Проширење хоризонта

Приручник богословске антропологије: римокатолички/рускоправославни

In meidas res-oва фундаментална књига задире у сасвим суштаствено нову димензију у односу руског православног и римокатоличког богословља. Руско православно богословље овде има pars pro toto репрезентативну улогу за свеколико православно учење и предање. Овај, сада већ можемо рећи, настољни „Приручник богословске антропологије“ настао је као збир студиозно припремљених радова прочитаних и расправљаних на Европској конференцији под покровитељством Одељења за спољне односе Московске Патријаршије и Понтификалног савета за културу уз сарадњу Фондације PRO ORIENTE, која је одржана у Бечу у мају 2006. године. Предговоре су написали бечки кардинал Кристоф Шенборн и митрополит волоколамски Иларион Алфејев, као и приређивачи „Приручника“ проф. Бертрам Штубенраух са римокатоличке и протопрезвитер Андреј Лоргус са руско-православне стране. Приручник богословске антропологије није само средство интерконфесионалног дијалога, већ и интеркултурног сусрета између Истока и Запада, служећи, на крају крајева, европском разумевању народа. Идеја је била не само истаћи разлике у еклисиолошким питањима, него и да се овим пројектом положи темељна подлога међукултурног прибижавања.

У овом „Приручнику богословске антропологије“ (Herder Verlag, Freiburg i. Br. 2013., 669 стр.) компаративним начином су укрштене и упоређене велике богословске традиције Истока и Запада у области етике, која данас има посебан значај и актуелност у обема географским и културним хемисферама.

У овом грандиозном компендијуму је укупно 56 појмова одредница – од Адама и Еве преко одредница о Христу, Логосу, посту, породици, љубави, браку, смрти, сећању, свести, савршенству, светости или друштву, власти/насиљу, достојанству/људским правима до Wort/Слово – објашњено из двоструке перспективе: римокатоличке и руско-православне хришћанске антропологије.

Три су приређивачка начела одредила формалну структуру пројекта: прво начело се састојало у чињеници да је регистар објашњених појмова био селективан. Друго начело је било у методолошкој слободи аутора - сви аутори су били сасвим слободни у избору начина прилаза тематској одредници;  и трећа се састојала у дословној (expressis verbis) „упоредности“ вероисповедних ставова. Тако је азбучним редом настао зборник кључних појмова богословске антропологије. Аутори одредница на римокатоличкој страни су били угледни богослови – професори, доценти или научници при академиским установама на универзитетима у Минхену, Бечу, Бону и Падерборну, а са руско-православне стране су аутори били, саобразног статуса, професори са установа као што су Духовна академија Св. Тихона у Москви, са Mосковског државног универзитета, Петроградског универзитета и научне редакције „Православне енциклопедије“ у Москви. Стручни профил аутора одредница је на обема странама био сличан, те је, мимо богослова, потицао из области педагогије, психологије и историографије, чиме је угао тумачења био проширен и специјалистичка дубина аналитичког захвата била остварена. Погледајмо на примеру укрштеног тумачења антрополошке одреднице „страх“ неке видове начелних разлика у позицијама. На римокатоличкој страни је при објашњењу свих одредница доследно примењена строга методолошка шема: најпре је уводно објашњен феномем страха у општим цртама, потом су представљене његове „богословске и философске перспективе“ у Св. Писму Новог и Старог Завета, код Томе Аквинског (timor Dei), као и у егзистенцијалистичкој философији Серена Кјеркегаара, који је, нека нам буде дошуштено да приметимо, био евнагелистички богослов. Но истине ради, ваља признати да је његово капитално дело „Страх и дрхтање“ кроз свестрани пријем постало део универзалног хришћанског наслеђа. Богословско-философским перспективама следе „пастирско-психолошки аспекти“ и,најзад, „богословско-систематска рефлексија“. На руско-православној страни је на делу већа методолошка слобода, те је и устројство одредница гипкије и шареније. Руски богослови објашњавају феномен страха из средине патристичког наслеђа, те ће након само неколико уводних реченица Св. Максим Исповедник, Св. Јован Лествичник Св. Јован Нови Богослов или Св. Атанасије Велики и Св. Василије Велики доћи до речи и који ће напоредо са Св. Јефремом Сирином и Св. Тихоном Задонским бити опширно цитирани као непресахли извори и стубови православног предања. Разуме се, Јунг и Фројд ће и на православној страни бити споменути. Адитивним цитатима Светих Отаца не следи никаква „богословско-систематска рефлексија“, иако би се на примеру ове одреднице капиталног појма антропологије могла показати оригиналност неопатристичке синтезе Источне цркве као одговор на изазове модерног времена. Једна друга одредница одсликава на готово идеално-типичан начин разлике у „прилазу“ теми. На појму „Person/Hypostase“ – „Просопон/Персона“ може се уочити методолошка разлика двеју традиција. Код римокатолика је пут непосредног задирања у онтолошке основе (ousia, hypokaimenon) и потом светотројичну формулу – „Једно Суштаство – три Ипостаси“ (mia ousia – treis hypostaseis). На руској страни је при објашњењу ове одреднице на делу опсежно филолошко-историјско излагање од Хомера и Хесиода преко Светих Отаца и савремених православних аутора Керна, Бобринског, Калистоса Вера, Зизиуласа, Јанараса. Уочљиво је разилажење у појимању политичке димензије извесних антрополошких тема. Док православни аутори расправљају о смислу новозаветног принципа „нема власти која није од Бога“ и о томе да хијерархија власти обезбеђује стабилност у друштву, дотле римокатолици исти чланак назвају „Власт/Насиље“. На тој одредници су се могле сагледати екстремно противречна поимања политичког призвања у традицијама Истока и Запада.

Можда би се, без претензије на дефинитиван суд, уопштено могло рећи, да су одреднице код римокатолика писане са строгом методолошком дисциплином и структуралним формализмом, а код руско-православних са филолошком ерудицијом, заљубљеношћу у историјске дигресије и са доминантним нагласцима на светоотачком предању.

Овај пројект би можда могао имати карактер модела уколико би се при будућим богословским приближавањима ипак доследније настојало на обостраној методолошкој дисциплини, чиме би сличности и разлике у позицијама биле израженије и тиме икономичност израза добила на снази и језгровитости.

Кроз овај заједнички пројект се одсликава узајамно поштовање, омогућује поглед у дубину и ширину друге традиције. Синоптичким прегледом се омогућује рељефна панорама разлика и сличности, као и начин њиховог идентификовања, као и прилика да се о њима отворено расправља. И Исток и Запад су подједнако надахнути Божјом Логосом и Светим Писмом, обе традиције посматрају из контекста Светих Отаца првог хиљадугодишта још нераздељене Цркве. Тематски круг „Богословске антропологије" одабран је из различитих разлога: он припада суштинском одељку хришћанског учења, због његове актуелности и можда области најмање уплетене у конфесионалне специфичности. Још нешто нам се чини примерним у овом пројекту – да се није по сваку цену настојало на хармонизацији, већ, напротив – audiatur et altera pars - на осветљењу конфесионалних и културних разлика.

Регистар имена и појмова – који у овом издању није сачињен - олакшао би референцијалну примену „Приручника“. Но и мимо тих техничких несавршености, „Приручник“ је изванредан извор за даља проучавања и надахнућа како теолошко-философској, тако и широкој академској јавности. Он се појављује на немачком и на руском језику, полажући тиме на парадигматичан начин будућност икуменског мостоградитељства између Православља и Римокатолицизма.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен