Реаговање на текст у листу Курир од 7. децембра 2011. године

Ради обавештења јавности у вези са текстом у листу Курир од 7. децембра 2011. године који је насловљен: Владика оскрнавио Епархијски двор, достављамо писмо протођакона Игора Давидовића,  управника Епископског двора у Нишу, и реаговање на исти текст г. Драгана Терзића. Оба писма доносимо у целини:

Заводу за заштиту споменика културе
-Директору Завода
Ниш

Вашим електронским писмом доставили сте нам Вама упућена питања новинарке листа ''Курир'' о започетим кућним преправкама на згради Епархијског  двора у Нишу и Ваш одговор. Хвала Вам на пробраним и лепим речима којима сте описали досадашњу сарадњу наших установа. По нашем мишљењу требало је проговорити и о чињеници да Завод нема и никад није имао средства и могућности да сâм спроведе како генералну тако и парцијалну обнову зграде. Зграда од 1946 године (када је довршена градња) није од стручних лица Завода прегледана и није никад предложено решење њене ствâрне заштите и одржавања. Ту пре свега мислимо на проблем влаге (зграда лежи на мочварном тлу). О заштити зграде Епархијског двора од негативног дејства влаге, последица нестручно изведене канализационе мреже и сл., занимљиво је да се до сада није позабавило ни једно јавно гласило, нити орган локалне и републичке власти.

Сви проблеми од времена изградње до данашњег дана падали су (што је и природно) на домаћина куће, а то је Епископ нишки. Као и сваки домаћин који води бригу о свом дому и Епископ је дужан и има право да о свом дому и у њему предузима радње којим штити и исти очувава. Сви ''брижници'' би требали да се осврну радије својим домовима и себи и да се преиспитају да ли би дозволили да их неко ко нема никаквих улагања у очувању њихових кућа подучава како ће је одржавати и користити.

Како Завод за заштиту споменика културе у Нишу није у могућности да обезбеди средства и стручњаке за обнову Епархијског двора у Нишу (како генералну, тако и парцијалну), принуђени смо да исти, као и наши претходници, сами одржавамо.

Надамо се да нема таквих који мисле да немамо право да зграду Епархијског двора по сваку цену штитимо од даљег пропадања.

Управник Епископског двора
протођакон Игор Давидовић

* * * * * * * *

Главни и одговорни
Уредник „Курира"
Г. Бранислав Бјелица
Београд

Поштовани господине Бјелица,

Често сам имао прилику да се упитам: да ли је могуће да „Курир" има тако неуке и површне новинаре када пишу о Цркви, да не разумеју ни тако обичне ствари које разуме сваки човек са основном школом. Најновији повод за такво питање је наслов у „Куриру" од 7. децембра 2011. године који гласи : Владика оскрнавио Епархијски двор". Из текста се може уочити да писац не познаје основне појмове теме о којој жели да пише.

1. Појам оскрнављење значи повреда светишта, безбожништво, Богохуљење. Оскрнавити се може црква, храм, олтар нечим нечистим, као што су, на пример, Турци држали коње у српским православним црквама, или као што неки Албанци на Косову врше нужду у српским црквама, или као што су комунисти у Совјетском Савезу скрнавили цркве на разне начине. Једном речју оскрнавити значи - обесветити.

Мењање прозора на кући где станује свештено лице, у овом случају Владика нишки Јован, не може ни у ком случају бити названо скрнављењем, јер кућа за становање није светиште, храм, црква. У кући постоји, осим других просторија, и купатило и тоалет. И шта ако у купатилу цури када или лавабо? Да ли би, по Вашем мишљењу, било скрнављење ако би се за ово купатило купила нова када или лавабо? Исто је и са прозорима. Ако су дотрајали, иструлели за неколико деценија од када постоји кућа у којој станује Епископ, шта би требало, по Вама Господине Бјелица, урадити? Дозволити да у кућу улази вода и уништава патос и све што је у кући или променити прозоре? Пошто сте Ви интелигентан човек, сигурно бисте рекли: па нека се промене прозори! Тако је и урађено! Али оно што Ви и Ваш новинар замерате је материјал од чега су направљени прозори. (То чак није ни ПВЦ, већ је прозор од дрвета, само је заштићен алуминијумом)

2.  Друга ствар преко које не можете да пређете, с обзиром да се Ви и Ваш новинар много бринете за Српску православну цркву, јесте постављање једног клима-уређаја на црквеној кући.

