Сага о хармонији

Као што је на небу Режија: Кеј Полак Земља: Шведска 2004. Улоге: Михаел Никвист, Хелен Сјохолм, Фрида Халгрен, Ингела Олсон

Филм Као што је на небу (Sa som I Himmelen), шведског режисера Кејa Полака (Дечије острво 1980.), ушао је у историју кинематографије пошто је 2004. године номинован у свим категоријама Златне бубе (званичне награде Шведске Академије) а да није добио ниједну награду. Публика га је прихватала постепено у Шведској, Холандији и Немачкој а у Сиднеју је од 2006. пројектован 103 недеље, што представља несвакидашњи рекорд.

Главни актери су Лена (Фрида Халгрен), Ингер (Ингела Олсон), Габриела (Хелен Сјохолм) и Данијел (Михаел Никвист), познати међународни диригент чија је жеља да створи дело које ће отворити срца људи. После срчаног удара одлази у провинцију, у Норланд, место где је провео најраније детињство и за кога га везују ружне успомене због злостављања од стране вршњака. На позив пастора Стига (Никлас Фалк) прихвата да се брине о локалном парохијском хору и тако започиње ова необична прича о обичним људима.

Кроз идеју о стварању савршене музике, филм Као што је на Небу дочарава смисао хармоније на холистички начин. Диригент поставља темеље свог рада са парохијским хором на идеји да музика већ постоји, да вибрира свуда око нас и да треба само да је узмемо. Музика је за Данијела нешто што је везано за ослушкивање, што долази изнутра, што помаже у созерцавању смисла живота, односа међу људима, прихватања и поштовања другог и другачијег. Суочавајући се са навикама сеоског света, диригент схвата да је хармонија подвиг заједништва а не његова лична инспирација. Рађа се посебан однос диригента са члановима хора и они почињу да чују једни друге. Филм прати предивна музика Стефана Нилсона, посебно нумера Песма за Габријелу коју пева Хелен Сјохолм, позната шведска певачица. Као и у причи из филма сви његови ствараоци су открили хармонију заједничког стварања.

Сцена свечане хале фестивала у Инсбруку доноси нешто сасвим ново, небеску хармонију композиције Као што је на небу у којој спонтано учествују сви: чланови свих хорова на фестивалу, без партитура или генералне пробе. Данијел доживљава још један срчани напад и проводи последње тренутке свог живота, слушајући своје дело кроз звучнике јавне просторије. Умире са осмехом на лицу са осећајем духовног испуњења и катарзе ствараоца који је испунио животну жељу. Завршна сцена у којој Данијел Дарјуш трчи у сусрет малом Данијелу из детињства представља прихватање смисла његовог живота али и живота сваког диригента: да се створи непоновљива музика која ће отворити срца људи и да је љубав коју је остварио са члановима хора потврда смисла сопственог живота.

Свештеник Миодраг Андрић

Извор: Православље