”Незацељиво раздвојени? Благословено обновљени?”

Јубиларне 2017. г.  навршава се пет стотина година од 31. октобра 1517. када је монах августинац, МартинЛутер, у Витенбергу изложио својих 95 теза, означивши почетак Реформације, чиме је проузроковао радикални теолошки обрт који је заувек изменио конфесионалну топографију Европе. Имајући у виду овај историјски јубилеј, Евангелистичка црква Немачкеј је прогласила ову деценију„Лутеровомдекадом“. Лутер је, веле протестантски теолози, зацело тежио реформи индулгенција, никако радикалном расцепу са Римом и дубоком преобрату који и данас одређује односе католика и протестаната у многоструким деноминацијама.

Припрема овог убилеја је пропраћена оштрим контроверзним дискусијама: дали треба јубилејр славити, јер је Реформацијом отпочела обнова Цркве? Или Реформацију ваља видети критички, јер је једна од њених консеквенци дубок расцеп унутар Цркве? Да ли је у овако постулираним питањима реч о алтернативама или су обе, свака за себе, исправне/тачне?

Реформација је била широка црквена, а потом и социјална појава, и њено се деловање осећа дубоко у култури и менталитету многих људи.

Екумена у Немачкој је данас мултилатерална. О овим и другим питањима, као хипотеци дубоких разлика и вековних мимоилажења, расправљало се интензивно у Католичкој академији у Баварској. Ова институција са седиштем у Минхену, у буколичком крајолику надомак Енглеског врта, организовала је студијски сусрет двају угледних екуменских гремијума у Немачкој – DÖSTA (Немачки екуменски студијски гремијум) и ACK (Радна црквена заједница хришћанских Цркава), у сарадњи са трима теолошким факултетима (евангелистичким, католичким и православним) Минхенског универзитета. У овом тродневном сусрету представника евангелистичког, римокатоличког и православног богословља, као и референата без декларативног конфесионалног профила (један историчар из Берлина), настојало се на идентификовању оних раздвајајућих разлика и оних спајајућих сличности, које и након 500 година расцепа могућу визију конфесионалног јединства и данас чине пуком илузијом.

У четвртак, 23. априла, након поздравног слова директора  Католичке академије, др Шулера, отпочео је рад прве секције насловљене ”Вечно раздвојени? Заувек сједињени? Екуменске визије будућности”. У њој су наступили др Карл-Хинрих Манцке, евангелистички бискуп Лутеранске цркве из Шаумбург-Липе, као и католички бискуп др Герхард Фајге из бискупије у Магдебургу. Овом секцијом је модерирао Удо Хан, директор Евангелистиче академије у Туцингу.

У послеподневној сесији насловљеној ”Озлеђено тело? Разобручена тела? Теолошка контроверза о јединству и расцепу Цркве” узели су учешће у каскади троструких парова референти са фокусима на егзегетском, црквено-историјском и догматском богословљу. Овом секцијом је модерирао проф. др Томас Сединг из Бохума. У првој подсекцији је говорио – и то је био novum у овом сплету питања - и православни егзегетичар проф. др Константин Николакопулос, са Института за православно богословље у Минхену. У средишту његовог експозеа стајале су контроверзе између евангелистичких и православних теолога у погледу историјско-критичког метода у егзегетици. Фацит његових теза би се могао свести у тврђење да је међу протестантским и православним теолозима пре на делу језички неспоразум као узрок препрекама и  разилажењима, но малициозна воља itio in partes. Николакопулос  је показао на више конкретних примера да је примена историјско-критичке егзегетике напоредо са патристичком егзегетиком саставни део праксе православног богословља.

На конофицијелне сесије је један берлинскии сторичар као специјални гост одржао предавањео Лутеру. О реформатору Мартину Лутеру (1483–1546) написано је небројено биографија и студија, односно његова личност и теологија су исцрпно осветљене. Хајнц Шилинг, професор историје раног новог века на Универзитету у Берлину, одржао је предавање у коме је настојао да „демитологизује“ многе, кроз векове испредене, митове и легенде о реформатору. Тако је, према аутору, 95 теза на порти цркве истакао курир Универзитета у Витенбергу да би обзнанио једну академску расправу (disputatio), а не Мартин Лутер; Лутеров превод Библије није сачињен зато што до тада није постојало немачких превода, већ је Лутеров превод само један од многих већ тада постојећих немачких превода, мада је свакако најбољи! У Вормсу Лутер није био „млади монах“, већ у „зрелом добу“ од 37 година. Улогу жене је Лутер омеђио у оквире „вредне домаћице“, „брижљиве мајке“ или „потчињености мужу“, ма у којој служби овај био. Непослушност својих синова је кажњавао веома строго.

