разлога што се у неким књигама, поготово старозаветним, Септуагинта (коју прати старолатински превод) и јеврејски оригинал умногоме разликују. У таквим случајевима конкорданце у Вулгати нису од користи; једино ће конкорданце Хеча и Редпата (Hatch, Redpath) помоћи након претходне ретроверзије. Ранији текстови старолатинске Библије представљају старије сведоке грчког неголи очувани грчки рукописи. Старолатински превод понекад посведочава старогрчки, који са своје стране посведочава неки старојеврејски текст Старога завета старији од масоретског текста.
Б. Које књиге је Јероним превео
Било би погрешно поистоветити Вулгату са Јеронимом (в. B ниже). Па ипак, Јероним заузима неупоредиво високо место у историји латинских превода Библије. Његов геније као преводиоца и егзегете учинио је више на распростирању његових списа неголи његова одлука да преводи са Vetus hebraica (а не са Септуагинте), што је било веома оспоравано у његово време и касније.
За време свога боравка у Риму (382-385.г.) Јероним је исправио постојећи превод јеванђеља на латинском узевши у обзир древне предлошке европског типа (b, ff2), исправљајући их највероватније према грчким рукописима типа koine (К сходно терминологији Х. фон Зодена). Папа Дамас је прихватио посвету (пролог Novum opus), и тиме је унео свој високи ауторитет у овај подухват. Јероним је извршио и прву поправку Псалтира о чему се иначе ништа даље не зна.
У Витлејему (после 387.г.) Јероним је започео превод са Оригеновог или хексапларног издања Септуагинте, а овај текст се лако препознаје употребом астериска и обела. Објавио је нови превод Псалтира на латински, назван хексапларни или, уобичајеније, Галски (употребљаван је на богослужењима у Галији), а који је временом постао Вулгатин Псалтир. Исто тако је објавио свој превод књиге о Јову (очуван), Прича Соломонових, Песме над песмама (очуван), Проповедника и 1 – 2 дневника (пролози очувани). Није познато да је још шта превео с грчког из Хексапле. Сви преведени списи садрже се у Касиодоровом Codex grandor.
Уз помоћ Акилиног превода Старога завета на грчком језику и нарочито Симаховог превода Јероним је подузео превод Старога завета с јеврејског језика. Вероватно је отпочео с преводом Псалтира (iuxta Hebraeos), наставио с Пророцима од којих је превео књигу пророка Данила с њеним додацима на грчком (390-392.г.), и превео 1 – 2 Самуилову и 1 – 2 о царевима (392. или 393.г.), Јова (пре 394.г.) и у једној књизи званој Ездрас – Јездру-Немију (394.г.). Уследиле су 1 – 2 дневника (395-396.г.), Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама (398.г.), Петокњижје (око 400.г.). На тај начин је превео целу јеврејску Библију, с књигом о Јестири и њеним додацима на грчком (нешто пре 404.г.) и књигама Исуса Навина, о Судијама и о Рути (405-406). Независно од својих често истакнутих принципа о девтероканонским књигама, превео је књиге о Товиту и Јудити, сасвим лежерно, при чему је имао старолатински превод као предложак (пре 407.г.).
Ниједан осведочени библиста није Јерониму приписивао превод или поправку превода књигā: Исуса сина Сирахова, Премудрости Соломонове, 1 - 2 Макавејске, Варуха и Посланице Јеремијине, које се иначе налазе у рукописима Вулгате. Такође је данас општеприхваћено да Јероним није превео посланице ап. Павла, нити саборне посланице, Дела апостолска и Откривење. Пелагијевски кругови у Риму и Руфин Сиријац можда су аутори поправки тих новозаветних књига садржаних у Вулгати.
Најзад, Јеронимови нови преводи само су додани оним многим и разнородним преводима против којих се он борио. Па ипак, нису престали даљи преводилачки подухвати. Штавише, Јероним зацело није био редактор целе Библије на латинском, па ни својих превода разврстаних по групама.
