Примедбе Митрополије црногорско-приморске на Нацрт ДПП за ХЕ на Морачи

Митрополија Црногорско-Приморска је, у жељи да објективно сагледа предности и недостатке нацрта планских докумената, као и да допринесе квалитету јавне расправе, 25. марта 2010.г. у Подгорици организовала мултидисциплинарни Округли сто на тему „Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче". На тај начин је, сходно одлукама Епархијског савјета и Епархијског управног одбора као највиших митрополијских тијела, покушала да у оквиру јавне расправе о Нацрту детаљног просторног плана за хидроелектране на Морачи и Нацрту стратешке процјене утицаја на животну средину на одговоран, свестран и научно утемељен начин допринесе разматрању предложених решења.

Изражавајући благодарност експертима - учесницима Округлог стола, као и представницима Владе Црне Горе на челу са министром економије г. Бранком Вујовићем и обрађивачима планских докумената на присуству и учешћу у раду, изражавамо и задовољство због чињенице да су се сви учесници, без обзира на различите ставове о питању евентуалне изградње електрана на ријеци Морачи, апсолутно сложили да је неопходна што хитнија заштита Манастира Мораче и да ова Светиња ни по коју цијену не смије бити угрожена.

Бројни аргументовани разлози говоре у прилог значаја електричне енергије у савременој цивилизацији, али су још бројнији разлози који подстичу на озбиљност и одговорност у приступу производњи енергије које би изградњом хидроелектрана угрозиле и трајно девастирале природно, духовно и културно богатство једног народа и модерне државе. Кањон Мораче, од Златице до Јаворја, са својим мало испитаним праисторијским археолошким насљеђем, са Манастиром Морачом, Манастиром Дугом и другим угроженим храмовима, мостовима, гробљима и кањоном Мртвице, са биљним и животињским свијетом, ријетким у Европи, и јединственим пејзажом прије би за заслуживао (а о томе је већ било предлога) да буде предложен да као свјетска културна баштина буде стављен под заштиту УНЕСКА, о чему треба најозбиљније размислити док не буде касно. Учесници Округлог стола су истакли и опасности које пријете, у колико би дошло до хаварије брана на Морачи, главном граду Црне Горе, као и басену Скадарског језера што се не смије искључити као евентуална могућност.

Црква Христова учи да је Бог све створио, а да човјек представља врхунац Божијег стваралачког дјела. Отуда је потпуно природна брига Митрополије не само за Манастир Морачу, Манастир Дугу и још неколико православних храмова у сливу ријеке Мораче и басену Скадарског језера, као и завјештану имовину која им припада.

Према мишљењу биолога и еколога, чланова експертске групе Митрополије, још једном указујемо да Скадарско језеро и ријека Морача представљају два функционална дијела једног система који се означава као водни систем Скадарског језера. Ријека Морача је највећа утока Скадарског језера која доприноси са 62 % у његовом тоталном водном билансу (Lasca et al. 1981). Овај систем представља једно од биодиверзитетских најзначајнијих локалитета у овом дијелу Европе. Поред тога што је Скадарско језеро Национални парк, оно је Рамсаршком конвенцијом заштићено као међународно мочварно подручје од изузетног значаја за боравак и гњежђење птица. Такође, и двије притоке Мораче, Мртвица и Мала Ријека су проглашене од Савјета Европе за Емералд станишта Бернске конвенције.

Према посљедњим истраживањима, доказано је да кањон Мораче представља станиште за око 1600 биљних врста док је на подручју Скадарског језера регистровано око 1900 врста. Такође, оба локалитета су и орнитолошки изузетно значајна будући да је у кањону Мораче и њених притока регистровано 130 птичјих врста, а на Скадарском језеру 280 врста птица.

Према листи рибљих врста које насељавају систем Скадарског језера, у овим воденим екосистемима живи 17 фамилија, 38 родова и 50 врста са изузетно високим степеном енедемизма.

Изградња било ког извора енергије ремети природно стање околине и, уколико се пажљиво не сагледа њихов утицај, краткорочни и дугорочни, посљедице могу бити драстичне. Ово се не односи само на необновљиве изворе енергије, за које се зна да нијесу eco friendly, већ на сваки систем за производњу струје, били то соларни панели, вјетрењаче или хидроелектране.

