Саопштење за јавност Православне Охридске Архиепископије

Дана 11.01.2004.године у недељу Богоотаца, у данима Божићњих празника када Света Православна Црква прославља празник Христовог Рођења, Његово Високопреосвештенство Митрополит Велеско - повардарски и егзарх Охридски Г. Јован служио је у Битољу Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа Дремвицког Г. Марка, јеромонаха Максима, игумана Марковог Манастира код Скопља и јеромонаха Давида и молитвеног саборног учешћа монаха и монахиња који су пришли Охридској Архиепископији и верног народа.

У току служења Божанствене Литургије у стану који је власништво Митрополита Јована у ком се налази параклис посвећен Васкрсењу Христовом, упала је по наређењу МУП-а Битољска полиција са налогом да све њих приведе у полицијску станицу у Битољу. Сви су ови притворени и држани у притвору преко 30 часова, а онда ослобођени, изузев Митрополита Јована кога су притворили и одредили му казну у трајању од 30 дана. Архијереји Охридске Архиепископије и остали са њима приведени су у полицијску станицу како наводи полиција и македонски медији, наводно зато што "распирују верску и националну мржњу у македонском народу". Приведени су: Митрополит Јован, Епископ Марко, јеромонаси Максим и Давид, игуманија Кирана  и са њом још 6 монахиња из манастира Светог Илије код Скопља и женског манастира у Јанковцима код Ресна и две монахиње из Битоља као и монаха Дионисија  из Марковог Манстира код Скопља.

Главни разлог због чега су приведени није и не може бити распиривање некакве верске и националне мржње, него је главни разлог сасвим друге природе. Владајући апарат Македоније са појединим изузецима у сарадњи са Синодом Македонске Цркве који је у расколу са Српском и свим Православним Црквама још од 1967.године, недопуштају да се Македонска Црква врати у канонско јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње са Светом Саборном и Апостолском Црквом Христовом, како би се дуготрајне ране раскола зацелиле, него они и даље  намерно затварају очи пред овим главним и горућим проблемом. Ови и надаље не допуштају да нормално заживи и дејствује канонски успостављена Охридска Архиепископија. Архијерејима Македонске Цркве која је у расколу а надамо се и владајућем апарату Македоније добро су   познате све појединости како је дошло до раскола и који су главни иницијатори тога и који си главни мотиви и покретачи  истога.

Овакав свакодневни притисак Македонске Владе кроз медије на архијереје, свештенство и верни народ Охридске Архиепископије само сведочи  да је њима више стало до тога да се стање раскола још више продуби него ли да се дође до његовог исцељења. Изгледа да је њима више стало до лажи које се непрекидно сеју кроз медије, него ли до истине. Ако себе називају демократима и ако на сав глас громогласе да је Македонска држава демократска, основана на принципима демократије, онда зашто овако поступају? Ако је Црква од Државе одвојена, због чега онда полицијским мерама хоће да решавају питања Цркве? Власти овога света нису компетентни у догматским и канонским питањима Цркве, њихова компетенција простире се на питања чисто економске, политичке природе... или како би другачије рекли на  питања која нису духовне природе.

Када се осмељују да на бруталан начин   приводе у полицију и држе у притвору двојицу канонских православних епископа Охридске Архиепископије, јеромонахе, монахе и монахиње који су пришли канонској православној Охридској Архиепископији само то довољно говори о принципима демократије.

Део послератног свештенства у Македонији под притиском комунистичког апарата и безбожног Тита увео је православни народ у Македонији у раскол без благослова Мајке Цркве и на апсолутно неканонски начин 1967.г. је створио псеудоаутокефалију. Са једне стране говоре да су аутокефална црква а са друге стране непрекидно у току многих деценија почињући од 1967.г. па до сада упорно захтевају од Српске Православне Цркве благослов и признање тако створене аутокефалије. Сам тај факат говори да таква аутокефалија није благодатно канонски устројена. Тиме је расколничка македонска јерархија потпуно занемарила и игнорисала каноне Свете Православне Цркве. Та самовољна одлука Синода МПЦ противи се не само канонским правилима и историјским чињеницама него се коси и са основним учењем Православне Цркве, коси се са Светим Писмом где се наређује да "...нико сам себи не присваја части". Епископат једног дела аутокефалне Цркве, или сабори тога дела Цркве ма како се називали и ма какав био њихов састав не могу сами проглашавати аутокефалију. По учењу Св.Василија Великог: "Раскол чине они који отступају од законите црквене јерархије, руше црквено јединство, без обзира на то што у верским питањима уче као Православна Црква. У вези овога Блажени Августин говори: "Они који себе сматрају Хришћанима а нису у јединству са Црквом, могу имати све: " и вјеру у Свету Тројицу и Свето Писмо, и Тајне али не и спасење."

Због чега упорно траже благослов за такву аутокефалију они који таквом самовољом и себе замарају и срамоте а и другима стварају велике проблеме, наместо да се покају и врате благословеном и канонском освештаном поретку Цркве! Упорно пребивање у расколу и правдање недопустивог начина аутокефалије то значи  и даље остати у непокајању и бити у опасности губљења вечног спасења. Надамо се да је и њима познато учење Светих Отаца да се раскол (пребивање у расколу) не може опрати ни мученичком крвљу. Према томе раскол који је настао неканонским одцепљењем МПЦ, може се решити искључиво у духу хришћанске трпељивости и љубави и доследним поштовањем канона наше Свете Православне Цркве.

Надамо се да ће Македонска Влада која се подношењем Европској Заједници писменог захтева за мађународно признање при том обавезала да ће поштовати људска, грађанска и етичка права свих грађана Македоније без разлике, неће руководити ноторним лажима које се емитују кроз штампу и телевизију о архијерејима Православне Охридске Архиепископије. Надамо се такође, да ће она наћи довољно такта и мудрости и ослободити одмах невино притвореног Митрополита Јована и дозволити  Православној Охридској Архиепископији да несметано обавља своју спасоносну мисију. Такође се надамо да ће Македонска Влада имати довољно разумевања и за оне православне хришћане из Македонског народа који не желе да и надаље остану у расколу.

Остајемо са дубоком надом да ове наше речи неће остати "глас вапијућег у пустињи".

Епископ Велички и администратор
Полошко-кумановски
+ ЈОАКИМ