Протојереј Борис Милинковић: Папска држава у време Хилдебранда
Из штампе је изишла студија под називом „Папска држава у вријеме Хилдебранда (1020–1085)“. У питању је докторска дисертација протојереја Бориса Милинковића, одбрањена на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Однос духовне и свјетовне власти, тј. сакралног и профаног, односно свештеног и овосвјетског у западном крилу Цркве, у другој половини XI вијека, јесте лајтмотив ове студије.
Један од најпознатијих реформатора у Римокатоличкој Цркви– римски папа Григорије VII Хилдебранд (1073–1085) покренуо је пројекат стварања тзв. папске државе или „црквене државе“ на Западу. То је теорија у којој Црква има и „своју државу“. Њена противтежа јесте теорија „државне Цркве“ према којој држава има„своју Цркву“ – Цркву по својој мјери. Папа Григорије VII Хилдебранд радио је на отклањању одређених аномалија у Цркви на Западу, као што су лаичка инвеститура која је у ствари утицај свјетовних власти на кадрирање у Цркви. Лаичка инвеститура генерисала је и друге девијације у животу Цркве, као што је симонија – добијање црквених чинова, затим постављењâ и других повластица за новац. Такође, под плаштом предметних реформи, папа Григорије VII Хилдебранд настојао је да укине институт брачног свештенства. Вршећи отклон од једне крајности, запао је у сасвим другу. Наиме, његов основни мотив за реформе био је да наметне папоцезаризам (папизам, патријархизам) као модел у односима Цркве и државе, што је заправо посезање за царском круном. Будући да је теократијау старозавјетним библијским текстовима најпозитивније оцијењен модел у државном уређењу, папа Григорије VII Хилдебранд имао је план да је наметне и Риму. Другачије речено, гајио је аспирацију да постане духовни поглавар и свјетовни владар, а што је уочљиво из његовог програма у документу Dictatus papae.
Књига проте Милинковића је резултат осмогодишњег темељног научно-истраживачког рада из историје западног хришћанства. У оквиру овог подухвата, а у циљу што квалитенијег научног рада, аутор је посјетом Ватиканском архиву заправо обезбиједио извјештаје незаобилазне примарне грађе – прворазредних изворâ. Ова студија драгоцјенија је из разлога што се код православних Срба историјом Хришћанске Цркве на Западу ријетко ко бавио. Дакле, ово дјело је првенац такве врсте, јер отвара нове видике у регулисању односа Цркве и државе. У констелацији, у којој је историја Цркве на Истоку била заступљенија, Запад је код нас остао, не бих рекао, „непокривен“, али сигурно мање заступљен и, самим тим, у мањој мјери истражен. Стога, ова књига је смјели подухват и домет, достојан сваке пажње. Овом својом публикацијом отац Борис је поставио нове стандарде у истраживању односа Светог и свјетског, што је, уосталом, и централна тема социјалног учења Христове Цркве. Ко год се убудуће буде бавио овом материјом, биће у обавези да реферише предметну студију. Ако Бог дâ, књига о којој је ријеч, сасвим сигурно биће релевантан приручник за полазнике свих нивоа студијâ богословских школа наше помјесне Цркве.
свештеник др Живко Илић
