Преводи Светог Писма од 1800. до 1988. године

Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г.,  Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски.

Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика.

Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је  70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено.

Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода.

Овај рад ће покушати да опише и објасни монументални развој библијског преводилаштва започетог око 1800. године. Много чега је више у питању него што су то бројчани прикази који показују повећање броја језика на које је Библија превдена. После кратког историјског изложења покрета који су утицали на подузимање библијских превода и приказа ширења библијских превода међу народима на језицима широм света, размотрићемо неколико других видова везаних за превођење: преводиоци и њихове мецене; шта је превођено (текстови, преводи, опсег); како се то чинило (сврхе, врсте језика и начин превођења, штампана издања). И најзад, бацићемо поглед у будућност библијског превођења.

Док разматрамо ову проблематику, значајно је приметити да за стотине језика на које је Библија преведена, у неким случајевима је постојало и више назива језика по којима је један и исти превод познат. За већину њих користићемо називе које Сједињена библијска друштва користе данас. У неким, пак, случајевима користиће се њихов данашњи назив.

А. Историјска збивања и превођење Библије

1. Католичка реформација

2. Протестантски покрет

3. Православне Цркве

4. Јеврејски преводи Библије

5. Међуконфесионални преводи Библије

Б. Експанзија библијског превођења, 1800-1988

1. Европа

2. Азија

3. Африка

4. Океанија

5. Северна Америка

6. Јужна Америка

В. Преводиоци и њихове мецене

1. Ко су преводиоци

2. Мецене преводилаца

Г. Текстуални предлошци

1. Текстови на оригиналним језицима

2. Преводи као предлошци за превођење

3. Шта је превођено

Д. Организација превођења Библије

1. Књижевни и некњижевни језици

2. Главни учинци преводилачког рада

 а) Циљна група

 б) Читалаштво, одн. адресати

 в) Преводи на дијалекте

3. Врсте језика или новои преводног језика

4. Начини превођења

5. Ревизија односно нови превод

6. Организовање преводилаца

7. Како и на чему се писало

Ђ. Резултати

Е. Будућност библијског превођења.

А. Историјска збивања и превођење Библије

1. Католичка реформација. У времену од око 1500. до 1750. г. ширење хришћанске вере по Европи и у Новом свету углавном је било резултат рада Римокатоличке Цркве. Реформација ове Цркве није била тек одговор на протестантску Реформацију, него се одвијала упоредо, повремено подстицана протестантским покретом, па ипак, мање-више независна од њега.

Временска подударност реформације у Римокатоличкој цркви и снажан рад католичких народа (првенствено Шпаније и Португала, а касније и Француске) на проналасцима, колонизовању и трговачком развоју Новога света имало је за плод широку распрострањеност Римокатоличке цркве у овом добу. Од велике предности Цркви били су монашки редови из којих су задобијани људи за мисионарски рад.

Из разлога што Библија није сматрана најважнијом у римокатоличком мисионарском раду, мада је била основица њеног учења и устројства, она није била превођена у тој мери на језике оних народа које су римокатолички мисионари обратили у хришћанску веру. На пример, Фрањо Ксавијер, велики језуитски мисионар у Индији и на Далеком истоку, док је радио с Параварима у југоисточној Индији 40-их година 16. века, за њих је превео Десет Божјих заповести и Молитву Господњу, као и Апостолски символ вере (Latourettе 1953; 929).

Међутим, током овог периода римокатоличког мисионарског рада било је, свакако, преводилачког рада, па је до 1800. године под окриљем ове Цркве Библија преведена на више европских језика, подузимано делимично у одговору на протестантски рад на библијском превођењу на подстрек Реформације. Папа Бенедикт XIV jе 13. јуна 1757. г. издао указ којим се дозвољава читање и штампање Библије на народном језику, под усковом да је те преводе Света столица одобрила или ако су снабдевени исправним белешкама под оком надлежног бискупа. Но, Римокатоличка црква није била равнодушна по овој ствари. На пример, скоро до краја 18. века у Шпанији је и даље постојала инквизицијска забрана читања Библије на народном језику, а зачудо, било је дозвољено читање препеваних библијских текстова (Greenshade SHB, 3: 125, 354, 358).

2.  Протестантски покрет.  Јасно је да је Библија била срж и окосница протестантске Реформације, што је у Европи пружило подстрек превођењу и ревизији преводā Светога Писма, нарочито на језицима народа међу којима је Реформација имала већи успех. Па ипак, у овим првим вековима реформатски покрет је био у великим проблемима опстанка и сукобљавања – како са Римокатоличком црквом, тако и унутар самог себе – тако да у свом мисионарском раду није могао досегнути друге делове света, осим у виду покушаја и спорадично. Неки протестанти су гајили чак и теолошку предрасуду према таквом раду. Но пошто су народи међу којима је протестантизам био снажан, били све активнији у колонизовању и прекоморској трговини, обични људи из тих народа почели су да се и сами интересују за мисионарење. Извесни А. Рујл (A. C. Ruyl), представник Холандске источноиндијске компаније, објавио је 1629. г. прво јевађеље на малајском језику, што је најранији пример у историји превођења и штампања неке библијске књиге на неевропском језику као средства за евангелизацију (North  1938: 220).

Међутим, све до 18. века, тек са тзв. Еванђеоском обновом у Великој Британији, Великим пробуђењем у Америци и сличним богомољним покретима на европском континенту постављена је основица за феноменалан успон протестантског мисионарског покрета, да је Латурет (Latourette  1941-44) назвао 19. век Великим столећем. Овај покрет је имао за плод пораст библијских превода.

Као резултат протестантског мисионарског покрета, Библија и њени значајнији делови превођени су скоро увек на језик припадника оног народа чим би мисионари започели своју мисију међу њима. У ствари, више пута је Свето писмо превођено на језик неког народа и изашиљано међу његове припаднике пре него што би и сами мисионари тамо стигли (нпр. Кореја, Кина, Тибет).

Протестантске Цркве нису имале монашке редове из којих би регрутовале мисионаре. Уместо њих, а у служби њиховог одабира, обучавања и подршке на самом терену, у Европи и Америци је настао низ мисионарских друштава и агенција. Овај покрет је имао зачетке  у Великој Британији и Европи око 1700. г., али је његов процват запажен у последњој деценији 18. века, а као такав морао је много да ради на све већем броју пројеката превођења, све до у данашње доба.

