Ранохришћанске библиотеке на Западу

Први веродостојни подаци о ранохришћанској библиотечкој традицију у Риму потичу из IV и V века. Најранији наговештај налази се у наредби папе Јулија I (?-352 год.), упућеној свештеницима, да црквено-законске списе не треба да сместе у зграду цивилног суда, него у scrinium sanctum in ecclesia.

Рим је у II веку био важан хришћанско-библиотечки центар, где су се сакупљали хришћански списи из целог Римског царства. Ови списи су касније били преписана за њихово даље ширење међу хришћанском читалачком публиком. Поуздано се зна да су неке римске цркве, у периоду од II до III века, поседовале врло богат библиотечки и архивски фонд. Једино је остала нејасна информација о величина фонда и његовој садржини. За време Диоклецијановог прогона (почетком IV века), извршена је насилна конфискација библиотечког и архивског фонда у римским црквама, који је вероватно по наредби био спаљен.

ПАПСКА БИБЛИОТЕКА У ЛАТЕРАНСКОЈ ПАЛАТИ

Први веродостојни подаци о ранохришћанској библиотечкој традицију у Риму потичу из IV и V века. На првом месту налази се папска библиотека у Риму, која је иначе претходница велике Ватиканске библиотеке. Најранији наговештај о постојању папске библиотеке, налази се у наредби папе Јулија I (?-352 год.), упућеној свештеницима да црквено-законске списе не треба да сместе у зграду цивилног суда, него у scrinium sanctum in ecclesia. Ова нам указује да је постојала централна црквена библиотека у Риму, која је могла да буде смештена у Латеранској палати или у епископској цркви. После Миланског едикта (313 год.), када је престао прогон хришћана, дошло је до брзог пораста умножавања хришћанских списа и докумената. Услед чега је папа Дамас I (305-384 год.) реконструисао базилику Светог Лаврентија у већи и адекватнији простор за библиотеку и одлагање докумената (archivium). У једном кодексу из Ватиканске библиотеке сачуван је запис у хексаметру, који је некада био исписан на улазу у базилику Светог Лаврентија, где пише:

archivis fateor volui nova
condere tecta addere
praeterea dextra laevaque columnas
quae Damasi teneant proprium per saecula nomen
[Исповедам да сам желео да саградим нову кућу за архиву
И да придодам стубове са леве и десне стране
Како би очувао име Дамас заувек]

Ова библиотека није била главна црквена библиотека у Риму, јер се у Латеранској палати још од времена светог папе Силвестра I (римски папа од 314-335 год.) налазила резиденција римских папа и центар црквене администрације. Тако да су папска библиотека и главна црквена архива, вероватно били смештени у њој.

Приликом инвазије, када су Рим заузели Аларикови Визиготи 410. године, библиотечки и архивски фондови поново су страдали. После инвазије, известан број писмених Римљана избегао је у Картагину, па је она за неко време представљала место чувања античке књижевне баштине. На пример, већ 413. године, блажени Августин почео је да објављује своје дело О држави Божијој. Поред Рима, на Западу су у овом периоду постојале велике колекције списа и докумената у Милану и Тријеру.

Почетком XX века вршена су археолошка ископавања у капели Sancta Sanctorum, једином сачуваном делу старе Латеранске палате. Дошло се до открића да се испод темеља капеле налазе остаци просторије, где је била смештена стара папска библиотека у Латеранској палати. На једном зиду, налази се фреска на којој је осликан човек који чита, вероватно Августин, како седи за столом са отвореним кодексом испред њега. Фреска датира из V или VI века, док је просторија била коришћена за библиотечке потребе много раније. Иако се у попису римских папа (Liber pontificalis) на првом месту налази свети папа Целестин I (?-432 год.), који је допринео развитку библиотеке, мало се зна о њеној организацији пре VII века. У документима Латеранског сабора, одржаног 649. године у цркви Светог Јована у Латерану, налази се опширан списак списа, који су на захтев учесника били коришћени у саборској расправи. Списак садржи велику разноликост теолошких списа, православних и јеретичких, писаних на грчком и латинском језику. Не зна се тачно да ли су сви списи који су пописани на грчком језику, припадали Латеранској библиотеци. Вероватно је већина али не сви. Постоји могућност да су неке списе са собом на сабор донели монаси са Истока, тако да није било неопходно да буду коришћени из њеног фонда. Ако овај списак рефлектује стварно или барем приближно стање библиотечког фонда, онда се у њој налазила велика колекција теолошких списа половином VII веку.

