Протојереј Георгије Флоровски: Екуменизам
Књига прва Догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, изд. Епархија зворничко-тузланска, Бијељина 2019, стр. 307.
Православна епархија зворничко-тузланска је, по благослову надлежног архијереја Преосвећеног Фотија, објавила ову књигу угледног руског богослова протојереја Георгија Флоровског, кога је својевремено епископ марчански Данило назвао „васељенским протом“. Књигу је са енглеског језика превео протођакон Радомир Ракић. То је, у ствари, 13. књига у серији комплетних дела (свега 16) овог богослова објављених у САД, под насловом ECUMENISM I. A Doctrinal Approach, Volume thirteen in the COLLECTED WORKS of GEORGES FLOROVSKY, Emeritus Professor of Eastern Church History, Нarvard University.
Да би се видело да ове студије уваженог теолога Флоровског обрађују претежно доматске теме, доносимо наслове тема, а у наставку предговор који је написао др Мирко Саиловић, редовни професор на Богословском факултету светог Василија Острошког у Фочи.
САДРЖАЈ
I. Тешкоће хришћанског поновног уједињења
I.1. Богословске напетости међу хришћанима
I.2. Проблематичност поновног уједињења хришћана - опасни пут догматског минимализма
I.3. Потреба за стрпљењем
I.4. Екуменски циљеви и недоумице: Говор одржан на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. г.
I.5. Трагичност хришћанских подела
II. „Учење“ о Цркви
II.1. Раскол и теорија о гранама („Branch Theory“)
II.2. О границама Цркве
II.3. Евхаристија и саборност
II.4. Очев дом
II.5. Црква и заједница светих
II.6. Елементи богослужења: православно гледиште
II.7. Богослужење и свакодневни живот: православно гледиште
III. Теологија Реформације и Нови завет
III.1. Богословље Реформације и Нови завет – Осврт на богословље Реформације
IV. Екуменизам: православно гледиште
IV.1. Истинска Црква
IV.2. Трагање за хришћанским јединством и Православна црква
IV.3. Црква Јужне Индије
IV.4. Отворено питање причешћивања и интеркомуније
IV.5. Апостолско Предање и екуменизам
V. Одговорност православних
V.1. Православни допринос екуменском покрету
V.2. Сведочење Саборне цркве
V.3. Критика недостатка занимања за догмате међу православним Русима
V.4. Сведочење Православне цркве
V.5. Православнима: одговорност православних у Америци
V.6. „Расуђујте о својим путевима“
VI. Рецензије и критике
I.1. Критика Зандерове екуменистичке мисли
I.2. Црква Божја у богословљу Хенрија Нелсона Вимана (Henry Nelson Wieman) - приказ
I.3. Цанков, Das orthodoxe Christentum des Ostens (Православно хришћанство Истока) - приказ
Предговор српском издању
Неуморна активност и преданост оца Георгија Флоровског да сведочи православље у екуменском покрету XX века, у великој мери утицали су на оријентацију његовог богословског рада. Наиме, већ од првих сусрета на екуменским скуповима он се „на терену“ суочио са свом проблематиком и дубином трагике хришћанских деоба. Препознавши у чему се садржи клица раздора међу хришћанима, како у догматском тако и историјско-предањском смислу, свој богословски ангажман у екуменском покрету он је усредсредио на еклисиолошке теме као акутно егзистенцијалне у актуелном историјском ходу Цркве. Као резултат његових учешћа на многобројним конференцијама и секцијама Светског савеза цркава, настао је већи број студија еклисиолошке тематике: Трагичност хришћанских подела, Питање поновног уједињења хришћана, О границама Цркве, О сведочењу Православне цркве пред инославнима - које су излажене у овом зборнику радова. Неопходно је приметити да у овим радовима његова еклисиологија није полазила од екуменских еклисиолошких новотарија типа „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“ (што је исти Флоровски енергично и доследно побијао) већ од предањског православног еклисиолошког становишта о једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Појава „савремене“ екуменске еклисиологије као новог „онтолошког“ феномена у историји хришћанства није изазивала код оца Георгија ни најмање сумње у постојаност његових еклисиолошких ставова. Екуменску еклисиолошку савременост он није доживљавао као потребу преиспитивања или „превредновања православне еклисиологије обликоване током «неекуменске» ере“, већ напротив, наглашавајући потребу екуменског дијалога, он је исту видео као прилику за сведочење православног богословља Западу. Имајући, дакле, разумевање за савремене „западне“ богословске трендове, отац Георгије није имао потребу за рецепцијом западне богословске мисли у православно богословље. Напротив, код њега је далеко приметнија тежња да „западњацима“ на жив, аутентичан и интегралан начин посведочи живот Цркве Христове (Православне) и богаство њеног Предања. Стога и његово виђење решења хришћанских подељености никада није било у форми парцијалног одговора. Свим „новопројављеним“ екуменским проблематикама он је приступао еклисиолошки свеобухватно, те је и његов одговор на исте увек био црквено интегралан.