Уз то, од великог значаја за дело превођења Библије представљао је настанак библијских друштава, такође најпре у Европи и Америци, но која су се најзад толико раширила да су захватала стотине народа широм света. Да би се избегло секташко надметање којихје било у вези с многим ранијим преводима Библије с белешкама, и да би се ободрила међуконфесионална сарадња и подршка, библијска друштва, почев с првим основаним, Британским и иностраним библијским друштвом (1804), започела су штампање Библије без икаквих белешки и коментара.  Касније су Сједињена библијска друштва заузеле нешто модификованији став – без доктринарне белешке или коментара -  као уступак чињеници да су белешке уз текст и превод од користи кад приказују културну и историјску позадину. Покрет библијских друштава је имао веома велики утицај на умножење библијских превода широм света. Једно  време су основане многе друге организације са сличним, мада често специфичним или суженим циљевима, у служби пружања људима Библије у склопу рада хришћанског мисионарског покрета (в. по т.  В. ниже).

3. Православне Цркве. Кроз историју Православне Цркве у Источној Европи и на Блиском истоку није се много радило на превођењу Светога писма. Међутим, истиче се један значајан преводилачки подухват, а то је превод Библије словенских мисионара из Солуна пре поласка у Моравску 863.г.), или неких значајних њених делова, с грчког језика (са Септуагинте и традиционалног текста Новога завета) на старословенски језик. Овај превод је веома дуго употребљаван на богослужењима ове Цркве, па и након што је словенски језик постао мртав језик.

Старословенски превод је и даље коришћен на богослужењима у неким земљама као што су Русија, Србија, Бугарска, па чак и у данашње доба, управо као што је латински коришћен у Римокатоличкој цркви дуго времена након што га ни сами католици нису више разумели. Старословенски превод је доживео више редакција, већ према географском развоју самог језика. Са своје стране представљао је предложак за ране преводе на чешки (1457) и бугарски (1840), српски Нови завет (1847), а извршио је утицај на друге преводе на словенским језицима (Nida  1972: 397).

У 19. и 20. веку, док су се одвијали преводи и ревизије на језицима где је Православље имало упориште, предложак за превођење постали су и јеврејски и грчки изворни језици. Превод Псалама на руски с јеврејског оригинала објављен је 1822. г., а уследиле су књиге од Постања до Руте 1825. г. Други пример је бугарски, с преводом Новога завета с грчког 1859, док је превод Светога писма с јеврејског објављен у три дела између 1862. и 1864. г. (Metzger IDB 4: 779). Јеванђеља је А. Палис (A. Pallis) превео на савремени грчки језик с Ватиканског кодекса и објавио 1902. године.

4. Јеврејски преводи Библије. Кад су се Јевреји у средњем веку масовније населили међу европске народе, настала је потреба да  се њихово Свето писмо – Танах, које хришћани зову Стари завет, преведе на језике тих народа, а и на јеврејски говорни језик какви су јидиш и ладино. Делимично и због забране јеврејског мисионарења међу паганима, углавном је Стари завет превођен од стране јеврејских библиста за јеврејске читаоце. Међутим, значајно је да су се у 16. веку и у потоњим вековима, када су хришћани  преводили Стари завет на свој говорни језик, понекад освртали на јеврејске преводе с јеврејске Библије. С друге стране, важно је приметити да су се док су сачињавани преводи за јеврејске читаоце, ти преводи, што се тиче језика и стила, угледали на хришћанске преводе на европским језицима. Добар пример за ово представља уплив превода Библије на енглески језик у време краља Џејмса (KJV) на јеврејски превод Старог завета на енгелски језик који је објавило Јеврејско издавачко друштво 1917. г. А дуго времена пре тога енглески Јевреји су и сами штампали превод краља Џејмса, но без тенденциозног садржаја глава и без белешки које су ранија издања овог превода садржавала.

До 1800. г. запажамо велики број превода Старога завета на неколико европских језика подузетих од Јевреја и за Јевреје. Током 19. и 20. века ревидирани су неки ранији преводи, понекад по угледу на раније подухвате на овом плану. Ако би се набројали преводи делова Старога завета, поред оних његових превода у интегралном облику, број јеврејских библијских превода у овом преиоду био је значајан.

Језици на које је, барем, цели Стари завет – Танах – био преведен између 1800. г. и 1971. г. били су: јудео-татарски (за Караите на Криму, у Русији), јидиш, енглески, немачки, италијански, француски, мађарски и пољски. Делови јеврејског Светог писма преведени су током овог периода и на руски и дански.

5. Међуконфесионални библијски преводи. Мада је било мање-више изолованих случајева међуконфесионалне сарадње и консултовања око превода Библије пре, за време и после Реформације, покрет који је водио томе да ово буде устаљена пракса настао је после Другог светског рата. Оваквој сарадњи увелико је допринела папска енциклика из 1943. г. Divino afflante Spiritu, као и новоискрсла готовост да се међуконфесионално сарађује, а што је ободрио Други ватикански концил. Године 1968. Сједињена библијска друштва и ватикански Секретаријат за јединство хришћана објавили су заједнички документ под насловом „Смернице за међуконфесионалну сарадњу у превођењу Библије“. До 1985. г. чак 172 преводилачка пројекта имала су у основи ове Смернице (в. Ђ ниже). У последње време је настало много разнородних видова међуконфесионалне сарадње при библијском превођењу. Ради илустрације наводимо тзв. Нову америчку Библију (New American Bible, NAB) из 1970. г., што је католички превод који је већим делом обавило Америчко католичко удружење, међу чијим преводиоцима су радила петорица истакнутих протестантских библијских стручњака. На Тајланду је објављена темељита ревизија Библије на језику тај (Нови завет 1967, а Стари завет 1971) под старањем Тајландског библијског друштва, а уз помоћ Америчког библијског друштва. Мада су већину посла обавили протестантски библисти, како тајландски тако и амерички, римокатолички библисти су сарађивали при разради новог система преношења библијских властитих именица како би се он могао унети у ревидирани текст и тиме омогућити да тајландски римокатолици такође користе овај тајландско/амерички текст Старога завета. Иначе, постојао је католички превод Новога завета на тај језику.

У другим случајевима постојала је у већој или мањој мери сарадња, нарочито између римокатолика и протестаната при превођењу Библије. Уз то, неколико протестантских Библија објављених у последње време садрже девтероканонске (код протестаната: апокрифне) књиге, барем у неким издањима, и тако су те Библије стекле римокатолички имприматур. С друге стране, многе недавне римокатоличке преводе нашироко користе римокатолички читаоци и библисти. Треба такође истаћи да док библијска наука све више постаје екуменска и међуконфесионална по својој природи и опредељењу, библијски преводиоци последњих деценија, па и кад раде на преводима намењеним читаоцима одређене вероисповести, ради разјашњења користе помоћ и других расположивих ресурса, ма из које конфесионалне позадине они могу потицати.

