Религија као критика модерне
O односу религије и државе у најновијем спису најзначајнијег савременог философа Јиргенa Хабермаса
Јирген Хабермас, Нестор немачке философије и једaн од најугледнијих мислилаца светског угледа, уочава две опречне тенденције које карактеришу данашњу духовну ситуацију времена: експанзије натуралистичких представа о свету као и религиозних правоверности. Два се напоредна феномена могу установити: на једној страни је очигледан нагли напредак природно-научних дисциплина (еугеничка нада у биогенетику), а који би се могао назвати сцијентистичким натурализмом, и са друге, ревитализовање религиозних предања, као и политизовање религиозних заједница. Тај препород религиозних снага представља изазов философији да се ухвати у рефлексивни коштац са фундаменталистичком критиком постметафизичке саморазумљивости модерне.
У збирци Хабермасових философских чланака, који су управо угледали светлост дана, хомогених својом садржином, а хетерогених местом и контекстом њиховог објављивања - Jürgen Habermas, „Nachmetaphysisches Denken II. Aufsätze und Repliken“, Suhrkamp, Berlin 2012) - настоји аутор да покаже да је религија веома ефикасан коректив у друштвеном развоју. Хабермас сматра да је теологија, у западној варијанти хришћанства, преузела улогу pacemaker(а) у херменеутичкој рефлексивности догмата у богословском предању. Хабермас апелује на грађане просветитељског секуларизма да религиозно предање и религиозне заједнице не схвате као „архаичке реликте“. То не би одговарало улози хришћанства у либералној, правној држави. „Хришћанство је било за нормативну саморазумљивост модерне не само као њен припремни ступањ и катализатор. Егалитерни универзализам, из којег је изникла идеја слободе и солидарне заједнице о аутономном животу и еманципацији, о моралу и колективној савести, људским правима и демократији, зацело је живо предање јеврејске етике права и хришћанске етике љубави“. У својој сржи и бити је то предање неизмењено остало, само је критички примано и вазда на нови начин тумачено.
Философиј у односу на религију заузима статус „посматрача са стране“. Она ступа у игру тек са секуларном страном друштва. Јер и „нерелигиозни грађани" могу очекивати солидарност од религиозних ако притом заузму одређене „когнитивне позиције". Хабермас пледира за процесе у којима религију ваља разумети као далекосежну критику модерне. Његова полазна теза је јасна: „Чист практични ум не може више бити сигуран да ће бити кадар да голим рукама делује против исклизнуле модернизације".
Хабермас поставља на тапет фундаментално питање: Како ваља прихватити садржину религиозног предања а да се притом границе између религије и науке не пребришу? Овај научник нема искључиво у виду контраверзе између религијско-критичке философије и рационалне вере у Бога, које су се у 19. веку жустро вођене и чији се аргументативни арсенал може констатовати у потоњој протестантској, „дијалектичкој теологији“ 20. века. Хабермас истиче да данас више не може бити речи о ономе што се некада могло назвати „офанзивнм самопотврђивањем антропоцентричног насупрот теоцентричном саморазумевању и схватању света". Не оно што се у либералним друштвима, чији се чланови декларишу као „верујући, неверујући и другачије верујући“, мора разјаснити, јесте питање, како агностичка и религиозна уверења чланова друштва могу имати јавни карактер, а да притом не повреде основни морал политичког либерализма? Реч је, другим речима, о рационалном заснивању уверења свих страна како би се дезинтеграција друштва спречила. Поента Хабермасове аргументације са састоји у томе да се религиозна уверења не подводе под категорију погрешно схваћене толеранције. Резултат би био нека врста социјалног modus vivendi у коме се, кроз практике узајамне равнодушности, потенцијални конфликти неутрализују. Равнодушност није, као што Хабермас уверљиво показује, нулти степен толерантног опхођења. Њој недостаје респект, без које о правој толеранцији не може бити речи. Респект настаје онда када грађани јавно испољавају своје различитости. Из тога резултира позив на узајамне и међусобне „епистемичке обавезе". Религиозни и секуларни грађани морају бити спремни да се у јавним расправама уверарају и једни од других уче како би мирнодопски религиозни плурализам био на снази. Рационална комуникација је у опасности чим се у политичкој јавности и институционалним структурама секуларизованог демократског друштва појаве „апсолутне истине“ - било у виду религиозне догматике или у сакралним текстовима под ореолом откривења или пак у фвиду тријумфирајућег секуларизма, који религију декларишу начелно за ирационалну.
Хабермас је на Хегеловој линији када заступа тезу по којој велике религије припадају „историји ума“. Постметафизичка мисао не може сама себе разумети уколико се религиозно предање, напоредо са метафизиком, не укључи у своју генеалогију. Под том премисом би било неразумно, религиозно предање као „архаични остатак" потискивати у страну и тиме пропустити могућност осветљења унутарње спреге на којој модерне форме мишљења почивају. Религиозна предања артикулишу свест о томе шта недостаје. Зашто оне не би - пита се Хабермас - садржале шифриране семантичке потенцијале који и данас имају испиративну моћ?
Саживот различитих религиозних заједница у секуларној правној држави, тенденција је духа данашњег времена. У основи су то два правца који се међусобно искључују и међу којима зјапи дубока провалија. Хабермасова консензуална конструкција изложена у философским чланцима јесте еминентан мостоградитељски пројект који би требало да „све људе добре воље“ и све протагонисте у правној, демократској држави рефлексивно надахне и подстакне на толерантност, респект и дијалог. Смисао „постметафизичког мишљења“ састојао би се у „очувању спознаје о нужности без рекурсивног односа према Богу или Апсолутном“. У „Постметафизичком мишљењу“ преплиће Хабермас философију, теологију, антропологију, социологију, историју и политичку теорију у конструктиван интердисциплинарни дијалог. Овај furor intellectuallis Нестора савремене философије тражи себи равног у актуелном философском дискурсу.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