В. Вулгата
1. Израз „Вулгата“ (Vulgata). Већ према томе како овај израз употребљавају свети Оци, међу којима и Јероним, он је истоветан значењу грчког израза koine (општеприхваћен, говорни), и означавао је првобитно Библију на грчком језику у њеном постојећем и непоправљеном тексту, као и преводе на латинском. Међутим, почев од 16. века израз „Вулгата“ почео је означавати постојеће Библије на латинском у Јеронимовом преводу. У патристичко доба није било покушаја да се Јероним озваничи, и његов скраћени зборник канонских књига (без тзв. девтероканонских књига) никад није био прихваћен. Но спомен папе Дамаса у прологу јеванђеља вероватно је допринео проширењу његовог ауторитета и на остале књиге. Вероватно су средином 5. века јеронимовски преводи употпуњени преводима других да би их редактор удружио, при чему је унео терминологију Руфина Аквилејског. Ова компилација је прилично добро очувана у Библији Saint-Germain-des Prés (Paris B. N. lat. 11553 ca. 800).
2. „Bibliotheca“ и „Pandectes“. Пре средине 6. века не зна се поуздано за неку латинску Библију у једном кодексу. Библија је, у ствари, била библиотека (девет или више кодекса), и овај обичај је остао све до 9. века. Делови таквих библиотека нису били безусловно хомогени и није било лако сакупити све књиге у једну једину. Први спомен Библије у једној свесци имамо код Касиодора под изразом pandectes (потпуна збирка, све књиге у једној). Њихово коришћење се све више ширило. Два најстарија пандекта су Леонова Библија (Léon) (Catedral 15, 7. век) и кодекс Amiatinus написан у месту Вирмаут-Јарову (Wearmouth-Yarrow) између 689. и 716. г. Овакви пандекти су постали уобичајени у скрипторијама почев од раног 9. века, у Алкуиновој у Турсу (Tours) и Теодулфовој у Орлеансу (Theodulf, Orléans). У таквим Библијама које су увелико умножаване, предност је давана књигама које је Јероним превео, док је по питању других књига прављен избор између прилично сличних превода Алкуина и Теодулфа (под шпанским утицајем). Провинцијске језичке разлике остале су и надаље у преводима, па ће почетком 13. века доћи до неких покушаја на ревизији на основу јеврејског текста, на Париском универзитету где су његови библиотекари усагласили такав текст латинске Библије (тзв. Biblia Parisiensia) сасвим сличан оном тексту који називамо Вулгата. У исто време је Стефан Лангтон (1150-1228) поделио Библију на главе како их и данас имамо.
3. Садржај. Почев од раног 9. века у рукописима обично наилазимо на следеће делове: 1) Јеронимови преводи с јеврејског, међу којим књигама су Јудита, Товит и додаци Јестири и Данилу; 2) Јеронимов превод Псалтира са Оригенове Хексапле (уобичајено називан Gallicanim), који је коришћен на франачким богослужењима, а одобрио га Алкуин, а не као што би се очекивало iuxta Hebraeos (превод с јеврејског), премда га је одобрио Теодулф (о употребама Псалтира на латинском в. Fischer 1985: 407-415); 3) Јеронимова исправка превода јеванђеља; 4) у књигама Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, 1 - 2 Макавејска, и у осталим новозаветним књигама Алкуинов превод, понекад под утицајем Теодулфовог превода и уз преостала провинцијска размимоилажења у преводу. Варух, који је у старолатинском преводу био у саставу Јеремијине књиге, често недостаје између 8. и 13. века; Теодулфове Библије су очувале овај превод какав имамо једино у Париској Билији (13. век). Ове Библије обично стављају 3. Јездрину (Esdras A у LXX), књигу која се налазила у старолатинској Библији, после Јездре и Немије (које се рачунају као 1-2 Јездрина), док је 4. Јездрина, која је у канон ушла под шпанским утицијем, следила 3. Јездрину. Кратка Манасијина молитва доноси се на самом крају 2. дневника. Ове књиге које Тридентски сабор није признао за канонске, ипак се и данас штампају као додатак Сиксто-Клементинској Библији (1592. и наредна издања).