В. Експанзија библијских превода од 1800. до 1988. године.

Као што смо навели у уводу, све до почетка овог периода, далеко највећи број превода Библије, или њених делова, објављен је на европским језицима (48 језика). Азија је била друга, али с малим бројем језика (13 језика, од којих неколико њих нису више били живи језици), а онда, сасвим мали број потиче из Африке (4), Северне Америке (3) и Латинске Америке (2). У наставку ћемо укратко изложити задивљујући пораст библијских превода у наведеном периоду, с тим што ћемо сачинити преглед тих превода по областима, одн. континентима, користећи се подацима публикације Сједињених библијских друштава Scriptures of the World, која се публикује сваке друге године.

Примећујемо да ћемо у овом прегледу у неким случајевима неки од језика сврстати географски као језик тог континента, мада он лингвистички припада другом континенту. На пример, малгашки језик Мадагаскара овде је наведен као афрички језик, мада он лингвистички припада малајо-полинезијској породици језика Азије и Океаније.

1. Европа. До 1800. године увелико су постојали преводи Библије на свим већим европским језицима, осим на руском и српском и још некима. Уз то,  имали смо преводе и на неким језицима којима су говориле мање скупине људи. Даље, значајнији делови Светога писма већ су били преведени и на друге европске језике.

Тако, у наведеном периоду рад на превођењу Библије био је углавном посвећен ревизији ранијих превода, али је обухватао и преводе оних делова Светога писма који до тада нису били преведени, па је њима Библија била комплетирана. Међутим, кад су у питању неки језици, па и кад су постојали ранији преводи, предузимани су преводи изнова, за шта су постојали различити разлози. Како је језик на којем су ранији преводи били сачињени био у међувремену застарео, предузимани би сасвим нови преводи, делимично и због осећања привржености читалаца старом, иначе омиљеном преводу ако би се он поправљао. Опет, поузданији текстови Библије на изворним језицима и ново разумевање древног смисла неких одељака често захтевају нови преводилачки захват. Понекад је препозната нова врста читалаца на већим језицима, па се превод подузима управо ради њих.

Године 1800. било је још европских језика на које није била преведена ни једна једина библијска књига, мада су то били језици, одн. дијалекти којима је мали број људи говорио. Први европски језик на којем је потпупна Библија била објављена између 1800. и 1988. г. био је гелски језик (1801.г.), што је језик којим говори мањи број становника Шкотске, сродан ирском који се такође назива гелски. Прва библијска књига преведена на руски јесте посланица Римљанима (1815) обајвљена упоредо с црквенословенским текстом. Нови завет је објављен 1821, а Стари завет 1867. г. Прва потпуна руска Библија у једној књизи штампана је тек 1877. г. (позната као превод из 1876. г.). До почетка 1988. г. број језика на којима је постојала интегрална Библија износио је 58, Нови завет на 23, а делови Библије на 105 језика, што чини укупно 186 језика.

2. Азија. Вилијам Кери (William Carey) и сарадници, углавном Џошуа Маршман (Joshua Marshman) и Вилијам Ворд (William Ward) направили су прве значајне почетке у превођењу и штампању Светога писма на азијским језицима нашега доба. Кери, енглески баптиста, отпловио је у Индију 1793. г., основао Мисију у Серампору (Serampore Mission) близу Калкуте и са својим сарадницима започео један од најзадивљујућих подухвата на превођењу Библије у историји. До Керијеве смрти 1835. г.група у Серампору била је превела неке делове Библије, или целе Библије, на 34 индијска језика, а при превођењу су били од испомоћи постојећи преводи на кинеском и бурманском. Значајну помоћ су добили од домородачких језичкозналаца с којима су уско сарађивали. Као плод  њиховог залагања настало је шест потпуних Библија, док су преводи на друга три језика били скоро приведени крају, као и 20 превода Новога завета, а барем једно јеванђеље је било преведено на још пет језика.

У 19. веку први азијски језик на којем је штампан део Светога писма био је бенгалски. На овом језику је Керијев превод Матејевог јеванђеља објављен 1800, први његов Нови завет 1801, а прва потпуна бенгалска Библија 1809. г.  Све ове преводе публиковала је мисионарска штампарија у Серампору. До краја 19. века број језика на којима је потпуна Библија била преведена и штампана на азијским језицима порастао је на 33, а од тада до 1988. г. било их је још 59, што укупно износи 92 језика. Уз то, постојао је велики број језика на којима је објављен Нови завет (153) или бар библијски делови (226). До почетка 1988. г. било је заступљено укупно 470 језика.

3. Африка. У 19. веку мисионарски рад је процветао у Африци, исто као и у Азији. Први одељак Светога писма објављен на савременом афричком језику после 1800. г. било је Матејево јеванђеље на буломском језику на југу Сиера Леоне 1816. г., а први Нови завет на афричком језику штампан је на амхарском званичном језику Етиопије (1829). Прва потпуна Библија је објављена на малагаском (1835), језику којим се говори у Малагаској Републици (пре 1960.г. познате као Мадагаскар). До краја тог столећа било је 14 потпуних Библија на афричким језицима, а до краја 1987. г. још 100 Библија, што укупно чини 114. Постојао је и већи број објављених делова Светога писма (226) и Новога завета (197), па је до краја 1987. г. било 537 језика на којима је било превода библијских књига.

4. Океанија. До 1800. г. имамо само један језик на којем је постојао превод Библије – малајски, који се географски везује за Азију, али припада малајо-полинезијској језичкој породици која се сусреће и у Океанији. Први библијски превод у том подручју био је на тахићански: Лука (1818), Нови завет (1929) и Библија (1838). Тахити је било прво острво у јужном Пацифику где је била основана хришћанска мисионарска станица, и постало је центар миионарског рада у тим пределима. До краја 19. века у Океанији је објављено 10 потпуних Библија, а до 31. децембра 1987. г. још њих 15, што укупно чини 25 превода интегралне Библије. Укупан број језика у Океанији на којима данас постоји Библија, неки Завет или библијски делови, попео се на 288.