Предвиђена изградња брана на Морачи имала би директан и индиректан негативан утицај и на биљни и на животињски свијет. Потапање кањона узводно од брана би изазвало трајни губитак станишта за одмарање, размножавање и храњење птица и драстично би промијенило квалитативно и квантитативно стање орнитофауне кањона. Као прво, врсте које се размножавају на литицама и хране у рјечним токовима и мјестима ископавања шљунка би нестале. Уз то, врсте које се размножавају на високим стијенама и лове у отворенијим дјеловима кањона попут орлова, соколова, сова и бројних птица пјевачица које се размножавају у кориту ријеке и у ниској вегетацији или дрвећу поред воде би трајно нестале.

Губитак станишта и мијењање вегетационог покривача усљед промјене микроклиме ће се одразити на састав орнитофауне два кањона, који су већ признати као важни од стране Савјета Европе (пошто су проглашени за Емералд локације), тачније кањона ријеке Мртвице и Мале Ријеке (притоке Мораче).

Још једна очекивана промјена услед изградње хидроелектране Златица у кањону Мораче представља трајну препреку транспорту седимента кроз кањон Мораче. Ово би значајно промијенило морфологију корита ријеке. Зета, која је главна притока Мораче, заправо нимало не доприноси седиментом. Осим чињенице да би нестала шљунчана острвца, гдје се размножавају Charadriiforme, као што је морски жалар, најважнија птица која се размножава на обалама Мораче, (Charadrius alexandrinus, уврштен у Анекс I Птичје директиве), постојали би и многи други негативни утицаји, посебно ерозија обале Мораче на ушћу у Скадарско језеро и губитак највеће локације за размножавање ласте брегунице (Riparia riparia) у Жабљачким пашњацима (близу ушћа Мораче у Скадарско језеро). Ниво ерозије обала на ушћу и број потопљених пашњака који би били изгубљени потапањем Мораче би био огроман.

Најзад, читава сјеверна обала језера, која током љетњих мјесеци зараста у веома важну вегетацију, представља локацију за размножавање неколико птичјих врста које су веома занимљиве са научне тачке гледишта и које је врло важно заштитити.

Што се тиче директног утицаја на рибље популације, пошто ће бране на Морачи бити изграђене у средишњем току, може се очекивати јако негативан утицај на тамошњу популацију пастрмке. Поточна прастрмка, најбројнија врста пастрмке, ће бити суочена са фрагментацијом популације. У горњем дијелу ријеке (низводно од брана), јединке поточне пастрмке ће бити изоловане, и опстанак генетског диверзитета ће се ослањати на изоловане јединке. Поточна пастрмка из нижег дијела ће изгубити мријестилиште које се налази у горњем дијелу слива који ће бити недоступан због брана.

Под негативним утицајем ће се наћи и рибе, а посебно пастрмка главатица јер ће средишњи ток Мораче, гдје је ова врста најприсутнија, бити потпуно промијењен. Може се очекивати да ће се број јединки главатице драматично смањити, што је посебно забрињавајуће, будући да та врста већ има критично малу бројност у односу на стање од прије 25 година. Јегуља, која преко Мораче допире и до њених притока (Коштаница и др.) биће дефинитивно избачена из њеног слива.

Индиректан утицај на рибље врсте се огледа кроз утицај на рибарствено најзначајније врсте на Скадарском језеру - крап и укљеву, које чине 95% укупног слатководног рибарства у Црној Гори. У случају реализације овога пројекта, њихов број би могао опасти за тридесет процената што ће се негативно одразити и на локалну економију око 600 породица које директно или индиректно зависе од рибарства на језеру.

Не треба губити из вида чињеницу да споменичко насљеђе, па и Манастири Морача и Дуга, као и заштићени мостови на ријеци Морачи, не припадају само Црној Гори и овој генерацији нити се свеукупно насљеђе смије посматрати изван контекста историјске, споменичке и природне баштине Медитерана, а потом и Европе и свијета. Отуда забрињавају све чешћи апели стручњака из бројних области да би државе, а посебно ове на Западном Балкану, као што су Црна Гора и Италија, могле знатно више да учине на унапређивању ефикасније заштите ових простора, а посебно кањона Мораче са још увијек неистраженим археолошким локалитетима.