4. Историја. Средњовековна наука се постарала око тога да се латинска Библија помно преписује и касније штампа, с тим што је увела читав низ нових поднаслова, предговора и маргиналних и интерлинеарних глоса. Неки редактори су настојали на томе да сачине текст ближи јеврејском неголи што је то Јеронимов превод (нпр. непознати преписивач из Теодулфове школе, Стефан Хардинг /Étienne Harding/). Други су се трудили да уклоне погрешке и испишу исправке (correctoria). Хуманисти 16. века штампали су латинску Библију исправљену према јеврејском и грчком. Први који је потражио поуздане латинске рукописе како би припремио побољшани текст био је Роберт Стефан, нарочито у свом издању из 1540.г. Управо њему дугујемо садашњу поделу глава на стихове (1553, 1555) чиме још даље поделио главе Стефана Лангтона.
Тридентски концил, који је признао Вулгату за аутентичан (ауторитативан, званичан) превод на латинском, наводи само списак канонских књига и ставља у налог научницима да за Цркву припреме ново критички исправљено издање. Ово издање Библије објавио је папа Сикст V (1590), а још критичније издање објављено је под папом Климентом VIII (1592.г.) у редакцији Роберта Белармина (Robert Bellarmin). Очигледан је континуитет од Алкуина до Сикста-Клементине преко Париске Библије, Гутенбергове Библије (1450-1455), Стефанове Библије и Лувенске Библије (1547, 1583). Током процеса своје коначне стабилизације, као што је био случај кроз њену дугу и сложену историју, Вулгата се јавља као плод двају настојања: поштовање изворне, оригиналне традиције (прва Вулгата, грчка Библија преведена на латински) и, с друге стране, преводи Јеронима на основу hebraica veritas. У случају неслагања превода, овај други превод надоместио би претходни. Као плод таквог рада добили смо Вулгату у њеном данашњем облику.
5. Критичка издања. Нови завет су критички припремили J. Wordsworth, H. J. White, H. F. D. Sparks (1889-1954), док су Стари завет приредили бенедиктинци Светог Јеронима (San Geronimo) у Риму (H. Quentin, R. Weber, J. Gribomont, H. de Sainte-Marie, J. Mallet, A. Thibaut, 1926-1987). Само књиге 1 - 2 Макавејска нису биле објављене до 1992.г. (в. De Buyne and Sodar, 1932). П. Вебер (P. Weber) је са сарадницима приредио одлично издање целе Вулгате са скраћеним грчким апаратом 1969. године.
Г. Нова Вулгата
Године 1979. папа Јован Павле II објавио је званични превод Светога писма као плод рада Папске комисије за припрему и штампање Нове Вулгате, а коју комисију је основао папа Павле VI 1965. године. Нови превод уважава традицију хришћанског латинског језика и представља исправку Вулгате према јеврејском и грчком оригиналу. Нова Вулгата опрезно прати научно стање у савременој библијској егзегези. Приметне су значајне иновације међу девтероканонским књигама, па су, на пример, књиге о Јудити и Товиту преведене с грчког уз помоћ старолатинског превода.
Пјер-Морис Богер (Pierre-Maurice Bogaert)
Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman,
Doubleday, New York, etc. 1992. превео протођакон Радомир Ракић
Библиографија:
Ayuso Marazuela, T. 1967. El Octateuco. La Vetus Latina Hispana. Vol. 2. Madrid.
Berger, S. 1893. Histoire de la Vulgate pendant les premiers siècles du moyen âge. Nancy.