5. Северна Америка. Пре 1800. г. мало је урађено на превођењу Библије на северноамеричком континенту. Усељеници из Европе донели су са собом у Нови свет своје преводе на европским језицима. Након 1800. први језик на којем је објављен извод из Светога писма у Северној Америци био је  ескимски Лабрадора (1810), а први Нови завет на истом том језику (1826) и прва потпуна Библија на хавајском (1838). Уколико би се ово издање Библије унело у издања Океаније, онда је прва Библија штампана у Северној Америци на неевропском језику била на језику Западних равница (или језику Крее)  1861. године.

Током наведеног периода углавном се преводилачки рад у Северној Америци на новим језицима био усредсредио на индијанске племенске језике Канаде и САД. До 1988. године укупан број језика на којима је била објављена интегрална Библија износио је 7, Нови завет на 17, а поједине књиге на 45, што чини укупно 69 језика. Наравно, језици на којима сада постоје Библије и Нови завети, у већини случајева, имали су преводе појединих библијских књига и пре него што су објављене потпуне Библије.

6. Латинска Америка. Требало је времена да се отпочне с превођењем Библије на овом континенту, делимично услед доминације Римокатоличке цркве у време када није био подстицано њено читање на богослужењима или за лично духовно назидавање на народним језицима. Шпански језик је био општеприхваћени језик администрације и трговине, осим у Бразилу, а латински је био језик богослужења.

До 1800. године мало је шта урађено, а до краја 19. века дошло је до превода појединих библијских књига на 12 индијанских језика тог континента, а само један превод Новога завета, на суринамском језику или црначком енглеском, који су Креоли говорили у приобалној области Суринам. У 20. веку превођење је умногоме узнапредовало, па је до 1988. г. било потпуних Библија на шест језика Латинске Америке, Завета на 163, а делова Светога писма на 160, што је износило укупно 331 језик.

В. Преводиоци и њихове мецене

Данашње доба библијског преводилаштва обележавају велика резноврсност и број како преводилаца, тако и добротвора, мецена који помажу њихов рад.

1. Ко су преводиоци. Библијски преводиоци и њихови сарадници у данашње доба броје на хиљаде, и међу њима су мисионари и предавачи библијске наставе, књижевници и други. Далеко највећу групу представљају хришћански мисионари из Европе и Америке, мада су неки потицали и са других континената. Током овог савременог доба превођењем Библије су се бавили претежно протестантски мисионари, који би прво кад би закорачили у неку земљу – а понекад и пре тога  - подузели превод неког дела Светога писма на језик (или језике) којим се у тој земљи углавном говорило.

Пионири на преводилачком пољу су, међу осталима, били: Вилијам Кери (William Carey) – Индија; Роберт Морисон (Robert Morison) и С. Шерешевски (S.I.J. Schereschewsky) – Кина; Адонирам Џадсон (Adoniram Judson) - Бурма; Карл Гуцлаф (Karl F. A. Gutzlaff) – Јапан; Хенри Мартин (Henry Мartin) – Персија; Хенри Нот (Henry Nott) – Тахити;  Џон Вилијамс (John Williams) – Раротонга; Џон Пејтон ( John  G. Paton) – Нови Хибриди; сер Хирам Бингам (Hiram Bingham, Sr.) – Хаваји; Хирам Бингам Јуниор (Hiram Bingham Jr.) – Гилбертова Острва; а у Африци су делали: Роберт Мофат (Robert Moffat) – Куана;  Едвард Стир (Edward Steere) – свахили језик, и Џорџ Пилкингтон (George Pilkington) – гандски.

У већини случајева ови преводиоци су морали потражити велику помоћ од домородачких зналаца језика. Кад је овај период пионирског превођења био на заходу и кад су у мисијским земљама основане Цркве и установљено стручно изучавање Светог писма, прешло се с преводилачког рада страних мисионара на такав рад самих домородаца који су одлично познавалли своје језике и сами предузимали или нове преводе или обављали поправке постојећих. Па и у оном раном периоду било је домородаца који су и сами преводили. На пример, већ 1804.г. Јованово јеванђеље је преведено на језику Мохавка, што је подухват Џона Нортона (John Northon), Индијанца из племена Черока, који је живео међу Мохавцима. Ово је био први објављени превод новооснованог Британског и иностраног библијског друштва, из 1829. године.  Матеј је објављен на језику Черока у преводу С. А. Вустера (S.A. Worcester) по налогу Америчког одбора комесара за мисионарски рад у свету, и Елијаса Будинота (Elias Boudinot), другог припадника Черока. Ји Сукон (Ye Suchon), Корејанац обраћеник у Јапану, превео је јеванђеља и Дела апостолска на свој језик; књижице су објавили у Јокохами 1884. г. заједнички Америчко библијско друштво (ABS) и Британско и инострано библијско друштво (BFBS).

У наше доба припремање преводилаца за њихово дело разнородне је врсте. Неки су обављали овај посао из крајње потребе, са мало или без имало формалног стручног припремања. Други су били добро обучени, а став појединих библијских друштава је био да на делу превођења упошљавају мисионаре. Друга пак друштва, нпр. Холандско библијско друштво, школовало је и изашиљало своје људе обучене да у земљама христијанизације обављају дело превођења.

Веома активни на превођењу Библије, поготово у Европи и САД, током овог периода били су библисти, обично предавачи на богословским факултетима или богословијама, који су били прошли нарочиту обуку у проучавању Библије, билијском богословљу, а понекад у филологији и лингвистици. На преводилачком послу понекад су ангажовани и људи књижевног пера, често као стилисти, а не као преводиоци као такви. Наводимо пример Џ. Толкијена (J.R.R. Tolkien) из Енглеске који је имао такво задужење док се Јерусалимска Библија спремала за штампу (1966.г.).

Неки преводиоци се не могу сврстати ни у једну описану групу. Б. Бетелхајм (B. J. Bettelheim) је био мађарски хришћанин, лекар јеврејског порекла, који је на служби у британској Поморској мисији на Лучу Острвима изучио тамошњи јапански дејалект и на њега превео Нови завет, објављен у Хонг Конгу, мада превод на том дијалекту није био од користи у самом Јапану. Касније је Бетелхајм редиговао овај превод у Чикагу уз помоћ тамошњих Јапанаца. Јеванђеља Лукино и Јованово објавилио је Британско и инострано библијско друштво 1873, а Дела апостолска 1874. године (North 1938: 181, 183).

Поред оних који су били непосредно ангажовани на библијском превођењу, постојао је и велики број других који су помагали у том делу, и то на различите начине: као предавачи – инструктори, консултанти, стилисти, лектори, преписивачи, чланови ревизионих одбора, коректори, секретари преводилачких и редакцијских одбораа, као и уредници и издавачи.