С обзиром да је од раних вјекова Хришћанства подручје на коме се данас налази Црна Гора било у канонској јурисдикцији Архиепископије Јустинијане Приме, не смије се губити из вида чињеница да ови простори припадају и византијском цивилизацијском корпусу чији је печат носила током читавог средњег вијека. Мултиетничка византијска империја је преносила своје културно искуство и насљеђе многим народима, а византијска умјетност је до савршенства остварила апсолутно јединство у поклапању садржаја и форме - принцип који је више од хиљаду година касније формулисао славни италијански естетичар Benedeto Croce.

У односу на културну баштину и њене вриједности, глобалне промјене значе непосредне и судбоносне процесе који воде ка разграђивању суштине њене валоризације. Насљеђе није само сачувани доказ начина рада и стваралачког духа прошлости већ уједно представља и вриједности прошлости које осмишљавају и утичу на будућност. Са аспекта конзерваторске и свеукупне заштите споменика културе, тзв. глобалне промјене представљају израз који означава битну промјену постојећег стања у нова просторна и временска својства. На овом степену еволуције најизразитији, али и најагресивнији је цивилизацијски развој у коме постигнуто указује више на негативна него на позитивна достигнућа, на слабости свога усмјерења и на неизвјесност резултата, јер када природу и ток њених појава угрозе људски интереси и себични користољубиви однос, она одговара најекстремнијом снагом која мијења цијела геолошка доба у нову реалност са несагледивим посљедицама.

У насталим околностима, успјешна заштита културног и природног насљеђа значиће не само одређено чување њихових вриједности, већ и доказ превазилажења постојећих животних услова и дилема и наду да прошлост као историјска, културна и амбијентална вриједност још увијек постоји у људској свијести. „Ми припадамо земљи која нам припада. Сазнањем о нашој људској заједници и њеној земаљској судбини треба у потпуности да прихватимо наше земаљско подаништво, солидарни са њим и планетом Земљом. Ми смо од тог сазнања још далеко и то је једна од „криза" нашега времена" - сматра Хенри Бартоли, чувени француски економиста и потпредсједник Европског друштва културе (SEC) са сједиштем у Венецији.

Пред присутним кризама које прожимају све друштвене институције, треба подржати и очувати као непромијењене непролазне вриједности које смо почели да заборављамо, враћајући се принципу сагласја и хармоничног односа човјека и природе у складу са естетским и етичким вриједностима. Криза, настала на почетку Трећег Хиљадугодишта Хришћанства, која је обузела свијет у часу када је технички напредак доспио до неслућених могућности, али и сама планета доведена у опасност, упозорава да човјек, непромишљено користећи њене ресурсе, угрожава опстанак будућих генерација и представља озбиљну опомену свијету.

Дубоке трансформације које су се догодиле у животима људи омеле су и отежале рад на бризи за заштиту Светиња и као споменика културе, а уз то су те Светиње кроз вјекове биле угрожене и у разним сукобима, разарањима и природним непогодама.

У времену када се некритички и селективно фаворизују само одређени тзв. европски стандарди, као и у општој галами „о економском просперититу и искоришћавању ресурса", вриједи се подсјетити на један важан, а у јавности прећутан европски стандард из сусједне Италије. Приликом бомбардовања 1944.г. у Падови су уништене фреске из Цркве Еремитани, дјело Андреа Мантења у капели Оветари, и разбијене су у преко 80 хиљада ситних фрагмената. И данас, скоро седам деценија касније, рестауратори брижљиво састављају у значајне композиције овог ренесансног умјетника, приказујући на изложбама широм свијета колико вјештину суптилног рестаураторског рада, толико и љубав и поштовање према сопственом културном насљеђу, умјетничком дјелу као таквом, али и приказану бригу државне власти у погледу бриге за културно насљеђе.