Прво бих Вас упитао: зашто сте дозволили да у Вашој канцеларији буде постављен клима-уређај, а та зграда у којој је редакција „Курира" (Влајковићева 8) коју добро познајем, у културно-уметничком и историјском погледу је много значајнија него кућа за становање Владике у Нишу. Нисте се обратили за дозволу ни Заводу за заштиту културно-историјских споменика! Нећу Вам рећи - срамота, као што сте Ви рекли Његовом Преосвештенству епископу нишком др Јовану. Да ли знате, Господине Бјелица, да је неколико десетина зграда у Кнез Михаиловој улици у Београду проглашено за објекте од изузетног културно-историјског значаја и стављено под заштиту државе, односно Републичког завода за заштиту културно-историјских споменика? Вероватно нисте то знали, јер бисте, претпостављам, до сада већ писали да се на тим зградама налази не један клима-уређај, као на црквеној кући у Нишу, већ права шума клима-уређаја, а то су државне зграде, али Ви о томе ништа не рекосте. Или да ли знате да се на згради Владе Србије, која је од изузетног културно-историјског значаја, и налази се под заштитом Завода, налази ко зна колико клима-уређаја или на згради Министарства спољних послова итд и т. сл. Будите мало праведни и објективни (не кварите часно презиме Бјелица, којим се Срби поносе).

3.  Оптужујете Њ.П. Владику Јована што није тражио дозволу од Завода за заштиту културно-историјских споменика и није питао и молио те бирократе да се смилују и уделе му дозволу да промени прозоре на својој спаваћој соби и кухињи.

Поштовани Господине Бјелица, па Православна Црква постоји 2011 (две хиљаде и једанаест) година, а тај завод је оформљен пре неколико деценија. Па како је Црква очувала своје храмова, цркве, манастире, црквене куће и конаке деветнаест ипо векова без тога завода? Па зар Ви заиста мислите и верујете да неки чиновници у том заводу имају више љубави, поштовања, бриге за црквене објекте него један Епископ Српске православне цркве? Ако не знате шта је један епископ, у најкраћем ћу Вам рећи: он се одрекао овосветских задовољстава; одрекао се породице, брачног живота, деце, унучића и свега за шта људи обично кажу да живе, само ради једнога = ради Цркве Божје. И Ви хоћете у Вашим текстовима да докажете да неки завод више води рачуна о Цркви и њеним објектима него један Епископ! Зашто пишете такве бесмислице?!

Али, када смо већ код Завода, да ли знате који је био циљ њиховог оснивања у послератном комунистичком периоду? Рећи ћете, вероватно, да би заштитили културно-историјско наслеђе и делимично бисте били у
спречавати Цркву да поправља и обнавља своје објекте, а они ће због зуба времена сами нестати. За сваку поправку требало је питати и молити Завод, а њихове ћате годинама нису одговарали на молбу. Да није било паметних и храбрих епископа, монаха, монахиња и свештеника, који су без одобрења тог Завода поправљали црквене објекте, ништа до сада не би остало ни постојало. Па и сам назив те установе гласи: за заштиту споменика. За њих је, као и за владајућу комунистичку класу, црква могла бити само споменик, а споменик се диже нечему мртвом. Рачунали су да је дошло време када је Црква умрла и требало би, као на пример, пирамиде и мумије, сачувати за будућност како би показали да је народ до њиховог доласка био, како су говорили, затуцан, а онда је њиховим доласком дошла светлост, срећа и благостање. Е, у томе се двомиленијумска установа Црква и комунистички  реликт Завод за заштиту споменика, нису сложили нити ће се икада сложити, јер полазе са супротних премиса: Завод каже: Црква и све што је црквено је мртво и треба тог мртваца - мумију сачувати као споменик, као туристичку атракцију и да не треба ништа дирнути од момента доласка „нових снага"; „новог доба"; све треба конзервирати, не сме се помаћи ни један цреп или цигла, а камо ли прозор. А Црква о себи има схватање, а тако је увек и говорила, да је живи организам, који се не обазире на политичке идеологије и системе који долазе и одлазе. За Њу постоји духовност, а из духовности произлази култура (и сама реч култура - долази од речи - култ - поштовање и служење Богу) која исто и једнако траје већ 2011 година, тј. од рођења Господа Исуса Христа. За Цркву не постоје споменици, све је актуелно и живо и све је у исто време прошлост, садашњост и будућност. Докле год заводи за заштиту споменика постоје на оним основама и на оној идеологији својих оснивача, на конзервирању мртвих споменика, а не на хришћанству, истини, правди, слободи, добронамерности, жељи да се допринесе српској култури у правом, основном, смислу те речи, неће бити сарадње ни разумевања.

С поштовањем поздравља Вас,

У Београду,
8. децембра 2011. године

Драган Терзић,
ул. др Ивана Рибара 36,
11070 Нови Београд