Углавном су преводиоци Библије у овом периоду били мушкарци, али су биле укључене и неке жене. На пример, за Хирам Бингам (Hiram Bingham) се вели да је унела 120.000 запета у превод Библије свога мужа тзв. Библије Гилберт Острва (Gilbert Islands Bible). Ана Џадсон (Ann H. Judson), која је, док је њен муж радио на преводу Светога писма на бурмански, од ратних заробљеника у Бурми изучила сијамски (тај) језик и превела Матеја на тај језик на десет година пре него што је иједан протестантски мисионар крочио на тле Сијама. Било је и таквих породичних тимова састављених од мужа и жене који су се бавили превођењем. На пример, брачни пар Луис (Mr. and Mrs. Paul Lewis) превели су Нови завет на ака језик, што је бурмански племенски језик; објавило га је Бурманско библијско друштво 1968. године.

2. Мецене преводилаца.  Библијски преводиоци наших дана не би могли отварити своје монументалне подухвате да иза себе нису имали велики број организација које су пружале подршку, стручну помоћ при организовању превода и рада на њему, а у неким случајевима обуку за такав подухват, припремање преведеног текста за штампу и сарадњу око тога све до растурања књиге. Међу овим организацијама истичу се мисионарска друштва појединих Цркава, од којих су нека била међуконфесионална по свом устројству; затим саме деноминације са својим мисионарским агенцијама; понекад и понегде у помоћ су притицале грађанске власти, издавачке куће, а у ређим случајевима и појединци.

Библијска друштва су настајала на прагу 19. века и убрзо су преузела на себе ову значајну улогу превођења Библије. Мада су Британско и инострано библијско друштво и Америчко библијско друштво били међу највећим друштвима, широм света основано је преко 100 националних библијских друштава и канцеларија, и сва су се бацила на превођење, штампање и растурање Светога писма. Скоро да су неизрециви резултати рада библијских друштава. У неким земљама радило би и више библијских друштава, па би се пројекти проводили у живот на колективној основици. Године 1946. већина библијских друштава света удружила су се у кровну организацију – Сједињена библијска друштва, све у циљу координисања рада широм света и коришћења истих ресурса и истог људства на заједничком послу.

Организација тзв. Виклифови библијски преводиоци (Wycliffe Bible Translators, WBT) са сродном организацијом, Летњим институтом за лингвистику (Summer Intistute of Linguistics, SIL), посветила се превођењу Светога писма на језике на које оно до тада није било преведено, а на којима често није било ничег писаног.  Почев од 1934. г.  (SIL) и 1942. г. (WBT) до 1983. г. ове организације су објавиле 200 нових  превода Новога завета.  Карактеристика ове групације јесте пружање стручне обуке преводиоцима, од којих се у многим случајевима тражи да стандардизују језике с којима раде и учине их књижевним, премда је евангелизација најважнији циљ ових двеју библијских организација (WBT и SIL).

Међународно библијско друштво са седиштем у Њујорку помаже штампање преводā широм света сачињених према начелима тзв. Новог међународног превода Библије (New International Version), чији преводиоци су настојали да се у сржи превода садржи богонадахнутост Речи Божје.

Тзв. Међународна животна Библија (Living Bible International) предузима у многим деловима света преводе који имају за предложак и узор парафразирану тзв. Животну Библију (Living Bible) Кенета Тејлора (Kenneth Taylor), коју је издала Тиндалова издавачка кућа (Tyndale House). Институт за библијско превођење, са седиштем у Стокхолму, бави се превођењем на несловенске језике народа који живе у земаљама бившег Совјетског Савеза.

Десетине библијских друштава и друге мисионарске организације давале су стручно особље за преводилачки рад тамо где је било неопходно и сарађивале су с библијским друштвима како би Свето писмо дошло у руке људи међу којима су оне делале. Овде је понекад било у питању штампање и растурање, као и само превођење Светога писма. Ова друштва су била типичне агенције Цркава и црквених заједница, но било је примера међуконфесионалне сарадње, па је Амерички одбор комесара за инострану мисију (American Board of Commissionars for Foreign Mission) организовао 1810.г.  и помагао Конгрегационалистичку, Презвитеријанску и друге Цркве. Поред тога, често су верске заједнице сарађивале на превођењу појединих књига, као што су Међународни савет за религијско просвећивање (International Council of Religious Education), Национални савет Цркава у САД и тзв. Нова енглеска Библија спонзорисали велики број протестантских деноминација у Великој Британији и Ирској, као и библијска друштва.

Далеко најпознатији донатор библијског превођења све од 1800. до 1988.г. био је принц Луј-Лусиен Бонапарта, синовац Наполеонов, који се силно занимао за филологију, нарочито за дијалекте у европским језицима. Средином 19. века, из филолошких разлога, уредио је превод и штампање, у ограниченим издањима, Матејевог јеванђеља и Песме над песмама на око 70 дијалеката енглеског, француског, шпанског, португалског језика, као и језикā Русије (Nida  1972: 7).

Г. Текстуални предлошци

Не постоји један једини, некомпликовани одговор на питање шта је све  преведено и са којих текстуалних предложака на толико много језика за време назначеног периода. Понекад би превод био сачињен са неког облика текста или са текста другачијег него што су оригинални језици на којима је Свето писмо писано, понекад с једног или више превода, или пак уз комбиновање и једног и другог.

1. Текстови на оригиналним језицима. Кад се преводи са оригиналних, изворних језика, мора се ипак запитати: с којег таквог текста? Када се Стари завет преводи с јеврејског (и арамејског), његов масоретски текст (МТ) свагда је био предложак за савремене преводиоце. У међувремену је објављено више критичких штампаних издања тога текста, са алтернативним читањима из других рукописа и превода која су изнета на маргинама. Ова алтернативна читања понекад би и сâм преводилац узимао у обзир. Најпознатије критичко издање старозаветног јеврејског текста представља Biblia Hebraica Рудолфа Китела, почев од њеног првог објављивања 1906. г.  У првом издању и код Китела је било много критичког материјала по спорним питањима. У 7. издању (1951) критичком апарату су придодана варијантна читања из скоро целог свитка књиге пророка Исаије пронађеног крај Мртвог мора, као и из свитка књиге пророка Авакума такође тамо пронађеног у кумранским пећинама. Многе ове варијанте библијски преводиоци узимају у обзир од времена кад су објављени такви рукописи. Једно од последњих издања Китела представља Biblia Hebraica Stuttgartensia у издању Е. Елингера (К. Ellinger, 1977).