Манастир Морача је оштећен током Другог свјетског рата, а 1952.г. су у порти манастира, тачно на прославу 700-те годишњице ове Светиње, спаљене веома вриједне рукописне и богослужбене књиге. Након рата, од 1956. до 1960.г. под руководством Анике Сковран трајала је обнова фресака, о чему су објављени радови у Зборнику Савезног института за заштиту споменика културе и Зборнику Византолошког института.

Изузетна споменичка вриједност Манастира Мораче, њеног градитељског склопа у сазвучју византијских и романичких карактеристика, посебно богатство скликаног украса - фресака и икона, насталих у периоду од XIII до XVII вијека, као дјело најистакнутијих домаћих мајстора велике иконографске учености, упозорава на велики опрез приликом израде оваквих планских докумената, а томе у Нацртима ДПП и Стратешке процјене утицаја на животну средину није посвећена ни минимална, а да не говоримо о дужној пажњи.

Према релевантном ставу међународних стручњака из области споменичке заштите, Манастир Морача као јединствена Светиња са особеним природним амбијентом биће сигурно угрожен још више него сада, а нарочито разним видовима влаге која је свуда највећи непријатељ споменичког блага.

Информативна служба Митрополије је са пуним правом примијетила да, у случају изградње хидроелектрана на Морачи није угрожен само тај древни Немањићки манастир, који ће 2012. године прославити 760 година постојања. Отуда је веома погрешна и у јавности медијски наметнута поставка да је евентуалном градњом хидроелектрана на Морачи угрожен само манастир. Још је погрешнија поставка да ће манастир на овај начин пропасти, а да му се, заправо, искључиво помаже изградњом ХЕ на Андријеву чија би површина у редовним приликама дошла на два метра испод прага манастирске цркве.

Пратећи досадашњи ток јавне дискусије стиче се утисак да је у случају заштите и очувања Манастира Мораче ријеч о неприхватљивој замјени теза. Више пута је потенцирана угроженост манастира у овом тренутку. Отуда је, према тим предлозима, евентуална изградња ХЕ на ријеци Морача представљена као „идеална прилика да се манастир трајно заштити".

Такве тезе су парадоксалне и незаконите с обзиром да је ријеч о споменику културе од изузетног значаја, а обавеза је државе да преко надлежних органа и стручних служби заштити манастир без права на условљавање градњом било какве и то још оне која се по свим параметрима противи начелима заштите споменика културе и правној регулативи из те области. Отуда приче о будућа три милиона евра, који би, у случају изградње ХЕ, били опредијељени за заштиту манастирског комплекса могу само да засјењују простоту необавијештених, али не могу да се отргну критичком сагледавању експерата из разних области.

Судећи по досадашњим искуствима, Црна Гора је земља која итекако има лоша искуства када су у питању градње хидроелектрана поред православних Светиња и када су у питању градње електрана које „у име прогреса" подразумијевају потапање домова, Светиња и исељавање становништва. Довољно је да видимо Манастире Пиву и Косијерево, као и свеукупну угроженост тих крајева након изградње хидроакумулација и електрана.

Напред изречено неминовно мора да упути на опрез у планирању, велику пажњу и одсуство сваке сујете код одговорних лица приликом саслушања експертских и стручних мишљења, а посебно на опрез приликом доношења судбоносних одлука. За то има много разлога, а један од најважнијих јесте угроженост Манастира Мораче и као Светиње и као заштићеног споменика културе од изузетног значаја.

Правни експерти Митрополије су, разматрајући усклађеност нацрта планских докумената са ратификованим међународним конвенцијама и важећом законском регулативом у Црној Гори, примијетили да у изради Нацрта Детаљног просторног плана за простор вишенамјенских акумулација на ријеци Морачи (даље Нацрт ДПП) као основном планском документу није учествовао ниједан стручњак у звању архитекте-конзерватора и рестауратора, који би се бавио питањем усклађивања овог документа са начелима свеукупне и стручне заштите Манастира Мораче, као и других православних светиња у сливу ријеке Мораче, кроз овај плански документ.

