Промоција књига о Епископу браничевском Венијамину

У организацији Одбора за просвету и културу Епархије браничевске и Културно-просветне заједнице Града Пожаревца 28. новембра 2016. године, у амфитеатру цркве Свете Петке представљена је књига о епископу браничевском Венијамину (Таушановићу).

Записе овог епископа Српске Православне Цркве, који је на трону браничевских владика столовао од 1934. до 1952. године, представили су ђакон Томислав Пауновић и протођакон доцент др Златко Матић, приређивач књига.

У уводном слову, ђакон Томислав Пауновић је поздравио присутне у име Пожаревачке Цркве и Одбора за просвету и културу, пожелевши им добродошлицу у центар Ecclesia Viminaciensis, подсетивши на чињеницу да је хришћанство у Браничевској Цркви присутно још од апостолских дана, те да Црква у браничевској регији већ две хиљаде година делује и на просветном и културном плану, схватајући, пре свега, просвету као образовање човека да буде способан за љубав, а културу као неговање љубави према свету и човеку. Ђакон се, још, осврнуо на повезаност просветно-културне делатности са променом или мењањем, подсетивши да Свети апостол Павле под коначном променом подразумева догађај васкрсења мртвих „када ће мртви васкрснути непропадљиви, а ми ћемо се променити“ (1Кор 15, 50–53), те да се свака просвета и култура, као феномени промене, морају темељити на овој коначној промени. На крају, ђакон је подсетио на издавачку делатност Одбора за просвету и културу и најавио презентацију објављених записа блаженопочившег Венијамина, Епископа браничевског, као историјског сведочанства старања за промену, сведочанства које долази од онога који је стојао на месту Главе Цркве - Христа.

Затим се присутним гостима обратио протођакон Златко Матић: -Цењени гости, даме и господо, браћо и сестре,припремајући се за вечерашњу промоцију, поново сам прелиставао неке странице двеју књига, које сам, заједно са својим колегама, сарадницима и браћом из ОПК, приредио, а које представљају владику Венијамина, из прве руке. И поново сам доживео сличан налет емоција, као што је то било и први пут, када сам пронашао одломке његових записа, фрагмената или дневника. Преда мном се, као мозаик, формирао чист и искрен лик једног од највећих исповедника (страдалца за веру и Цркву) наше Цркве прве половине 20. века. Ја у осећања, емоције, које су увек пролазне, несталне и несигурне – не верујем. Иако се обично тако назива, љубав није осећање, већ трајни однос, који ништа, па ни биолошка смрт не може прекинути. Наш Бог је љубав, јер је заједница конкретних личности, Оца и Сина и Светога Духа. Зато ћу вам ја вечерас говорити о томе како сам заволео једног човека, кога нисам физички упознао и зато, мислим, имао могућност да га још слободније заволим. Зар то није исти онај случај који имамо у односу на нашег Спаситеља, Господа Христа, након његовог Вазнесења, који нам је оставио слободу да слободно верујемо у њега? Представићу вам, дакле, владику браничевског др Венијамина (Таушановића) на основу мог сусрета са њим, кроз његову писану реч, на темељу његове писане заоставштине.

Говорник је, затим, представио најважније моменте из биографије епископа Венијамина: -У уводу у први том, већ сам напоменуо да се о трећем епископу обновљене епархије Браничевске, Венијамину (Таушановићу), врло мало зна, да су његови живот и дело понајмање проучавани, и да је то неправедно. Столовао је на трону браничевских владика, након Митрофана и Јована, у изузетно турбулентном историјском периоду, од 1934. до 1952. године. Његов живот је приказ историје СПЦ и српске државе на микро-плану. Многе прекретнице точка времена јасно огледају у његовом архипастирском раду, у његовом животу, али и у животу Браничевске епархије.

Након излагања животописа владике Венијамина, протођакон Златко Матић је наставио: -Материјал који је сачуван у виду фрагмената и записа још увек се сређује. Покушавамо да што верније реконструишемо догађаје и повежемо делове свезака, самосталних папира и других архивских остатака. Оно што смо успели да протумачимо, објавили смо у виду две књиге: Да нам буде милостив Господ (Пожаревац, 2014) и Остајем са стадом својим (Пожаревац, 2015). Прва се тиче периода од половине новембра 1945. године до краја 1946. године (31.12/13.1.1947), дакле нешто више од 13 месеци, а друга обухвата записе владике Венијамина за 1947. годину, дакле, до 13. јануара 1948. године, по старом календару. Наслове сам изабрао на основу најчешћих речи које је владика записивао. Те речи и ти наслови нам много тога говоре. У времену тешке беде и немаштине, владика се молио за свој народ, чинио оно што је срж епископске службе: служио Литургију и тешио народ, говорећи му да ће нам Господ бити милостив, упркос нашим гресима. Тешио је пун разумевања и сапатнички позивао на поуздање само у једнога, у Господа Христа. (Најбоље сведочанство из тог периода јесу записи од 7-8. априла 1946, о стрељању оца Милоја Михаиловића, 1. том 121–122). Већ током 1947. године назиру се први јасни, нескривени знаци почетка психичке тортуре над Владиком. Врло често „ослободиоци“ шаљу ђаке, гимназијалце да провоцирају Владику: бацајући грудве на његов прозор, правећи галаму, изазивајући га отворено („баксуз“, том 2, 245. стр), али и припремајући различита суђења Владики на зборовима комунистичке омладине или партије. Циљ суђења је био застрашивање и покушај да се један „реакционарни“ владика, који им је био познат као антикомуниста још из периода пре Другог светског рата, отера из града који је требало да прерасте у центар нове идеологије. Пашићев кум, монархиста, угледни господин, човек манира, доктор богословских наука, пијаниста о чијем музичком таленту сам слушао од људи који су се недавно упокојили, такав интелектуални и духовни горостас је отворено сметао полуписменим квази-пролетерима који су се дочепали власти. Циљ је био  - отерати Владику. Његов одговор је био јасан и хришћански пркосан: ви чините шта желите, ја остајем са стадом својим.

Затим је, у виду закључка, говорник рекао: -Много је још тема о којима бисмо могли говорити, али нема времена, па ћу их само набројати: епархијски двор, скромност, живот од редовне плате, смрзавање у двору, остајање на ивици залиха хране, вишесатна путовања возом, однос према болешљивости, очинска везаност за усиновљеног Колета, проналажење најбољих особина код људи који су га окруживали, а за чије мане је знао..., анегдоте (падови због поледице на путу од двора до Цркве, упадање у сметове и прихватање тога као нормалног стања)... Када неки хришћанин описује другог човека кога воли, његов запис није првенствено историјска биографија или хладна просопологија. Сваки запис који произлази из љубави, суву биографију претвара у агиографију, у житије. А житија се пишу као успомене из Царства, у коме ћемо бити са нашим светим владиком Венијамином браничевским. Том перспективом сам се руководио, приређујући ове записе епископа Венијамина, али и вечерас, када вам их представљамо. Надам се да ћете и ви приступити на сличан начин овим документима, овим сведочанствима најтежег периода у историји Српској Православној Цркви. Ако тако учините, открићете великог човека, благог пастира, ненаметљивог учитеља и великог молитвеника браничевске Цркве пред престолом Свете Тројице - светог владику Венијамина.

Након промоције, уследила је жива дискусија, која је настављена и током коктела, који су припремили чланови Одбора за просвету и културу, пожаревачки вероучитељи и катихете.

Извор: sabornost.org