Реакција Канцеларије за верску наставу АЕМ на новински чланак објављен у листу „Блиц"
Реакција Канцеларије за верску наставу АЕМ на новински чланак објављен у листу „Блиц", коју овај лист није желео да објави:
У последњих месец дана у дневној штампи се све чешће појављују написи о „краху веронауке у Београду". Они се, у најмању руку, могу окарактерисати као необјективни. Чланак под насловом „Ђаци избегавају веронауку" који је објављен у Вашем цењеном листу 21. децембра ове године спада у наведену категорију.
Аутор текста наводи пример основне школе „Скадарлија" у којој се за веронауку изјаснило знатно мање деце него за грађанско васпитање. Иако је при дну текста наведен и дијаметрално супротан пример школе „Старина Новак" у којој половина ђака похађа веронауку, ипак (почев од наслова) није избегнут паушалан и нетачан закључак да се „у београдским основним школама деца се чешће опредељују за грађанско васпитање него за веронауку", док је „у унутрашњости Србије слика је мало другачија, па је однос ова два предмета пола-пола". Заправо, у вечини основних школа у Београду број деце која похађају веронауку креће се око половине уписаних ђака, а нису ретке ни школе у којима се за веронауку определило више деце него за грађанско васпитање. Тачно је да постоје и школе у којима је већина изабрала грађанско, али градити на појединачним примерима опште закључке јесте једнострано, методолошки крајње неозбиљно а донекле и тенденциозно. Тај тенденциозни приступ се види у томе да је наведен пример конфликта са вероучитељем у гимназији на Новом Београду, а није наведен пример новог вероучитеља у тој истој гимназији на чију је наставу само у четвртој години прешло скоро четрдесет ученика са грађанског васпитања.
Као један од разлога наводног слабог интересовања деце за веронауку, Ваш саговорник, социолог религије, проф. др Зоран Милошевић, наводи „нестручан кадар". Није нам познато одакле г. Милошевићу таква информација. Оно што је чињенично стање јесте да у Београду ради 270 вероучитеља, од којих је преко 200 са дипломом Богословског факултета. Поред њих, у школама предаје и око 60 колега и колегиница који имају завршен Богословски Институт СПЦ који је у рангу Више школе. Међу предавачима је само 14 апсолвената БФ, којима је већином до дипломирања остало свега неколико испита. Поред њих у Београду је запослено и пет не-теолога (дипломираних филозофа, историчара религије и дипл. филолога). Дакле, нема ни говора о некаквој „нестручности" у академском погледу. Ако новинар Вашег цењеног листа не зна основне постулате истраживачког рада, један професор-социолог би своје закључке далеко више требао да темељи на њима и да користи чињенице, а не аргументацију која нема упориште у реалности.
Као још један разлог наводног слабог интересовања деце за веронауку наведено је и то што наставници предавањем грађанског васпитања често себи допуњују фонд, па стога спроводе „мали маркетинг" међу децом и родитељима. У овоме свакако има истине, при чему у појединим школама тај „мали маркетинг" задобија и организоване облике који нису у складу ни са етиком ни са законом. Деца (односно родитељи) се често отворено подстичу да се определе за грађанско васпитање што у академском погледу представља крајње нелојалан поступак, а сигурно није у складу са нормама грађанског друштва. Није ли парадокс да се норме грађанског васпитања урушавају управо преко нелојалне подршке истоименом предмету? Томе погодује и чињеница да у основним школама грађанско васпитање у нижим разредима основних школа предају учитељице које су уједно и разредне старешине. Стога није мали број родитеља који се из чистог конформизма опредељују за грађанско васпитање, а не за веронауку. Са друге стране, позната нам је и пракса да се у појединим школама (како основним тако и средњим) грађанско васпитање заправо и не држи или се држи крајње нередовно. Тада деца заправо бирају између веронауке и одласка кући. О том и сличним феноменима у наведеном тексту и сличним текстовима нема помена.
Све напред речено говори да није тачна процена да веронаука у Београду има лош рејтинг, посебно ако се узме у обзир да је у питању мултиетнички град, у којем значајни део популације чине неправославни грађани. То наравно не значи да и међу вероучитељима нема оних који немају довољно талента, спсобности итд, те да нема простора за усавршавање. У том погледу Одбор за верску наставу архиепископије од почетка ради на поправљању квалитета наставе и селекцији кадрова. Ипак, уверени смо да вероучитељи Београда нису лошији нити од својих колега у Србији, нити од осталих запослених у просвети, а то може показати само једно озбиљно истраживање које није идеолошки обојено или циљно вођено, као већина текстова који се у штампи појављују када је ова тема у питању.
С поштовањем,
Канцеларија за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке
Свештеник мр Александар Ђаковац
Ђакон мр Оливер Суботић