Поставља се питање: како је могуће да се у дијелу Нацрта ДПП у коме се говори о циљевима и мјерама за заштиту споменика културе у сливу ријеке Мораче наводи да „при изради урбанистичких планова локалне власти морају у тај посао укључити стручне службе које се баве заштитом културног насљеђа". Ваљда је то још већа обавеза Владе Црне Горе и одабраног обрађивача плана када је у питању овакав стратешки плански документ?

Зашто обрађивач у овај посао, на начин који је прописан законом, није укључио стручне службе заштите кроз прибављање и уважавање њиховог мишљења у овом документу како би повјерени посао био и стручан и законит, а и како би се тачно утврдиле висинске коте хидроакумулација?

Завод за заштиту споменика културе, сходно ставу 2. члана 81. Закона о заштити споменика културе, обавезно „учествује у поступку друштвеног планирања са становишта заштите, обнове и употребе споменика културе и даје мишљење на планске документе". У предложеним Нацртима није наведено мишљење завода нити је то нама до данас познато.

Правнички, објективно и цивилизацијски посматрано, непостојање мишљења Завода за заштиту споменика културе Црне Горе као институције која је у овом случају, а на основу одредаба Закона о заштити споменика културе, једина надлежна за заштиту споменика културе, као и става Министарства културе по питању Манастира Мораче као споменика културе од изузетног значаја представља чињеницу због које би Нацрт ДПП не само требало да буде одбачен него га као таквог није требало ни усвојити на Влади, а према ауторима ових докумената и хонорарно ангажованим сарадницима би због оваквих преступа требало покренути поступак за утврђивање професионалне одговорности.

Иако обрађивачи плана на једном мјесту наводе правни основ и обавезе из закона и других прописа (стр. 14), констатује се да Нацрт ДПП није усклађен са више међународних конвенција о заштити културног насљеђа и важећим Законом о заштити споменика културе Црне Горе од 1991. године.

Правну усклађеност Нацрта ДПП са међународним прописима и законодавством Црне Горе вршио је, сходно попису кадрова Радног тима, само један правник (Дражен Медојевић) и то само, како је наведено, за питање „власништва и катастра некретнина". Отуда не чуди што је Нацрт ДПП у потпуности неусклађен са Законом о заштити споменика културе, али чуди да се правник задужен за „власништво и катастар" нигдје није позабавио питањем односа овог планског документа и његове реализације у односу на Закон о својинско-правним односима, Закон о реституцији, Закон о експропријацији и друге прописе које у попису релевантних прописа није ни поменуо. Међутим, највише чуди што Републички секретаријат за законодавство као надлежни државни орган за усклађеност прописа овакав Нацрт ДПП није вратио на дораду из напријед наведених разлога.

Да су обрађивачи Нацрта ДПП били макар и површно упознати са одредбама важећег Закона о заштити споменика културе онда би имали у виду да законску заштиту, а то значи посебан правни режим, ужива не само споменик културе (у овом случају Манастир Морача и Манастир Дуга) него и заштићена околина споменика културе. Више је него јасна одредба става 2. члана 3. тог закона којом је прописано да „заштићена околина непокретног споменика културе ужива заштиту као и споменик културе". Правном анализом овог члана уочава се, пре свега, да се не прави разлика између споменика културе I реда као што је Манастир Морача и, рецимо, III реда као што је Манастир Дуга. Дакле, сви споменици културе, без обзира на категорију, уживају једнаку правну заштиту, а то значи и да су под посебним правним режимом. Затим, подједнаку правну заштиту ужива непокретни споменик културе и његова заштићена околина, а та чињеница је у овом случају из неких разлога не само пренебрегнута него су та два појма раздвојена што је апсолутно незаконито. Обрађивач Нацрта ДПП се није потрудио, а био је у законској обавези, да од надлежног органа прибави експлицитан став о томе који простор захвата заштићена околина споменика културе у овим случајевима.