Шилинг је у своме предавању опсежно и подробно изложио ново позиционирање Лутера према својим саборцима и противницима, као и ново вредновање Реформације начелно гледано. Меланхтон и Цвингли су представљени in extenso, рекли бисмо, готово раме уз раме са Лутером. Тако исто и протагонисти хуманизма, на првом месту Еразмо Ротердамски, који је знатно допринео ширењу реформаторских списа и идеја. Заточници секуларних идеја, као што су Макијавели у Италији или Фугер у Немачкој, или папе у доба Ренесансе, са једне стране, а „левичарски реформатори“ Карлштат, Минцер, Тојфер, с друге, једнако су упечатљиви део приповедачке пређе Шилинговог виртуозног историографског пера. Врхунска тачка биографске драматургије представља опис Вормске скупштине са царем Карлом V. Ова епизода у Вормсу је у основи средишње место символичког преласка из средњег века у нови век. Тада је Лутер у својој беседи произнео кључну формулу протестантизма: „Ево ме овде. Ја не могу друкчије. Бог нека ми је у помоћ. Амин“.

Шилингове тезе су тезе историчара, не теолога. Отуда је друштвени и политички контекст за аутора свакад одређујућа категорија у историографском поступку. Завршне тезе овог предавања говоре о односу према Лутеру након његове смрти.

У предавању је истакнута Лутерова национална свест, а његови наступи описани као наступи немачког националисте avant la lettre, у време када Немачка као нација још није постојала. У 19. веку су Хегел и Ранке у Лутеру видели „јунака новог доба“ или ”Hercules Germanicus”, као што га је апострофирао Холбајн Млађи.

У другој сесији 24.4. је тема Реформације била унакрсно осветљавана: Лутер у светлости католичке, па евангелистичке теологије. У вечерњој секцији су из перспектива догматике, егзегетике и црквене историје наступили по један католички и један евангелистички теолог и један православни теолог из Румуније, проф. др Данијел Мунтеану из Јашија. Мунтеану је у своме реферату изнео суштину својих компаративних истраживања Молтманове, Ранерове, Паненбергове и Зизијуласове теологије.

Трећа сесија, 25.4., била је посвећена еклесиолошкој теми: «Semper reformanda? Semper purificanda?“, односно евангелистичким, католичким и православним схватањима црквених реформи. Овде је занимљиво истаћи изванредан експозе проф. др. Анастасија Влециса са Института за православно богословље, који је у пет теза сажео аргументе за ”нужност реформи” у Православљу.

Догматичар проф. Др Влецис види потенцијал за реформе у области:

1.     Јурисдикције: однос аутокефалности и православља у дијаспори

2.     Литургичке: реформа календара

3.     Патристичког наслеђа: дијалог са савременим светом

4.     Однос Цркве и државе: уско схваћени принцип ”симфоније”/”синалилије”

5.     Екуменски покрет: Црква наспрам ”других” Цркава

Однос према предању: Healing of Memories, као десидерат у Православљу.

Влецис види у ”мистичкој апофатичности” Православља једну од начелних тешкоћа да се изађе из сопствене нише. Обнова се мора, вели он, од персоналног чина пренети на свеукупну (црквену) егзистенцију (”преображаја”), као што је то речено у Посланици Римљанима 12,2. У овом контесту је проф. др Влецис говорио и о предприпремној агенди Свеправославног Сабора.

Организатор је наговестио и један специјалан број часописа «Debatte“ посвећен овом студијском сусрету, као и објављивање зборника-књиге са свим прилозима – предавањима, кратким експозеима, дискусији референата и питањима публике.

Овај студијски сусрет је показао изузетан богословски потенцијал проблема Реформације и након 500 година тражења консензуса у формули ”измирених разлика” и потребе да се, бар о јубилејима, билансирају плодови тог проблематичног приближавања у епоси у којој хришћани у 21. веку постају верска мањина.

протођакон Зоран Андрић, Минхен