Саопштење Митрополије црногорско-приморске – 23. мај 2009.

Реаговање  на изјаве др Живка Андријашевића

Јуче, у петак, 22. маја у једној веома гледаној телевизијској емисији историчар др Живко Андријашевић је изнио низ ставова у вези са устројством Православне Цркве у Црној Гори, те осјећамо дужност  да реагујемо на неке од  њих.

Наиме, др Андријашевић је о устројству Православне Цркве говорио на један веома анахрон и превазиђен начин, обазирући се на чињеницу да су Православне Епархије у Црној Гори под јурисдикцијом помјесне Српске православне цркве. Епархије Српске православне Цркве, како на територији данашње државе Црне Горе, тако и на територијама Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, од самог свог зачетка непрекидно су дио, најприје Жичке Архиепископије, затим Пећке Патријаршије, а данас и Српске православне цркве, али нису и не могу бити, с обзиром на модерно државно уређење, а нарочито због саме суштине Цркве, као Божанске а не људске установе, под влашћу Републике Србије нити било које од држава на којој постоје и дјелују.

Зачуђује нас да једном професору Универзитета није у потпуности јасна таква уставна категорија одвојености Цркве и уопште вјерских заједница од држава у свим модерним и напредним европским земљама. У црквеном канонском праву, које баштини Православна Црква, а које је, са жаљењем морамо рећи, веома мало познато проф. Андријашевићу, нема говора о томе да се границе држава неизбјежно и обавезно поклапају са подручјима јурисдикција помјесних Православних Цркава. Црква, пак, као универзална установа још мање смије или може бити поистовјећена са било којом нацијом.

Узимајући за правило околности 18. и 19. вијека, вијека националних револуција, које су у извјесној мјери утицале и на устројство појединих помјесних Цркава, г. Андријашевић чини врло грубу грешку анахронизма и превиђања модерних ставова о односима Цркве и државе. Tо ваљда значи да би требало увести и монархију у држави, те обавезно устоличење на државни престо, који би предводио духовни поглавар, државну религију и сл.?

Српска православна црква и сваки њен дио у потпуности поштује уставни поредак земаља у којима врши своју апостолску мисију, што се свакако односи и на Црну Гору. А мисију врши у читавом свијету, укључујући и припаднике других нација, не само српске или црногорске.

Узимајући за примјер протест Преосвећеног Епископа Милешевског Г. Филарета и рекавши да су се поједини државни званичници Србије умијешали у, иначе незапамћен случај, забране уласка Преосвећеног Владике Филарета у Црну Гору, у којој Владика Филарет врши дужност епархијског архијереја на, не малом, простору, и говорећи да су се мијешали у послове Митрополије Црногорско-приморске, проф. Андријашевић је направио и врло грубу материјалну грешку, с обзиром да тај простор, над којим дужност епархијског архијереја врши Епископ Филарет , није под јурисдикцијом Митрополије и Високопреосвећеног Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија.

Надамо се да је то била само грешка, коју г. Андријашевић више неће поновити, јер би се у супротном могло претпоставити да г. Андријашевић жели наметати своје мишљење о унутрашњем устројству Православне Цркве, на шта нема право, нарочито имајући у виду чињеницу да није познато да је активан у животу Православне Цркве. То му ипак не би било први пут, јер је недавно изјавио да држава Црна Гора треба да арбитрира у наводном спору Православне Цркве и друге псеудовјерске организације, која се лажно представља као Православна Црква. Арбитража државе би значила само једно - директно и недозвољено кршење Устава и незапамћено нарушавање унутрашњег канонског поретка Православне Цркве.

С друге стране, слажемо се да Црква сама треба да одлучује о свом устројству, што је такође проф. Андријашевић изнио као своје мишљење, али подсјећамо њега и сву јавност да изјавама, које су узрок ове реакције, заправо нарушавају, Уставом и савременим законодавством (нажалост не и у Црној Гори, у којој још увијек немамо Закон  о Црквама и вјерским заједницама) загарантовану одвојеност Цркве и државе, тј. Цркава и вјерских заједница од државног и уопште грађанског устројства. Ово, наравно, не значи да Црква не треба да поштује законе и институције земаља у којима дјелује.

Дакле, Црква није и не може бити оруђе било које државе, идеологије, нације, расе, културног, или било којег другог социјалног слоја. Она је увијек вјерна својој мисији - саборно Тијело Христово отворено за све вјерне Богу и Његовој животворној Ријечи, организујући се и дјелујући сагласно свом вјековном унутарњем устројству и канонском поретку.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