Рудолф Ото: О ирационалном у идеји божанског и његов однос према рационалном

Готово да ниједно друго дело није битније допринело разумевању религије у 20. веку но што је то случај са књигом ”Свето” Рудолфа Ота, које опитност нуминознога проглашава центром свих религија.

Разлика између једног језовитог „Mysterium tremendum“ и једног очаравајућег „Fascinans“ иде у међувремену у основну граматику науке о култури. Рудолф Ото је теологију и науку о религији ослободио од академске крутости и учинио их предметом који се тиче свакога човека.

Рудолф Ото (1869 -1937), евангелистички теолог и научник религија. Његово основно дело ”Свето”  ("Das Heilige"), објављено далеке 1917.г.,  имало је парадигматичан карактер и меродаван утицај на даљи развој теологије и науке религији, као и психологију религије у 20. веку. Прошле године је објављено ново издање овог класичног дела: Rudolf Otto: Das Heilige. Über das Irrationale in der Idee des Göttlichen und sein Verhältnis zum Rationalen. Neuausgabe. 1. Auflage in C.H.Beck München 2014.

”Ја сам слушао Санктус, санктус, санктус од кардинала у Светом Петру, Свјат, свјат, сват у саборној цркви у Кремљу и Агиос, агиос, агиос од патријарха у Јерусалиму. На било ком језику ове најузвишеније речи дотичу се најдубљих понора душе, узбуђујући нас моћном језом надземаљске тајновитости која се испод ње скрива.”

Овако је лутерански теолог Рудолф Ото описао своје утиске за време путовања на Оријент године 1911. Од тога времена  Отова средишна тема представља феномен светог, његов извор, његова суштина и његове форме. Оно је постало основна тема његовог живота.

Рудолф Ото је рођен 1869. у близини Хановера у породици са 13 деце.  У провиницијалном миљеу је Ото одрастао у строгом лутеранском духу. У своме животопису, који је морао да састави поводом 1. испита, Ото објашњава  интелектуалну климу свог окружења на основу избора литературе: ”Ништа нисам могао да читам на миру пре него што сам се уверио да су људи побожни, а не католици или Јевреји или незнабошци”.

Још као младић Ото се одлучио да постане пастор. У Ерлангену се 1888. уписао на студије евангелистичке теологије. Тамошњи факултет је у то време важио за строго конзервативан. Три године доцније ће се наћи на универзитету у Гетингену, цитадели модерне и либералне теологије.

Ту ће Ото под утицаем либералне теологије ступити у обрачунавајући дијалог са Имануелом Кантом. Одлучујући пак за његов развој био је Кантов ученик Јакоб Хајнриг Фриз који је појам слутње подигао на ниво модуса сазнања. Другачије но знање или вера, слутња се не односи на реалност, већ на идеалан свет. Томе саобразно се она развија из осећања и естетског искуства.

Бављење Фризом пробуђује код Ота интерсовање за психологију, посебно за теорију осећања. Тако долази у контакт са списима америчког психолога Вилијама Џејмса, оснивачем модерне психологије религије. Он је у свом стандраном делу ”О вишеструкости религиозне опитности” описао религиозна осећања као приватна, субјективна и озбиљна, која поседују малу сазнајну вредност, али која се одражавају на практични начин живота дотичне индивидуе. Религија у том смислу, каже Џејмс значи: ”Осећања, деловање и искуство појединачних људи, који за себе верују да стоје у односу са божанским”.

За Ота је религија, пре свега, осећање. У овоме није само са Џејмсом једног мишљења, већ и са великим протестантским теологом Фридрихом Шлајермахером. Шлајермахер описује религију као осећање нужне зависности. Овде Ото категорички пориче Шлајермахерову тезу. За Ота религија није осећање нужне зависности и њему се чини да Шлајермахер превиђа специфичан религиозни елемент. Односи зависности постоје у многим световнијим односима. Специфично религиозно почива на искуству да ми стојимо пред свемогућим Богом. Ото то осећање назива ”осећање креатурности (тварности)”. Оно се, вели Ото, испољава у осећању конкретне ”тварности/материјалности” која се односи на објект изван мене самог.

Објект такве ”осећајности креатуре” може да произведе  ”нуминозно”. Појам нуминозно је кључни појам Отове теорије религије. Нуминозно карактерише свето, али без моралних и естетских атрибута које ми светом у свакдоневном говору приписујемо. Нуминозним означава Ото и искуство са Другим, Божанским и есхатолошким. Нуминозно је заправо језгро религије. То значи за Ота да одлучујуће у једној религији није само њено учење, предање или обичаји, већ емоционални однос према нуминозном. Отуда нуминозно има више аспеката или момената који се сливају у религији. Један моменат је ”осећање тварности”, други момента је моменат ”страхопоштовања”. Тај моменат, познат као "Mysterium Tremendum", суштаствени је део опитности нуминозног. Ово осећање не треба мешати са осећањем страха и стрепње. Страхопоштовање је пре егзистенцијална потресеност пред осећањем бескрајне и непојамне свемоћи.

Нуминозно није само тајна страхопоштовања. Оно има нешто привлачно, очаравајуће (фасцинирајуће). Ото назива тај аспект ”Mysterium Fascinans”. Фасцинација би се могла описати као очараност и торжествени занос при доживљају нуминозног. То је у хришћанству доживљај милости Господње. Свето је код Ота комплексна категорија.

Још је Адолф фон Харнак (1851-1930) уочио конгенијалност Отове књиге са Шлајермахеровом књигом Über die Religion (1799), једним од камена темељаца модерног протестантизма. Отова књига је сума дугог и фасетама богатог истраживачког мисаоног пута до класика науке о религији. У томе је ово дело равно Шлајермахеровом.

Уз ово издање је објављен поговор Јерга Лаустера и Петера Шица, као и есеј Ханса Јоаса у коме овај атестира актуелност Отовог класика у савременом дискурсу о религији.

О 75-годишњицi Отове смрти 2012.г. одржан је симпосион на универзитету у Марбугу. Прилози са тог научног скупа су објављени под насловом Rudolf Otto. Theologie – Religionsphilosophie-Religionsgeschichte, De Gruyter 2014. Прилози са овог симпосиона документују живи потенцијал Отове теорије и одсликавају путеве рецепције његовог дела у интернационалној перспективи.

протођакон Зоран Андрић