Недопустиво је да обрађивач Нацрта ДПП у погледу споменичке, а то значи законске заштите Манастира Мораче незаконито радваја једну духовну, споменичку и правну цјелину тако што на један начин посматра објекте манастирских цркава и конака, а на сасвим други начин заштићене околине споменика културе. То није учињено случајно. Избјегавање предлагања заштитних мјера у унутрашњости манастира служи за одвраћање стручње пажње, али је, без обзира на то што на то нема право по закону, предложио читав низ мјера за интервенције у заштићеној околини манастира на шта по закону нема право. То се најбоље види када обрађивач незаконито себи прибавља надлежност када одређује да се „проблем стабилности манастирског комплекса решава геотехничким мјерама које би морале у коначном остати невидљиве. Са мјерама стабилизације косине манастирског комплекса пејзажно ће се уредити читава околина... а да потом треба регулисати и спријечити истицање воде из корита према објектима. Привремено ток треба преусмјерити у другом правцу да би се радови изводили у осушеном кориту"!?!

Да је обрађивач Нацрта ДПП само на питању заштићене околине манастира поштовао и примијенио закон онда висинска кота акумулулације Андријево никако у Нацрту ДПП не би могла да буде на 285 мнм, тј. на два метра испод улаза у манастирску цркву. Иако је, мимо прописа, коту Андријева лоцирао на 285 мнм и тиме директно угрозио манастир и споменик културе, обрађивач сам себи противрјечи када тврди да „правилна заштита културних споменика захтијева разматрање околног подручја. Потребно је урадити детаљну процјену и мапирање потребних подручја и граница културних споменика" (стр. 177). Обрађивач није имао у виду да је заштићена околина споменика културе обавезно, сходно ставу 2. члана 34. и ставу 2. члана 36. Закона о заштити споменика културе Црне Горе, обавезно одређена актом о проглашењу непокретности за споменик културе. Ти акти, у овом случају, садрже „границе споменика са његовом непосредном околином, површину, попис катастарских парцела... и основне услове чувања, коришћења, одржавања и уређења споменика културе и његове заштићене околине". Ти подаци се налазе у Регистру споменика културе у Заводу за заштиту споменика културе. Они су обавезујући за обрађивача, а по свему судећи не само да нису уважени него нису ни коришћени. Да би се пажња јавности скренула са овог веома важног питања у Резимеу Нацрта ДПП са стратешком процјеном утицаја се тврди да „у захвату ДПП по основу националног законодавства у Црној Гори нема заштићених природних подручја" (стр. 80), али је из више него јасних разлога намјерно пропустио да наведе да има више заштићених околина.

Са каквим правом обрађивач Нацрта ДПП прописује мјере за заштиту на споменику културе од посебног значаја? Чак и када бисмо занемарили чињеницу да обрађивач по закону нема права да на споменику културе прописује мјере заштите, постављамо питање: које су то референце у погледу досадашњег ангажмана обрађивача у споменичкој области које би га препоручивале за овако високу одговорност?

Иако у опису текстуалног дијела Нацрта обрађивач наводи да су у концепту планског дијела садржане мјере за заштиту споменика културе и режима заштите природне и културне баштине, све напријед наведено је више него нестручно. Нестручност и недобронамјерност врхуни у тврдњи обрађивача Нацрта ДПП да „нелегална градња као препознати инвестициони феномен у Црној Гори може да угрози културно насљеђе" (стр. 177). Не види да тзв. „легално планирање" мимо законских прописа и стручних стандарда на примјеру Манастира Мораче много више угрожава манастир од нелегалне градње. Остали смо без одговора обрађивања на питање: да ли ће и евентуална легална градња Андријева угрозити манастир и каква је, у погледу уништавања споменичког насљеђа, разлика између нелегалног и легалног планирања, као и легалне и нелегалне градње? Није тешко доћи до одговора ако се зна да иза породичних викенд кућа и помоћних објеката стоји више него ситни, а иза ових пројеката веома често крупни капитал.

Писање ради попуњавања празних страница огледа се и у тврдњи обрађивача да се Манастир Морача „због категорије коју ужива, али и посебно осјетљиве позиције у којој ће се наћи након успостављања вишенамјенских акумулација посебно анализира". Нисмо добили одговор ко то и на основу којих прописа анализира Манастир Морачу након успостављања вишенамјенских акумулација? И да ли то неко други има право осим надлежне државне службе заштите и власника - у овом случају Манастира Мораче? И како обрађивач смије да прави разлику између споменика културе када је закон у погледу обима и врсте заштите не познаје?

У Резимеу Нацрта ДПП се наводи да ће „у подручју Манастира Мораче доћи до формирања језера до близу нивоа манастирског комлекса" и наставља „да ово неће изазвати потапање насељених подручја, а појавиће се спорадично нова саобраћајна инфраструктура. Ово неће значајно промијенити изглед пејзажа и генерисати интегрални развој (туризам, пољопривреда, саобраћај, производња електричне енергије)". Не даје се ни веома важан одговор на питање до које ће се висине манастирског платоа као заштићене околине формирати вјештачко језеро, а не пружа се ни одговор колико је манастир у том случају заштићен од изливања акумулације услијед обимних падавина, нарочито од неминовног обрушавања оближње Ђурђевине на Манастир Морачу. Недопустиво је да се говори о значајним промјенама пејзажа, а не и о угрожености манастира. Питамо се: како се дошло до непобитног закључка да манастирски комплекс угрожава магистрални пут, а не и толика хидроакумулација на, како је наведено, „конгломератним стијенама" на којима се налази манастир?

Нетачност података огледа се у различитим нумеричким ознакама веома важних података. Тако се, на примјер, на једном мјесту у Резимеу Нацрта тврди да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 35 метара" (стр. 51), а на другом мјесту у истом документу да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 40 метара" (стр. 80).

Тврдњом да „културно насљеђе у ширем подручју слива Мораче чине 3 споменика културе" негира се међународни стандард законске претпоставке споменичне вредности свих покретних и непокретних ствари што представља једну од основних интенција новог Закона о културним добрима који је у процедури, а са чијим начелима обрађивачи, на жалост, нису упознати ни у назнакама.

Нестручност и некомпетентност обрађивача Нацрта ДПП се огледа и у непознавању споменика културе чију будућност овим планским документом одређује. Тако је, на примјер, Црква Вазнесења Христовог у Лијевој Ријеци, саграђена 1861. године, прекрштена у „Цркву Успења Христовог", иако такав празник не постоји у Православној Цркви (стр. 130).

Ауторима овог пројекта није сасвим јасно шта су вјерски објекти, а шта културно-историјски споменици. Отуда тврде да „има 50 хектара вјерских објеката, а два културно-историјска споменика" (стр. 113 Резимена Нацрта ДПП). За гробља на истом мјесту тврде да има 150 комада, а при том вјероватно мисле на гробнице (иста страна).

И, док нису у стању да израчунају угроженост и утврде могуће опасности за Манастир Морача које би настале услијед изградње Андријева, аутори проричу невјероватан развој туризма на том простору. Отуда тврде да ти пројекти представљају „веома значајну развојну основу" за туризам у Морачи и при том туристичку сезону рачунају на 180 дана, са попуњеношћу од 80% и дневном потрошњом од 80 евра по једном туристи (стр. 115 и 116). Бојим се да оваквих процјена није било ни и у вријеме најжешћег соцреализма. Обрађивачи ових планских докумената су више пута посвједочили да не познају не само биће него и структуру Цркве. Промовишући замишљени развој туризма у Морачи предвиђен је „Центар за посјетиоце Манастира Мораче" у коме ће бити и објекат за вјенчања, а не знају да се православна вјенчања увијек обављају у храму, а не у ресторану или на платформама за посматрање (стр. 87). С обзиром да се нигдје не помињу вјерници Манастира Мораче очевидно је да се овој светињи на један посредан начин врши пренамјена.

Уочљиво је да је један те исти текст у резимеу Нацрта ДПП преписиван од слова до слова више пута (упоредити стране 51 и 80 и 81).

Ауторима Нацрта ДПП се мора признати искреност у дијелу у коме се говори о потенцијалном клизишту за електрану Андријево гдје је „главна геолошка брига тренутно геолошки ризик од потенцијалног клизишта у флишној зони и ризик механичких карактеристика стијене конгломератне терасе Манастира Мораче", као „потенцијално клизиште у флишу на лијевој обали низводно од Манастира Мораче које обухвата отприлике 250 хектара и испитано је само једним гео-електричним профилом" (стр. 163 Резимеа Нацрта ДПП). Међутим, мора се ставити примједба што су, мимо таквих бојазни, ипак поставили ниво Андријева на 285 мнм што недвојбено угрожава овај древни манастир.