Критичко изучавање текста је пружило смернице које су помогле библијским преводиоцима да доносе поуздане оцене варијантних читања у случајевима текстуалне нејасноће. Тако, већина преводилаца са изворних језика Старога завета у познијем време користи еклектички текст, у чијој основици је МТ, али модификован уношењем читања из јеврејских рукописа, из Кере као и из Кетив, и из древних превода. Понекад би преводиоци уважавали тако поправљена читања и уносила у свој превод.

Што се, пак, тиче Новога завета, преводиоци и даље користе Textus receptus (ТR). Али, пошто су објављени нови и поузданији текстови, они се све више користе као предлошци. Критичка издања Новога завета на грчком језику на основу поузданијих рукописа све више улазе у употребу. Први текст Новога завета, објављен према таквим рукописима, критички вреднованим, штампан је после 1800. г. Под окриљем Сједињених библијских друштава недавно је публикован такав текст Новога завета од великог значаја за превођење, под називом The New Testament in Greek  (1966, 1968, 1975 и 1983). Текстуални апарат садржи вредновање пробраних алтернативних читања из рукописа од посебног значаја за преводиоце.

2. Преводи као предлошци за превођење. Знатан број библијских превода објављених у овом периоду, нарочито у његовом првом раздобљу, није имао за предложак јеврејски и грчки текст. Уместо њих, превођењено је с разних готових превода Светога писма, било ранијих или савременијих. Или, уколико је изворни текст коришћен при превођењу, коришћен је при том један или више превода да би били нека врста водича за време самог процеса превођења или ради разјашњења изворног текста. Понекад се поступало обрнуто: превод је бивао сачињен са неког превода, а онда се проверавао уз коришћење јеврејског или грчког оригинала еда би се установило да преводни текст не одступа од оригиналног текста. Да бисмо илустровали улогу преводâ Библија у савременом преводилачком раду навешћемо чињеницу да, скоро до пре неку деценију, на Западу је преводиоцима као предложак служила латинска Библија тзв. Вулгата, па и онда кад су изворни текстови на јеврејском и грчком били консултовани током преноса с латинског. Немачки превод Мартина Лутера је извршио велики утицај на друге европске преводе, нарочито на скандинавским језицима и на холандском. Често је с тог превода превођено директно, а понекад би служио и као водич. Штавише, Лутеров превод и надаље утиче на преводе на друге језика, све до данас.

С друге стране, на енглеском говорном подручју, док су мисионари изашиљани у бели свет, више него једном, први тамошњи преводилачки подухвати имали су за подлогу Библију краља Џејмса (KJV), а касније, у неким случајевима, и тзв.  Енглески ревидирани превод (English Revised Version), Амерички ревидирани превод (American Revised Version, ARV), и Ревидирани стандардни превод (Revised Standard Version). Па и преводи објављени много касније од наведених одиграли су улогу при библијском превођењу у случајевима кад преводиоци нису познавали јеврејски или грчки изворни језик.

3. Шта је превођено. Опсег превдених библијских књига у последње време знатно се разликује, од краће књиге до потпуне Библије. У намери да дођу до броја језика на које је Библија превођена, библијска друштва су углавном наводила оне језике на које је преведена барем једна књига. Првенствено је то било, али не увек, Четворојеванђеље.  На списку од 670 језика на којима су Стари или Нови завет (осим потпуне Библије) објављени до 1988. године, скоро увек се налази Нови завет. Уз то, не постоји сагласност по томе шта сачињава интегралну Библију, јер се Цркве не слажу око тога шта садржи канон библијских књига, а у питању је канон старозаветних књига. Зборник библијских канонских књига није исти код свих Цркава и самих Јевреја. Јевреји  (Танах) и протестанти имају у својој Библији 39 старозаветних и 27 новозаветних књига; римокатолици – 66 старозаветних књига, и у з њих тзв. девтероканонске књиге и 27 новозаветних књига; док православни међу девтероканонске књиге, поред оних у римокатоличком канону, признају 3 Макавејску, 151. псалам, Молитву Манасијину.

Д. Организација превођења Библије

Пре него што будемо излагали о организацији превођења и о томе како се ради све док се превод не одштампа, говорићемо о различитим чиниоцима који утичу на поступак превођења: о књижевним и некњижевним језицима, циљевима превођења, читалаштву, језику или дијалекту на који се преводи, о начину превођења и о новом преводу у односу на поправку превода. Повремено су по овим питањима одлуке доношене циљано, некад не, али су увек биле важне јер су одређивале каснији поступак рада и његов учинак.

1. Књижевни и некњижевни језик. Кад су библијски преводиоци кренули у подручја у којима до тада Библија није била превођена, наилазили су на разнородне језике и системе њиховог бележења. Код многих језика постојао је не само учвршћени систем писања који би се могао одмах применити, него и развијена књижевност. У неким случајевима ова књижевност је садржавала верску компоненту или је била сва религијски прожета. Ово је значило да су преводиоци морали узимати у обзир тај књижевни језик у затеченом облику изражавања како би превод био прихваћенији, док су у неким случајевима морали избегавати неке језичке изразе да не би компромитовали библијску поруку. Пример овога је арапски са својом богатом верском књижевношћу – Кураном. Неки преводи су објављени на више писама; избор писма је зависио од друштвених и религијских чинилаца. Преводиоци Светога писма на такве језике морали би се претходно одлучити који правопис применити, па су понекад Библије публиковане уз примену овог или оног правописа. С друге стране, поједини језици уопште немају устаљени систем бележења гласова, те су преводиоци сами састављали знаке, слова, писмена ради бележења гласа.

2. Главни учинци преводилачког рада. Преводиоци (или њихове мецене) имали су за циљ да превод буде веран оригиналу и, с друге стране, књижеван, да Реч Божју приближи првенствено обичном читаоцу, да се обрати читалаштву. Сада размотримо најпре адресате, лица којима је превод намењен.

а) Циљна група. Веома је типично да када се предузме нови превод или ревизија неког превода, преводиоци и њихови добротвори имају на уму неку употребну вредност превода којој су се надали да ће постићи: евангелизацију, катихизацију, богослужбену употребу, лично назидање, приватну побожност и др. Циљ би се понекад усредсредио на једну или више ових идеја водиља, а понекад би обухватао све њих. Жељени циљ би се постигао с неколико преводилачких поступака. На пример, уколико је првенствена функција превода евангелизација, онда се морало установити шта треба превести и објавити на новом језику; обично би то било неко јеванђеље, мада се у неким случајевима сматрало (као на Тајланду) да је књига Постања значајна за постављање камена темељца евангелизације. Уколико је циљ био хришћанска поука, катихизација, онда је требало обратити првенствену пажњу на речник који је иначе у животу Цркве има традиционалан значај. Први превод у Азији објављен првенствено за организовање црквене заједнице, а не из мисионарских разлога, био је на малајамском језику којим су говорили припадници Сиријске цркве у Траванкору (довршен 1841.г.). Кад су, пак, у питању богослужења, на првом месту су превођена литургијска зачала, али се пазило и на то какав ће ефекат превод имати кад тај текст буде читан у цркви пред новим слушаоцима.

