САОПШТЕЊЕ НОВОСАДСКОГ СВЕШТЕНСТВА ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ТЕКСТА Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије?
У листу Дневник од 1. маја 2012. године, од стране Љ. Малешевић, написан је текст Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије? Сличан текст, насловљен Стижу пензије за мантије, већ смо имали прилику да видимо у Новостима од 25. априла текуће године, писан од стране извесних Р. Др. и Б. С. А. Пошто се на неколико места у Дневниковом тексту помиње свештенство у Новом Саду, сматрамо за своју дужност да нашим парохијанима, а и свима онима који имају уши да чују, понудимо и мало другачије информације о датим темама. (Појединима не вреди ништа говорити и писати, јер су добили тачно зацртане инструкције шта да пишу о Цркви и о српском народу уопште и за извршење истих добро су плаћени.)
У тексту се опширно пише о Закону о доприносима и о Уредби којом би држава плаћала доприносе за око 2000 свештеника свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. Писац текста, међутим, не наводи да су Цркве и верске заједнице и раније део средстава за доприносе добијале од државе и да ова тема уопште није нова нити је то неки нови велики намет на буџет. О плановима да се у потнуности реши питање доприносâ за свештенослужитеље традиционалних Цркава и верских заједница на простору наше државе писано је од стране званичних установа и државних и црквених и дата су званична саопштења током новембра 2011. године. Та саопштења већина медијâ тада није пренела, али се зато сада, на злонамеран и неистинит начин, бави овом темом.
Јасно је свима који желе да се осврну око себе да, пишући о повећању трошкова из буџета за доприносе свештеницима (који ће можда уследити), овакви новинари и „верски аналитичари” замагљују тему о злоупотребама од стране њихових газдâ и о оптерећењу буџета страначким и личним промоцијама и кампањама.
Писац текста, уз помоћ „верских аналитичара” и самозваних „социолога религије”, износи у јавност произвољне ценовнике обредâ по појединим градовима и епархијама Српске Православне Цркве говорећи о „све богатијој Цркви, којој је враћена имовина”, а занемарује чињеницу да је Цркви враћено мање од двадесет посто одузете имовине, при чему су враћене зграде најчешће у оронулом и запуштеном стању. У тексту се занемарује и чињеница да сваки човек своју веру исповеда слободно и да бива припадник црквене заједнице само ако то жели: нико га на то не присиљава, док су свима познати случајеви насиља и забрана учествовања у црквеном животу од стране многих режимâ, групâ и појединаца.
Да ли ће се неко крстити, венчати, славити славу или било који обред вршити у цркви, зависи само од његовог слободног опредељења и од његове вере. Ничим те особе нису условљене ни од кога, а читајући поменути текст стиче се утисак да Црква опорезује и присиљава људе да буду њени чланови и да им намеће обреде. Одувек је било да верујући људи, венчавајући се и крштавајући своју децу, ако су у могућности, остављају прилог за Цркву и дају прилог свом пароху знајући да он од тога живи, јер му је то најчешће једини извор приходâ.
Јасно нам је да неки свештеници живе боље од већине наших суграђана, али ни ту нема уопштавања и морамо гледати шта и како да чинимо да нам свима буде боље. Свештеничка служба је специфична, од свештеника се очекује да буде пример у свему. Он је први на удару свих „брижних” и свих стваралаца нових поредака. Зато је половина свештенства Српске Православне Цркве током и после Другог светског рата побијена, а многи су мучени и затварани (само зато што су били свештеници). Неки „брижни” би то и данас чинили и овде, као што чине у Бившој Југословенској Републици Македонији са архиепископом Јованом.
Злонамерна су нагађања и процене „стручњака” колико „кошта” који обред, а посебно њихови предлози како да се тај проблем реши у Православној Цркви, са којом они, по правилу, немају никакве везе. Припадници било које верске заједнице, у било ком времену и било где да живе, имају свест о свом односу према заједници и својим свештенослужитељима. Они брзо препознају и уоче истинске пастире стада Божјег и разликују их од оних који више брину о себи и својим интересима него о стаду које им је поверено.
Не можемо превидети ни чињеницу да су овакве прозивке и напади упућени углавном Православној Цркви и православном свештенству, те је очигледно да су упућене од следбеника и поштовалаца мисли и дела прогонитељâ Цркве и узурпаторâ црквене имовине. Најчешће наручиоци оваквих текстова бивају уживаоци оног што је незаконито отето од Цркве (незаконито су ушли у посед црквене земље, запосели су пословне просторе које су добротвори и задужбинари завештали Цркви, живе у отуђеним и будзашто откупљеним црквеним становима). Њихова „брига” за Цркву и за верни народ и прозивке да Црква има привилегије у друштву уствари одају страх да ће они остати без својих привилегија.
У сваком случају, лаж је и клевета да у Епархији бачкој постоји „тарифа” или „ценовник” за „верске услуге”. Постоји добровољни прилог за парохију и пароха, по мери могућности и слободној одлуци верника. Слично је и у другим епархијама, колико знамо. Постоје, кад већ морамо и то да кажемо, увек и црквени фондови за помоћ сиромашнима, болеснима и на било који начин угроженима. Радије бисмо ово прећутали јер Христос заповеда да при чињењу добра „не зна левица шта чини десница”, али нас безочност клеветникâ приморава да то кажемо. У другој половини прошле и првој половини ове године Епархија бачка је у те сврхе издвојила суму од 13.164.100,00 динара.
У Епархији бачкој функционише добротворна установа Владика Платон Атанацковић, а у читавој нашој Цркви добротворна фондација Човекољубље. Наравно, ништа од тога није занимљиво за лажне душебрижнике из Дневника и других њему случних гласила, а нема ни изгледа, у овдашњој варијанти демократије и „промовисања европских вредности”, да јавни тужилац или било ко позове на одговорност клеветнике иако их на то обавезује постојећи и важећи Закон о Црквама и верским заједницама.
Извор: Епархија бачка
