Против паушалних судова

In medias res – иако се овај приручник односи на питање односа двеју религија у Немачкој, њена методичка релевантност се може узети узорном за испитивање односа и проблема и у другим поднебљима.

Године 2013. објављен је "Handbuch Christentum und Islam in Deutschland". Grundlagen, Erfahrungen und Perspektiven des Zusammenlebens. Freiburg im Breisgau 2014. који је издала Фондација Ојген Бизер (Eugen-Biser-Stiftung). Две свеске овог ”приручника” су прерасле у малу енциклопедију у којој су приређивач и педесет и пет аутора својим прилозима/чланцима са највишом стручношћу покрили тематске целине.

Имајући у виду савремену бризантност овог односа – појачани исламистички тероризам у Европи – , овај ”приручник” својом трезвеном логиком научне неутралности и фактичности, уноси уверљиви реализам у односе двеју религија.

Унапред нека буде речено: исламизација Запада је у далекој будућности. Присутност 4,9 % муслимана у Немачкој неће тај ефекат постићи. Занимљиво је да су исламски имигранти, три четвртине њих из Турске, у много већој мери религиозни, но што  су то немачки житељи, који су се за последњих 50 година иступали из Цркава, односно својих конфесија, поставши арелигиозним или агностицима.

И мимо тог процеса прогресивног секуларизма, не може бити речи  о некаквој друштвеној маргинализацији хришћана. И мимо реченог феномена иступања из Цркве, ипак су хришћани надпросечно присутни у јавном животу и политици. Vita activa начело је међу хришћанима и даље на снази. Лаицизам је у Немачкој у мањој мери изражен но што је то случај у Француској. Немачко просветитељство се разликује од француског тиме што је оно било религиозно инспирисано. Питање секуларизма између хришћана и муслимана је повод трвењу у плуралистичком друштву.

У овом ”приручнику” су драгоцене материјалне информације, рецимо, о Алевитима у Турској од којих готово пола милиона живи у Немачкој, а који живе у Анатолији под доминацијом сунитске већине. Муслиманска миграција је старија од 50 година. Она је отпочела са таласом тзв. ”гастарбајтера”, којој је следила имиграција породица, махом из Турске, са Балкана, република некадашњег Совјетског Савеза, Северне Африке, Арабије, источне Азије и Ирана. Мотиви миграције су вишеструки – студије, служба/посао, политичка слобода. Четрдесет процената Иранаца који живе на територији Немачке, не припада ни једној религиозној заједници.

Клубови, посебно спортски клубови омиљени су вид партиципације муслимана у животу друштва. Ово никако не значи да се тиме умањује вид конзервативног миљеа или ”паралелног друштва”, да не кажемо, ”гета”. Али овај класични вид живота имиграције није омеђен само на муслиманску популацију, већ важи и за друге етније.

Овај ”прручник” је препун статистичких табела и материјала најразличитијих емпиријских анализа о условима и контекстима суживота хришћана и муслимана.

Начело ”плурализма вредности” је очигледно био руководни аршин, те су позиције ”Исламске конференције”, у којој доминирају либерални муслимански теолози, сагласни са начелима правне државе. Овај ”приручник” доприноси диференцираном прилажењу овом не сасвим једноставном односу хришћана и муслимана, посебно не у односу на радикалну варијанту ислама.

Предговор овом ”приручнику” је написао бивши председник Немачке Кристијан Вулф, који је својевремено јавно изнео да је ”ислам саставни део немачког друштва” и тиме посејао семе многих раздора.

протођакон Зоран Андрић, Минхен