б) Читалаштво, одн. адресати. На многе ствари везане за превођење, као што су вокабулар, тумачење, употреба (или неупотреба) белешки у подтексту и др., утиче питање за кога се преводи. Пре свега, питање конфесионалне припадности преводилаца долази на прво место, да ли су протестанти или римокатолици, православни, Јевреји, или треба сачинити међуконфесионални тим, или једно и друго. Очигледно је да се, ако се жели преводити за једну или другу или трећу вероисповест, или пак  религију (јеврејску), доносе и сврсисходне одлуке. Уз то, унутар саме вероисповести постоје посебне групације за које се жели сачинити превод. На енглеском језику, као одговор на Ревидирани стандардни превод (RSV), који многи конзервативци сматрају претерано либералним, припремљен је тзв. Нови интернационални превод (New International Version, NIV) за конзервативне протестанте. С друге стране, међуконфесионални преводи настоје да се допадну читаоцима разних убеђења употребом језика и тумачењем који су инклузивнији.

Како ће се обавити неки превод, у многим случајевима зависи од утицаја друштвених и културних сегмената које су преводиоци имали на уму док су радили. На пример, неки преводи су сачињени за децу (као што је A Book about Jesus, у издању Америчког библијског друштва), а опет неки за становнике јужног појаса САД  (тзв. Cotton Patch Version). Такво читалаштво на уму имало је одраза не само на употребљени речник, него и на разјашњење библијског текста, графичку презентацију књиге, употребу илустрација или слика и др.

в. Преводи на дијалекте. Поред превођења Библије на веће, значајније језике, у наше доба много пажње се обраћа на превођење на њихове многе дијалекте и на дијалекте тзв. мањих језика. Ако је изводљиво, у неким случајевима се покушава преводити на неки заједнички, сродни језик који би користили и људи који се користе сродним дијалектима. Била су три случаја да се преводило на вештачке језике какав је есперанто.

3. Врсте језика или нивои преводног језика. Библијски превод је свагда захтевао да се определи врста или ниво језика који ће дотични превод приказати. Треба ли он да буде књижевни и одражава усвојене стандардизоване норме? Или говорни, свакодневни, да удовољава потребама људи који се не разумеју у књижевност или је опште немају? Код неколико превода увек се постављало питање, до које мере преводиоци Библије могу употребљавати језик који садржи полна одређења. Такав језик је употребљен у неколико превода до оне мере до које то здрава егзегеза допушта(нпр. NJB,  и ревидирани Нови завет Нове америчке Библије).

4. Врсте превођења. Постоји широк дијапазон врста превода примењиваних у наше доба. Наш кратак преглед почива на раду де Варда и Најде (1986: 40-42), при чему се неки преводи одликују једном врстом или употребом више њих. Тих пет врста превођења су: 1) интерлинеарни, превод речи по реч између редова оригиналног текста; обично од нарочитог значаја за лингвисте и филологе); 2) буквални преноси, који до те мере одговарају изворном  тексту да су истовремено граматички могући, мада стилски често незграпни, па и погрешни; 3) преводи који пружају најближи природни еквивалент, било на књижевном нивоу, било на нивоу говорног језика; 4) прилагођени преноси, с неким посебним пропратним кодом на уму, као што је поетски изглед, или прилагођавање богословском гледишту (нпр. the Living Bible с њеном хармонизацијом, изостављањима, додацима, објашњењима и исправкама); 5) превод са освртом на односну културу (као што је у Clarence Jordan’s Cotton Patch Version главнина текста Новог завета).

5. Ревизија, одн. нови превод.  Приступ преводу Библије умногоме зависи од тога да ли се односни подухват схвата као ревизија претходног превода или је то нови превод. Ако је ревизија, онда треба одлучити коју врсту промена треба предузимати и на којој основици: исправка грешака у преводу, замена речи, бољи стил текста, или ново светло на смисао. У наше доба указала се велика потреба за ревизијама, понекад понављаним, па и из разлога што су прве преводе на многим језицима подузимали људи којима ти језици нису били матерњи.

6. Организација преводилаца. Разни су начини на које  су библијски преводиоци и њихови сарадници организовали свој посао. Многи су, поготово у првом раздобљу наведеног доба, радили сами, или углавном сами. Па и они су имали неку врсту помоћио д саветника или домородаца који су говорили језик на који је превођено. У другим случајевима, тамо где је на преводу радио тим људи, поступак рада такође се разликовао. Углавном, био је један или је било више преводилаца који би сами сачинили првобитну верзију превода, понекад једног дела Библије, понекад неког Завета, или потпуне Библије. Исто тако, често је било много преводилаца који су радили одвојено на појединим библијским књигама да би на крају пружили усаглашену верзију. Тада би радио шири добор одбор који би прегледао и поправио рад првобитног преводиоца (преводилаца). И најзад, често су узимани консултанти, саветници, који се обично нису састајали у групи, а који су читали првобитну верзију и достављали примедбе у писменом виду које би преводиоци евентуално узимали у обзир. То се звао ревизиони или редакцијски одбор. Уколико би превод био рађен по налогу неког друштва или организације, често су сарађивали стручњаци постављени од те организације, који би с времена на време пружали помоћ код специфичних питања или су лично учествовали у обуци преводиоца (преводилаца). Повремено су довођена лица с нарочитом осећајем за језик да превод стилски дотерају. И најзад, уколико се пројект изводи по налогу библијског друштва или неког црквеног тела, понекад би ревизију превода обављали представници ових установа пре него што би превод био објављен. Свакако, било је и одступања кад је требало применити у животу описани начин рада. Поводом сваког преводилачког подухавата обично би се сви они ангажовани на њему договарали о нечалима која ће се примењивати.