Забрињавајућа је и констатација обрађивача да ће „на подручју захвата ДПП доћи до смањења површина вјерских објеката за 27%, односно око 1,42 хектара док ће се површине резервисане за гробља смањити за мање од 10%, односно 0,16 хектара" (стр. 87 Резимеа Нацрта ДПП). Обрађивач није презицан, иако то планови овакве врсте захтијевају, па нас оставља да размишљамо да ли је мислио о непокретној имовини која припада вјерским објектима. Вјерски објекти, сходно важећем законодавству, нису и не могу бити титулари права својине. Њихов титулар је једино Митрополија Црногорско-Приморска као правно лице или њен органски дио сходно аутономном унутрашњем канонском праву. Уколико је обрађивач мислио на непокретну имовину у виду пашњака, шума и сличног које припадају тим светињама онда је веома проблематично и то што није имао у виду и имовину која се налази у поступку реституције и то посебно за манастире Морачу и Дугу, али и за одузету имовину грађана на том простору. Подсјећања ради, Митрополија је Министарству финансија крајем 2007.г. поднијела уредне доказе о имовини која је предмет обавезне реституције за 129 црквених јединица. Манастир Морача у овом моменту у процесу реституције од државе законито потражује преко 1500 рала земље и још 30 хектара узурпиране имовине која је манастиру 1946.г. остављена у оквиру прописаног земљишног максимума. Манастир Дуга потражује 46 хектара пашњака, ливада и шуме. Обрађивач и њихов стручњак за имовину и катастар се на питање реституције имовине није потрошио ни мало времена, а дужан је, с обзиром да је ријеч о планском документу, да то учини. Умјесто тога, обрађивач у табели о намјени коришћења земљишта по зонама детаљне разраде и зонама вишенамјенских акумулације на стр. 87 Резимеа наводи да се планира одузимање од манастира 3,72, а на наредној страни да им се одузима 3,73 хектара при чему Манастиру Морача 1,90, а Манастиру Дуга 1,83 хектара.

С обзиром да је Нацрт ДПП у једном од веома важних сегмената незаконит Митрополија Црногорско-Приморска сматра да није могућа његова квалитетна измјена. Логичан је закључак да би он својим довођењем у склад са законодавством Црне Горе изгубио намјену. Из тог разлога позивам Владу да усвоји наше примједбе у погледу незаконитости овог планског документа и учини једини исправан потез његовим поништавањем, а да за нове законите планове и мање акумулације у складу са законом одабере референтног и озбиљног новог обрађивача.

У примједбама економских стручњака на Нацрт ДПП, као и на Нацрт Стратешке процјене утицаја на животну средину, веома озбиљно се постављало и питање економске исплативости овог подухвата, узимајући, поред осталог, у обзир уништење постојећег магистралног пута у који су уложена милионска средства, бројни људски животи, потапање обрадиве земље, изградњу нове путне мреже, искључивање Манастира Мораче и цијелог кањона са главне саобраћајнице и друго. На овај начин, Манастир Морача и читав крај двије Мораче и Роваца постају слијепо цријево Црне Горе

Митрополија Црногорско-Приморска позива Завод за заштиту споменика и Министарство културе да испуне своју законску обавезу у погледу прописивања мјера и финансирања заштите Манастира Мораче без обзира на евентуалне градње хидроакумулација те да се што прије, заједничким снагама, израде и изведу пројекат заштите манастира.

С обзиром да бројна, а суштински важна истраживања на том простору још нису ни започета, а камоли завршена, поставља се питање смисла доношења оваквих планских докумената које видимо као погрешан и неприродан слијед потеза.

Позивајући на опрез у доношењу одлука, Митрополија Црногорско-Приморска, озбиљно забринута због понуђених решења, апелује на Владу Црне Горе да, због непостојања експертског консенсуса и стратешке важности, као и огромног противљења јавности, читав овај процес успори те да, прије усвајања ових докумената, приступи и јавној расправи о алтернативним енергетским решењима.

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
А М Ф И Л О Х И Ј Е с.р.