РАНОХРИШЋАНСКЕ БИБЛИОТЕКЕ У РИМУ

Поред Латеранскe библиотеке, скоро све важније цркве у Риму, поседовале су своје библиотеке, у чијим фондовима се нису налазили само литургијски списи. Било је црквених библиотека у којима су се налазиле копије Светог писма. Неке од тих копија, користио је и Јероним Стридонски, када је преводио Нови завет и Псалме на латински језик. У писму упућеном Памахију из Рима, Јероним Стридонски препоручује Памахију, ако хоће да проучава библијске списе, нека погледа коментаре најистакнутијих писаца (Оригена, Дионисија, Јевсевија Кесаријског, Дидима, Аполинарија итд.) и да користи унапређеност црквених библиотека [ecclesiarum bibliothecis] (у Риму).

Осим црквених библиотека, постоје подаци и о оснивању једне хришћанске научне библиотеке у Риму. Свети папа Агапет I (?-536 год.) у сарадњи са Касидором Сенатором (око 487-око 565 год.), имао је жељу да оснује библиотеку, у којој ће се налазити списи црквених аутора на грчком и латинском језику. Иначе, Касидор Сенатор хтео је да оснује школу за високо хришћанско образовање, по угледу на оне у Александрији и Нисбису. Због неповољних политичких прилика у Италији, план Касидора Сенатора је није успео. Сасвим солидно опремљену библиотеку, свети папа Агапет I направио је у својој резиденцији на Целио брду. Приликом археолошких ископавања, откривене су рушевине ове библиотеке, као и запис на коме пише: Bibliotheca Agapeti I a. DXXXV DXXXVI. Библиотека је касније била уклопљена у манастир, који је саградио свети папа Гргур Велики [Григорије Двојеслов] I (око 540-604 год.), у част светом апостолу Андреју, на свом породичном имању (на Целио брду). Запис који се налази на улазу у библиотеку, гласи овако:

Sanctorum veneranda cohors
sedet ordine
divinae legis mystica dicta docens.
Hos inter residens Agapetus
iure sacerdos
codicibus pulchrum condidit arte locum.
[Часна чета светих седи по поретку
и подучава мистичним речима Божијег Закона.
Међу њима се налази Агапет који као надлежни свештеник
ради науке основа лепо место за кодексе]

У фонду библиотеке су се због утицаја Касидора Сенатора, вероватно налазили списи хришћанске и световне садржине. Званично у научним круговима о судбини Агапетове библиотеке ништа се не зна. Постоје две хипотезе о њеној судбини. По првој хипотези, свети папа Гргур Велики I, обновио је Латеранску библиотеку, како би у њу сместио фонд Агапетове библиотеке, а не у манастир Светог Андреја Првозваног. Он се водио мишљу, да је она некада била главно место за чување библиотечког и архивског фонда и да то треба да буде и убудуће. По другој хипотези, постоји могућност да је фонд Агапетове библиотеке у неком каснијем периоду био пресељен у Латеранску библиотеку.

БИБЛИОТЕКА АВГУСТИНА ХИПОНСКОГ

У спису Живот светог Августина од епископа каламског Посидија (V век) налазе се два сведочанства о постојању хришћанске библиотеке у Хипону (Северна Африка). Библиотека је припадала Аурелију Августину (354-430 год.), који је био епископ града Хипона. По Посидију, фонд библиотеке био је опремљен са списима које је написао Августин, као и са великим бројем списа против јеретика и тумачењима Светог писма. Посидије је чак урадио и каталог ових списа, беседа и писама, да свако ко га прочита и ко више воли Божију истину од земаљског богатства, може да направи избор шта жели да прочита. На другом месту, Посидије каже да Августин није написао тестамент, јер као један од Божијих сиромашака, није имао шта да остави. Једино је рекао, да списи који се налазе у библиотеци, треба да буду сачувани за будуће генерације. Из себе је оставио довољан број свештеника и мушких и женских манастира са старешинама, заједно са њиховим библиотекама, које су садржале списе и беседе написане од стране њега и других светих људи.

Библиотека није била уништена у Вандалској инвазији (439. год.) али о њеној судбини се не зна ништа. Постојање овако једне добро опремљене и организоване библиотека, није била уобичајена појава, поготово у неком провинцијалном граду као што је Хипон. Због тога за њену репутацију међу ранохришћанским библиотекама, највише је одговорна продуктивност и жеља за знањем Августина Хипонског.

Извор: Православље