Саопштење за јавност Епархије ваљевске
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
поводом манастира Ваљевске Грачанице
Манастир Грачаница, као део јединства природе и човека, оставља ,,без текста” сваког посетиоца. Археолошка истраживања овај манастир сврставају у древне светиње српског народа, а еколошки поглед на целокупну околину, на природу која се види и која се не види, ствара утисак да је Грачаница у средишту тог велелепног Божјег терена, да је старија од свог окружења и да све што ту постоји због ње постоји. Зато је тешко овом утиску супротставити неки други, који, на пример слику овог амбијента боји у црно. Тешко је замислити да на овом месту не постоји манастир и тешко је замислити сабласност која би остала после уништавања природе. Много је лепих речи које би могле описати лепоту ове цркве и њен природни склад, тојест синергију Бога, човека и природе, а само су две речи, нажалост, постале синоним при помињању овог манастира; много је лепих речи које говоре о прошлости Грачанице, а само две, не тако лепе речи, одређују њену будућност – ПОТАПАЊЕ и ИЗМЕШТАЊЕ.
Имајући у виду целокупну ситуацију у вези са грачаничком драмом, позивајући се на апел здраве људске свести о катастрофама изазваним пробијањем сличних водоакумулација и пратећим поплавама које односе животе пред собом, као и због многих обраћања појединаца, организација и савезa, Епархија ваљевска има потребу да поново објави своје саопштење.
Шта је учињено на плану очувања Ваљевске Грачанице?
Свесни затечене ситуације, посебно уговора који је потписан између Шабачко–ваљевске епархије и општинских власти, који је Епархија ваљевска наследила после поновног васпостављања, правно се обавезујући на његово испуњавање, а задржавајући свој духовно–етички однос неслагања према њему, Епископ ваљевски 2010. године храму Светог Архангела Михаила, после више векова, враћа статус манастира. Свестан, али не и задовољан и помирен са наслеђеним стањем, Епископ ваљевски описује своју духовну бригу према манастиру као љубав према родитељима које волимо, поштујемо и, сваким даном којим су ближи своме часу, припремамо их за вечност. Тако је и Грачаници враћена стара слава коју је имала пре неколико векова.
Да не би дошло до уопштавања мишљења о Грачаници као неком објекту који је мртав и који као такав прелази у апстрактан појам и пада у заборав, Епископ ваљевски је оснивањем монашког братства увео активан богослужбени живот. Црква је живи организам, активан, који се креће напред. Зато је активан живот манастира учинио да се Грачаница не спушта на ниво археолошког налазишта, да не буде објекат који ће бити познат по томе што је под заштитом државе и да као нешто старо полако буде одбачен него да буде објекат који је под директном Божјом заштитом. Зато је оживљавање манастира од великог значаја и тренутно најбоља духовна заштита.
Од интервјуа објављеног у патријаршијском листу „Православље“ до других саопштења за јавност, Епископ ваљевски користи сваку прилику, у разговору са одговорним лицима, да препоручи коту 333, чиме би се Грачаница оставила нетакнутом. Стручна лица која заступају мишљење да ниво воде буде на коти 333, геолошко-научним речником поткрепљују своје тврдње и дају можда једино разумно решење: имајући у виду истраживачко-научно дело Јована Цвијића о специфичностима „Лелићког карста“, ниво воде који би се задржао на поменутој коти сачувао би манастир као и живот природног окружења, јер изнад ове тачке почиње порозно кречњачко тло које би упијало акумулацију угрозивши подземне воде у околини Ваљева, као и кречњачки терен са свим подземним и површинским облицима рељефа.
Обраћање Епископа ваљевског, јавности познато под називом „Сачувајмо светиње и природу“, објављено 2008. године (ЕУО бр.130, 18. јун 2008) јесте његова апологетика која се бави Грачаницом и њеним опстанком.
Најава пробног пуњења бране подсећа нас на то да је времена све мање и доводи нас у сукоб са сопственом савешћу, која се нашла збуњена, с обзиром на договор са државним властима и на обећање да се оформи и састане научна комисија из различитих научних сфера: еколошке, хидро-геолошке, климатолошке и економске. Зато молимо, да се победе приватна размишљања која уско гледају само на профит, а не и на добробит човека, да се призна оно што је човеку најтеже да призна: сопствена грешка када је овај пројекат у питању. Зато по својој савести захтевамо и с правом тражимо да јавно чујемо глас науке и вапај етике, с обзиром на могућу озбиљну катастрофу која прети Божјој творевини, човеку и природи. Захтевамо да се научни скуп, у коме ће узети учешће и представници Епархије ваљевске, одржи што пре и да се на високо научном нивоу поново размотри пројекат изградње бране, посебно оно што је можда и пропуштено при његовој изради, и то према следећем плану:
1. Проценити штетност хидро-акумулације „Стубо-Ровни“.