Bogaert, P.-M. 1968. La version latine du livre de Judith dans la première Bible d‘Alcala RBén 78: 7–32, 181–212.
———. 1974. Le nom de Baruch dans la littérature pseudépigraphique: L‘apocalypse syriaque et le livre deutérocanonique.
Pp. 56–72 in La littérature juive entre Tenach et Mischna. RechBib 9. Leiden.
———. 1975–1978. Recensions de la vieille version latine de Judith.RBén 85: 7–37, 241–265; 86: 7–37, 182–217; 88: 7–44.
———. 1988. La Bible latine des origines au moyen âge. Aperçu historique, état des questions. RTL 19: 137–159.
De Bruyne, D., and Sodar, B. 1932. Les anciennes traductions latines des Machabées. Anecdota Maredsolana 4. Maredsous.
Dold, A. 1923. Konstanzer altlateinische Propheten- und Evangelienbruchstücke mit Glossen nebst zugehörigen Prophetentexte aus Zurich und St. Gallen. Texte und Arbeiten 1/7–9.
———. 1940. Neue St. Galler vorhironymische Propheten-Fragmente der St. Galler Sammelhandschrift 1398b zugehörig. Texte und Arbeiten 1/31. Beuron.
Fischer, B. 1951–1954. Genesis. Vetus Latina. ResABib 2. Freiburg.
———. 1977. Novae Concordantiae Bibliorum Sacrorum iuxta Vulgatam versionem. 5 vol. Stuttgart.
———. 1985. Lateinische Bibelhandschriften in frühen Mittelalter. Aus der Geschichte der lateinischen Bibel 11. Freiburg.
———. 1986. Beiträge zur Geschichte der lateinischen Bibeltexte. Aus der Geschichte der lateinischen Bibel 12. Freiburg.
Fontaine, J., and Pietri, C., eds. 1985. Le monde latin antique et la Bible. Bible de tous les temps 2. Paris.
Frede, H. J. 1962–1964. Epistula ad Ephesios. Vetus Latina. ResABib 24/1. Freiburg.
———. 1966–1971. Epistulae ad Philippenses et ad Colossenses. Vetus Latina. ResABib 24/2. Freiburg.
———. 1975–. Epistulae ad Thessalonicenses, Timotheum, Titum, Philemonem, Hebraeos Vetus Latina. ResABib 25. Freiburg.
———. 1981. Kirchenschriftsteller. Verzeichnis und Sigel. Vetus Latina. ResABib 1/1. Freiburg.
———. 1984. Kirchenschriftsteller. Aktualisierungsheft Vetus Latina. ResABib 1/1A. Freiburg.
———. 1988. Kirchenschriftsteller. Aktualisierungsheft. Vetus Latina. ResABib 1/1B. Freiburg.
Gryson, R. 1987–. Esaias. Vetus Latina. ResABib 12. Freiburg.
Jay, P. 1982. La datation des premières traductions de l‘Ancien Testament sur l‘hébreu par saint Jérôme. REAug 28: 208–212.
Jülicher, A.; Matzkow, W.; and Aland, K. 1938. Itala. Das Neue Testament in altlateinischer Überlieferung nach den Handschriften. Vol. 1. Matthäus-Evangelium. Berlin. Repr. 1972.
———. 1940. Itala. Das Neue Testament in altlateinischer Überlieferung nach den Handschriften. Vol. 2. Marcus-Evangelium. Berlin. Repr. 1970.
———. 1954. Itala. Das Neue Testament in altlateinischer Überlieferung nach den Handschriften. Vol. 3 Lucas-Evangelium. Berlin. Repr. 1976.
———. 1963. Itala. Das Neue Testament in altlateinischer Überlieferung nach den Handschriften. Vol. 4. Johannes-Evangelium. Berlin.
Lowe, E. A. 1934–1972. Codices Latini Antiquiores. 12 vols. Oxford.