Овде предочени текстови (реферати са екуменских конференција или студије на акутне екуменске теме) ни данас не губе на значају. Њихова актуелност се заснива не само на препознатљиво луцидној и харизматичној богословској мисли оца Георгија, већ и на његовом доследном светоотачком држању у сведочењу православног екуменизма пред инославнима. Преко личности оца Георгија, његовог живота и сусрета са другим хришћанским конфесијама на Западу, можемо сагледати неопходност сведочења Православља екуменском покрету, као и одмереност критичког става према екуменизму. Остајући увек при православном екуменском становишту, али и отворен за екуменске проблематике и изазове неправославних хришћана, отац Георгије нам оставља могућност да саморефлективно спознамо сво богатство и аутентичност Православља у односу на хришћанство Запада.
Из радова оца Георгија може се стећи увид не само у екуменска становишта других хришћанских конфесија, већ пре свега спознати живо сведочење једног савременог „православног оца“ сходно установљеним екуменским дијалошким стандардима. Његова православна критика инославних екумениста је увек богословски тачно одмерена, доследно хришћански истинољубива, непосредна и нелицимерна, а никада омаловажавајућа или дисквалификаторска. Она је богословски аргументована, са изражено отвореним дијалошким карактером, где су ставови других испреплетени, преливени и расветљени Православљем. Тиме је отац Георгије поставио високе стандарде савременог сведочења „православног екуменизма“.
„Васељенски протојереј“ – како је оца Георгија Флоровског назвао његов харвардски ученик блаженопочивши епископ Данило (Крстић) – несумњиво је проверен ауторитет и сведок православног екуменизма. Животност, аутентичност и актуелност своје васељенске (икуменске) богословске мисли отац Георгије је црпео из стваралачког – „неопатристичког“ следовања Оцима Цркве. Његов пример неопатристичког „васпостављања и доживљавања“ светоотачког учења поставља се као императив пред сваког савременог богослова који хоће да сведочи истину Православља пред инославним у савременом свету. У том смислу ова књига оца Георгија представља један од неопходних приручника за упознавање са православним екуменизмом, за мисију и сведочење Цркве у нашем времену, које вапије за аутентично светоотачким благовесницима Христовог Јеванђеља.
Зборник чланака „Отац Георгије Флоровски и екуменизам“ јесте превод тринаестог тома (Ecumenism I, A Doctrinal Approach) Сабраних дела оца Георгија на енглеском језику. Поједине студије из овог тома већ су раније биле објављиване на српском језику (нпр. „Очев дом“ у нешто слободнијем преводу и са „допунама“ оца Јустина Поповића објављен је још 1926. године у часопису „Хришћански живот“). У овом зборнику те студије су наново преведене или је извршена њихова редактура, а преведене су и до сада непреведене студије и прикази. Тиме је један од најчешће цитираних томова из Сабраних дела оца Георгија комплетиран и уприличен за српског читаоца. Надамо се да ће ово издање бити подстрек да се и остали томови Сабраних дела оца Георгија систематски преведу и објаве на српском језику.
Мирко Сајловић