Могло би да дође до загађења подземних вода „Лелићког карста“ и извора пијаћих вода када би дошло до мешања са ниско квалитетном водом акумулираном у брани. Превасходно би требало „Лелићки карст“ ставити под зону заштите, јер би могло доћи до уништавања једног воденог ресурса који своју вредност и значај може имати и ван наше земље.
Климатски услови би постали нетипични за ово поднебље јер би велика површина акумулативног језера изазвала другачије климатске процесе. То би нанело непроцењиву штету оближњем манастиру Пустиња и фрескама које су под заштитом Светске баштине, што отвара проблем угрожености још једног манастира поред Грачанице, манастира Пустиња.
Животна средина би такође трпела последице климатских промена.
2. Размотрити опасност која прети од евентуалног разарања бране услед земљотреса (а познато је да је наш крај подложан потресима), што би угрозило животе људи.
3. Разговарати о предностима и недостацима спуштања нивоа бране на коту 333 (питање које захтева најподробнију обраду).
4. Признати недостатке бране започете пре тридесет година:
Потреба која је захтевала акумулацију воде и њену прераду више није актуелна, јер друге општине, предвиђене планом да се напајају из ове акумулације, данас имају своје локално решење водоснабдевања.
Стручне анализе данас показују да река Јабланица нема потребан протицај да напуни акумулацију за предвиђених девет до дванаест месеци. Уз губитке који ће пратити акумулирање бране, питамо: да ли је пуњење уопште могуће?
Недовољно је истражен утицај више фактора на квалитет воде: присуство руда које ће се сливати у акумулацију (бакар, гвожђе, антимон, олово, цинк, жива, арсен итд.), затим неизбежна употреба хемијских средстава у околини и проблеми комуналне несређености домаћинстава када је у питању одвођење фекалних вода. Да ли ће ови елементи улазити у састав акумулације чија ће се вода користити за пиће?
Треба извршити површинско испитивање порозности земље, клизишта и друга геолошка испитивања која су потребна – да се утврди може ли то земљиште да задржи воду која би се акумулирала.
5. Научна студија оправданости бране.
Да ли је водоакумулација оправдана? Хидро-геолошка истраживања износе податке да је за потребе водоснабдевања Ваљева потребно око 270 литара у секунди. Ако се зна да наш крај лежи на највећој фабрици воде у земљи, што припада „Лелићком карсту“ (његовом подземном делу) и да је издашност неколико извора у околини Ваљева укупно 700 литара у секунди, онда би се са чуђењем требало запитати зашто нам је брана потребна.
Може ли да се говори о профитабилности бране? Пројектом је, наиме, предвиђено да се она експлоатише само тридесет година (јер се за то време брана пуни муљем који не може да се чисти), а зна се колико је у њу уложено и јасно је да би њен корисник био само град Ваљево, а не још неколико градова који су потребом водоснабдевања били предвиђени пре тридесет година. Осим тога, да ли је оправдано улагати средства у брану када се доводи у питање главни адут градитеља који би се искористио за пуњење – река Јабланица, која из године у годину има све мање воде и која је овог бескишног лета 2012. године, најтоплијег до сада, скоро пресушила?
6. Храм светог Архангела Михаила – Ваљевска Грачаница - последње је, али најважније, питање које захтева разговор са духовно-моралног аспекта, као и са културно-правног аспекта, јер се ради о великој народној светињи, о културном добру високог степена, које је под државном заштитом.
Епископ ваљевски опет апелује свим бићем својим да се овај научни скуп одржи што пре у граду Ваљеву и поведе опширна расправа о хидроакумулацији Брана – Ровни и додаје да се најодлучније противи и самој помисли рушења манастирске цркве, па стога апелује и моли да се одржи кота пуњења 333 као идеално решење.
Не будимо само људи од струке и лењира него људи народне душе и божанске визије! У Грачаници се осећа дубоки душевни мир, а сама архитектура цркве означава кротост, смерност, тишину и молитву. Ако Грачаницу схватимо само као старину, онда ју је лако рушити. Но ако је схватимо као старину која изражава душу и веру предака наших кроз векове до данас, ми то не смемо рушити. Грачаница чека помиловање. На крају, цитираћемо речи светог Владике Николаја: „Бог је доделио нама ову земљу под великом одговорношћу да се у њој као у огледалу огледамо и упознајемо себе. Богу ћемо одговарати за сва рушења у овој земљи. Ова земља је дарована нама од Бога који доминира царствима и народима по Својој светој вољи, а према поштењу и заслугама људи – тачно као на апотекарским мерилима. Дарована је нама као пуна кошница меда да њоме засладимо сву државу своју, а не да је испразнимо и напунимо хладним северним ветровима. Бог нека нам је на помоћи!“
Епископ ваљевски
Милутин
Извор: Епархија ваљевска
