Псалми

У јудејству је реч о סֵפֶר תְּהִלִּים,  sefær təhillîm =„Књизи хвалоспева” или напросто תְּהִלִּים, təhillîm = ”хвалоспевима”  (реч תְּהִלָּה təhillāh, „хвалоспев“ је употребљена тридесет пута у псалмима). У рукопису Септуагинте у тзв. Codex Vaticanus реч је о ψαλμοί, у Вулгати је реч о liber psalmorum. Појам ”Псалтира” почива на јелинској традицији ψαλτήριον(а) који се и у Codex Alexandrinus среће као наслов књиге. Псалми су поетска срж старозаветног богослужења. Апостоли и њихови ученици и хришћани протеклих векова својим животом и молитвеном праксом уздигли су их у органски стуб духовности. „Боље да сунце не изађе неголи да Псалтир умукне у келији монаха“ - гласи једна од древних мудрости. Они својом лепотом и рефлексивном оштрином надвисују сав остали химнографски материјал.

Овде желимо да у основним потезима представимо два новија приручника коментара Псалама, који су у међувремену постали стандардна егзегетска дела.

I. Klaus Seybold: Pslamen. Handbuch zum Alten Testamnet I/15) Tübingen, J.C.B.Mohr (Paul Siebeck).

Клаус Сајболд, професор старозаветног богословља на универзитету у Базелу, објавио је своје коментаре Псалама под наведеним насловом. Писац излаже своје коментаре 70 година након коментара свога претходника Х. Шмита из 1934. г. Као основно начело при тумачењу треба имати на уму индивидуалност сваког појединачног текста дотичног псалма. Ту индивидуалност треба разумети као литерарно-поетски профил појединачних текстова. Текстуална основа je масоретски текст. Уз то, уз помоћ текстуалних показатеља псалама из Кумрана аутор покушава да реконструише протомасоретски текст.

Следе синхрони описи целокупног Псалтира у пет књига као и њихових делова: први Давидов Псалтир, Корејев Псалтир, други Давидов Псалтир, Елохистички Псалтир, Асафов Псалтир, Мојсијев  Псалтир, трећи Давидов, Египатски халел, поклонички псалми, Велики халел (славословље), четврти Давидов Псалтир и Мали халел. Кад је у питању поетска структура текстова, аутор спаја традиционално знање о псалмима, који су најпре само усмено традирани, да би развио специфична акцентовања фонологије, версификације и груписање у строфе, паралелизме и акростихе. Овде се поставља значајно питање њихове форме и жанра, при чему Сајболд у потпуности преузима Гункелову теорију. Класични проблем  прелаза између прототипа и жанра, односно идеалне форме и конкретног појединачног текста, аутор  решава набрајањем култних повода, односно контекста који су владали у првобитном стању, које је Гункел звао ”Sitz im Leben“ (‘life setting) који је постао terminus technicus у библистици – а, с друге стране, обрадом историје њихове примене и развијања примарне форме појединачних псалама кроз више фаза у секундарним формама.

О традирању псалама вели аутор:  ”Сваки појединачни псалам има сопствену историју”, у којој се разликују фазе ”настанка, очувања, примене, процене и коришћења”. Оно што се развило у једном псалму, тешко је представити у целокупном Псалтиру. Овде аутор наговештава литерарну историју псалама. Из времена пре егзила потичу ”примарне форме” псалама и култних химни. Из епохе егзила потичу колективни псалми, углавном из Асафове групе и Корејеве групе, као и пс.137.

У време после егзила и обнове богослужења могу се разазнати  царске химне  са обраћањем Јахвеу и сродни халел (хвалитни) текстови.

Савремено изучавање псалама пројављује више аспеката и методолошких прилаза: они стоје у критичком континуитету од царских псалама до општеприваћеног пута у егзегетици псалама у 20. веку кроз критику форме и жанра Х. Гункела и С. Мовинкела. Оно покушава да теорију књижевности на пољу поетологије и структуралне текстуалне анализе укључи у методолошки садржај историјско-критичке егзегезе пслама, напосе на подручју критичке редакције.

Она сагледава и тумачи псалме у равни древно-оријенталне критике религије, пратећи специфичан однос псалама у пракси према јудејској и хришћанској рецепцији. У том смислу је овај Сајболдов коментар креативни заступник Гункелове егзегетске методе. Континуитет у односу на Гункела одсликава се кроз вишетструку специфичност коментара: порекло псалама је култ Првог и Другог храма. Као и Гункел, Сајболд прати култни настанак и вишеструку примену од поетолошке ”примарне” до настанка ”секундарне форме”.

2. Frank Lothar Hossfeld/Erich Zenger: Pslamen. Herders Theologischer Kommentar zum Alten Testament, Freiburg, II. Bde.

Други модел савремених коментара псалама представља заједничко дело Франка Лотара Хосфелда и Ериха Ценгера– под наведеним насловом.

Професор др Франк Лотар Хосфелд је професор старозаветног богословља на универзитеу у Бону, а проф. др Ерих Ценгер је умировљени професор на универзитету у Минстеру који се недавно преставио.

Овај коментар примењује консеквентну схему: У уводу се открива структура и садржина текста, при чему се прави разлика између основног текста од текста редакције, с обзиром на њихову теолошку садржину. Потом ће текст псалама бити представљен у такозваном заједничком преводу Библије на немачки језик (Einheitsübersetzung). На крају ће појмовно бити анализован и коментарисан стих за стихом. Сваки од ових текстова биће схваћен и интерпретиран као целина како у ужем, тако и у ширем библијском контексту. Биће указано на новозаветне цитате са псалмима и укратко представљени и њихов пријем. Прегнантно описани садржаји обрађени су за омилитиче и катихетске сврхе. Ови коментари омогућују осветљење религијско-историјских односа ка античком свету из чега се једнозначно види да је њихово порекло у древном оријенталном свету.

Псалми ће у овом коментару двојице библиста у њиховом индивидуалном текстуалном облику бити анализирани као поезија и као молитва (теопоезија). При томе ће питање њихове композиције бити једно релевантно питање. Ови коментари унеколико сједињују и синтетизују претходна сазнања на пољу досадашње егзегетике псалама.

Оба приручника коментара псалама у међувремену су постали на немачком говорном подручју стандардна дела егзегетске литературе – дела која и православном читаоцу могу бити драгоцени путоказ за њихово тумачење и сазерцавање.

протођакон Зоран Андрић