Metzger, B. M. 1977. The Early Versions of the New Testament. Oxford.
Petitmengin, P. 1985. Les plus anciens manuscrits de la Bible latine, Pp. 89–127 in Le monde latin antique et la Bible, ed. J. Fontaine et C. Pietri. Bible de tous les temps 2. Paris.
Quentin, H.; Weber, R.; Gribomont, J.; de Sainte-Marie, H.; and Mallet, J. 1926–1987. Biblia Sacra iuxta Latinam Vulgatam Versionem ad codicum fidem iussu Pii PP. XI. 17 vols. Rome.
Ranke, E. 1871. Par Palimpsestorum Wirceburgensium. Vienna.
Riché, P., and Lobrichon, G., eds. 1984. Le Moyen Âge et la Bible. Bible de tous les temps 4. Paris.
Robert, U. 1881. Pentateuchi versio latina antiquissima e codice Lugdunensi. Paris.
———. 1900. Heptateuchi partis posterioris versio latina antiquissima e codice Lugdunensi. Lyon.
Sabatier, P., and Fischer, B. 1743. i Bibliorum Sacrorum Versionis Antiquae seu Vetus Italica. Additur Index CodicumManuscriptorum quibus P. Sabatier usus est. 3 vols. Turnhout. Repr. 1976.
Sainte-Marie, H. de. 1954. Sancti Hieronymi Psalterium iuxta Hebraeos. Collectanea Biblica Latina 11. Rome.
Schäfer, K. T. 1929. Untersuchungen zur Geschichte der lateinischen Übersetzung des Hebräerbriefs. Freiburg.
Smalley, B. 1952. The Bible in the Middle Ages. Oxford. Repr. 1983.
Stramare, T. 1979. La Neo-Volgata: impresa scientifica e pastorale insieme. EstBib 38: 115–138.
Stummer, F. 1928. Einführung in die lateinische Bibel. Ein Handbuch für Vorlesungen und Selbstunterricht. Paderborn.
Sutcliffe, E. F. 1948. The Name ―Vulgate. Bib 29: 345–352.
Thiele, W. 1956–1969. Epistulae Catholicae. Vetus Latina. ResABib 26/1. Freiburg.
———. 1977–1985. Sapientia Salomonis. Vetus Latina. ResABib 11/1. Freiburg.
———. 1987–. Sirach (Ecclesiasticus). Vetus Latina. ResABib 11/2. Freiburg.
Vaccari, A. 1958. Recupero d‘un lavoro critico di S. Girolamo. Vol. 2, pp. 83–146 in Scritti di erudizione e di filologia. Storia e letteratura 67. Rome.
Vogels, H. J. 1920. Untersuchungen zur Geschichte der lateinischen Apokalypse-Übersetzung. Düsseldorf.
Weber, R. 1945. Les anciennes versions latines du deuxième livre des Paralipomènes. Collectanea Biblica Latina 8. Rome.
———. 1953. Le Psautier Romain et les autres Psautiers latins. Collectanea Biblica Latina 10. Rome.
———. 1969. Biblia Sacra iuxta Vulgatam versionem. Stuttgart. Repr. 1984.
———. 1979. Der Text der Gutenbergerbibel und seine Stellung in der Geschichte der Vulgata. Pp. 11–31 in Johannes Gutenbergs zweiundvierzigzeiliger Bibel. Faksimile-Ausgabe nach dem Exemplar der Staatsbibliothek Preussischer Kulturbesitz Berlin: Kommentarband. München.
Wordsworth, J.; White, H. J.; Sparks, H. F. D.; and Adams, A. W. 1889–1954. Novum Testamentum Domini nostri Iesus Christi Latine secundum editionem sancti Hieronymi. 3 vol. Oxford.
Ziegler, L. 1883. Bruchstücke einer vorhieronymianischen Übersetzung des Pentateuch. München.