7. Како и на чему се писало. У периоду од скоро две стотине година настале су, наравно,  знатне промене у раду док је коначни текст био одштампан. Првих деценија 19. века текстови су исписивани руком. У неким случајевима, кад се радило о исправци, ревизији, а не о новом преводу, редакцијски захвати су уношени једноставно руком у отиснуте странице припремљене за штампу. Другу етапу су започеле писаће машине. Прву писаћу машину је конструисао Кристофер Шоулз (Christopher L. Sholes), амерички проналазач, 1867. г.; године 1874. писаће машине су пуштене на тржиште. Нова машина је ускоро прилагођена за употребу на језицима с другим писмом него што је латинично, и њих су почели употребљавати преводиоци Библије. На пример, прву сијамску (тај) писаћу машину конструисао је Едвин Макфарланд (Edwin MacFarland), син презвитеријанског мисионара у Сијаму у другој половини 19. века. У последње време су настале усавршене електричне писаће машине, које су убрзо освојиле тржиште.

А ту, наравно, на расположењу је још усавршеније средство за писање, које је значајно омогућило лакше исправљање и репродукцију преведеног текста. То је компјутер који може пружити велики број фонтова и врста слова. Компјутери се могу згодно употребити приликом припремања библијског текста за штампу, а у међувремену се могу обавити све лектуре и коректуре, исправке и техничка припрема, и чак да се коначно редиговани слог пошаље директно у штампарију.

ђ. Резултати

Већ смо скретали пажњу на огроман пораст броја језика на које је превођена Библија или неки њени значајнији делови у периоду од 1800. до 1988. године. Међутим, то је само део приче. На више већих светских језика у овом периоду настали су многи преводи на једном и истом језику или је обављено више ревизија већ постојећих превода, у зависности од сврхе. Разлога за ово има углавном три: развој језика и промена значења речи што би захтевало или ревизију постојећих превода или нови превод; друго, нови увиди у сâм библијски текст и самим тим његово схватање које треба пренети на папир; и треће, развој нових увида у начела на преводилачком плану. Могло се запазити да је на великим језицима на којима је изграђивана велика хришћанска заједница, долазило до три врсте превода који би се показали корисним:  једна врста традиционалне и конзервативне оријентације за већину библијских читалаца; друга врста заснована на критичким текстовима и снабдевена белешкама за образованије читаоце, нпр. студенте и свештенике, а трећа врста је превод на „једноставан језик“ за новообраћенике и читаоце који тај језик изучавају као страни језик (Bratcher  1971: 1245).

Међутим, поред све већег броја превода, постоје многи примери да је неки превод објављен у више издања, технички другачије опремљених, како би се удовољило потребама једне врсте читалаца. Тако, у последње време неки преводи су штампани углавном у два вида: један са незнатним бројем или с неколико испомоћних белешки ради бољег разумевања текста, а други с читавим апаратом пропратног текста, као што су: уводи у Библију или у Завете у начелу, па уводи у сваку библијску књигу појединачно, садржај главе, упоредна места, симфоније, индекси, глосари, хронологије, списак мера дужине, растојања, течности, географске карте, илустрације...

Постоји изобиље врста библијских превода намењених разнородним читалачким групацијама: породичне Библије, Света писма за жене, за омладину, децу, почетнике, слепе (на Брајовој азбуци или на магнетофонским тракама или другим носиоцима звука), слабовиде (са увећаним словима), издања с црвеним словима (њима се штампају све речи Господа Христа у јеванђељима), двојезичне или вишејезичне Библије, издања за поједине верске заједнице или комбиновањем појединих наведених елемената.

Е. Будућност библијског превођења

Врхунац рада на преводу Светога писма последња два столећа представља управо наше доба. У овом тренутку, по разним налозима и у разним организацијама, на путу је преко 570 библијских превода и ревизија у којима су Сједињена библијска друштва ангажована на овај или онај начин (World Translations Progress Report 1987). У питању су четири врсте превода: преводи на језике на којима до сада Књига над књигама није превођена; наставак рада на превођењу непреведених књига како би се комплетирање Библије привело крају; ревизија, поправка раније обављених и објављених превода, као и нови преводи на језике на којима постоје преводи. Поред наведеног, друге организације, као што је Wycliffe Bible Translations, финансирају преко 765 преводилачких пројеката.

Веома важан моменат у целокупном овом подухвату јесте припремање библијских издања на народном, свакодневном језику, а то се предузима на више светских језика. Народни језик овде треба да значи да се у превод упошљава онај заједнички, основни језички корпус који разумеју и образовани и необразовани. Настоји се да превод буде прихватљив за образоване, а досежан за необразоване. Библиотека Америчког библијског друштва наводи податак да у овом тренутку постоје 173 таква превода, од којих се на целој Библији ради на 34 језика, на Новом завету на 94 језика, и на 45 језика преводе библијски делови. Уз то, планира се да се овакви подухвати умножавају из године у годину. Много људи је овде ангажовано, али двојици припада част што су били предводници у успостављању лингвистичких начела и смерница: Јуџин Најда (Eugene A. Nida), некадашњи секретар у тиму преводилаца Америчког библијског друштва и координатор у одбору за истраживање преводилаштва при Сједињеним библијским друштвима, и Вилијам Вондерли (William L. Wonderly), консултант преводилаца при Сједињеним библијским друштвима.

Други значајан показатељ доброг усмерења библијског преводилаштва у наредним годинама јесте све изразитије настојање на међуконфесионалним преводима Библије. Наводи се податак да је до краја 1987. г. било подузето не мање од 292 међуконфесионална превода, и да је приличан број оваквих тимова преводилаца привео крају тзв. екуменске преводе.  Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света,  док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова.

Херберт Гречер

(Herbert G. Grether)

Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992.

превео: протођакон Радомир Ракић

__

Библиографија: Bratcher, R. G. 1971. The Bible in Every Tongue. Pp. 1243–47 in The Interpreter’s One-Volume Commentary on the Bible.Nashville.

Darlow, T. H., and Moule, H. F. 1903–8. Historical Catalogue of the Printed Editions of Holy Scripture in the Library of the British and Foreign Bible Society. 2 vols. London.

Kubo, S., and Specht, W. F. 1983. So Many Versions? Revised and Enlarged Edition. Grand Rapids.

Latourette, K. S. 1941–44. The Great Century. Vols. 4, 5, and 6 in A History of the Expansion of Christianity. New York.

———. 1953. A History of Christianity. New York.

Metzger, B. M. 1964. The Text of the New Testament. New York.

Nida, E. A., ed. 1972. The Book of a Thousand Tongues. Rev. ed. New York.

North, E. M., ed. 1938. The Book of a Thousand Tongues. New York.

Waard, J. de, and Nida, E. A. 1986. From One Language to Another: Functional Equivalence in Bible Translating. New York.