Саопштење за јавност поводом физичког напада на свештенике СПЦ у манастиру Светог Саве - Новом Каленићу у Холу

"Бог није Бог нереда, него мира!"
(I Кор. 14,33)

У суботу и недељу 24. и 25. јануара 2009. године, у манастиру Светог Саве у Холу, у организацији Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке, успешно је одржан 28. Светосавски омладински фестивал.

Традиционално, фестивал је организован поводом прославе дана Светог Саве, првог српског архиепископа и родоначалника аутокефалне Српске православне цркве. За окупљене Србе православне хришћане, била је то прилика да молитвено учествују у Светим архијерејским литургијама оба дана трајања фестивала, да приме залог вечног живота - Свету тајну Причешћа Телом и Крвљу самога Богочовека Христа, да чују благу Јеванђељску реч и поуку од свог архипастира, да се у својим молитвама сете и свих оснивача, градитеља и украситеља новокаленићке светиње.

И заиста, грандиозни храм Св. Саве био је оба дана прославе тесан да би примио све православне Србе, жељне светотајинског сусрета са својим Створитељем, Сведржитељем и Утешитељем - Беспочетним Оцем, Јединородним Сином и Свесветим, Благим и Животворним Духом - самим Тројичним Богом, достојанствено и како доликује нама који себе поносно називамо Светосавцима. Све, дакле, угледајући се на најмудријег у роду српском, Светог оца нашег Саву, ради спасења душа и тела наших а не на суд или осуду.

Цвет српског подмладка је традиционалном народном игром и песмом разгалио срца бројних посетилаца и високих званица међу којима су се нашли и амбасадор Аустрије г. Поријас - носилац Ордена Светог Саве првог реда, амбасадор Србије г. Глишић, генерални конзул Србије г. Бесарабић са супругом, први секретар амбасаде Русије г. Козхин, као и преставници црквено-школских општина и родољубивих организација.

Тако живе православни Срби и Српкиње, дични потомци светитеља српских предвођених путовођом свих нас, Савом најсветијим: на првом месту православље - затим и њиме - српство; на првом месту Света литургија у славу Бога и на спас људима - затим и од ње - радост народног кола и песме; на првом месту вечни и непролазни живот у Царству Божјем - затим и са поуздањем у њега - достојанствен и сигуран ход кроз искушења и неизвесности овог пролазног живота и палог света.

О тобожњим "светосавцима"

Нажалост, има међу нама и оних Срба којима је овакав редослед вредности стран а ипак исти сами себе гордо називају "светосавцима". А какво је њихово следовање нашем Светом родоначалнику, чиме они идентификују себе као припаднике исте Цркве коју је Св. Саве основао, чиме, уопште узев, такве особе пројављују свој идентитет и може ли се на основу истога говорити о православним хришћанима?

Да ли је православним хришћанима светосавцима, својствено упорно игнорисање и ниподаштавање светотајинског живота Цркве? Да ли самоуправљачко одлучење из литургијске заједнице себе и својих малобројних присталица из црквено-школских општина у којима су узурпирали власт зарад бестидног учествовања у некаквим бајањима рашчињених свештеника? Да ли било коме истински православном човеку доликује нецрквен породични живот, скрибоманско пуњење криминалних досијеа због туча, поседовања и продаје дроге, а код неколицине и због покушаја убистава па чак и убистава?

Сваком здравом човеку јасно је да такви ругатељи имену Светога Саве и, уопште православног хришћанина, не могу довести ни себе ни своју средину даље од стања потпуне конфузије, губљења хришћанског и наружења националног српског идентитета, а саобразно речима Св. апостола Павла своме ученику Тимотеју: "Сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће нагоре - варајући и варајући се." (II Тим. 3, 12-13).

Такви, уистину несрећници, без личног интегритета, огрезли у криминалу и бешчашћу сваке врсте, опијени својим заблудама о личној верској и националној узвишености, карактери промашени гледајући из свих перспектива, чак и да су припадници и оних нама непријатељских народа, нису могли проћи светом манастирском земљом ни у дане када су православни Срби прослављали родоначалника своје Цркве и заштитника и новокаленићког манастира и све Српске православне цркве, а да не оставе кужни траг сопствене рђе.

Упозорење полицији

Аустралијска полиција је благовремено, у петак 23. јануара, обавештена да се на манастирском имању налази неколико особа које су и њој самој од раније по злу познате и да могу изазвати јавну опасност и угрозити сама богослужења и одржавање фестивала омладине, радости живота и народне уметничке традиције. Полиција их није одстранила, ослањајући се, ваљда, на обезбеђење фестивала или на програме за преваспитавање осуђеника у аустралијским затворима. Остали су у некадашњој конференционој сали којој је самодовољни манастирски проперти траст променио намену отворивши у њој крчму за оне који у манастиру не виде место за молитву, покајање и Богопознање, него идеалну локацију за упражњавање спорта који се, изгледа, најуспешније практикује уз неколико боћа, изобиље алкохола, печења и у дане поста и, обавезне за светосавски манастир, велегласне псовке.

Напад на свештенике Српске православне цркве

Мецене горепоменутих видевши да је, и поред парадирања намрштених криминалаца доведених да би заплашили и одвратили вернике од присуствовања 28. омладинском фестивалу, посета опет добра и да честити народ не хаје њих, решили су да скрену пажњу са младости, народне лепоте и животне радости на своје мрачњаштво, личну несрећу и промашеност. И како ће то извести но оним најприземнијим средствима својственим својим карактерима: силеџијством, ударцима у потиљак, шутирањем са леђа, чупањем за косу, псовкама. И на кога се сручио сав јед и горчина ових несрећника, неостварених хришћана, Срба - доли на свештенике Српске православне цркве, пре свих и најизобилније на њеног протојереја-ставрофора Миодрага Перића, пароха Цркве Светог великомученика Кнеза Лазара српског у Сиднеју и архијерјеског намесника за Исток Епархије аустралијско-новозеландске. На кога је вајна гарда превазиђених трагичних подела и раскола у самом срцу српског бића - његовој Православној цркви, устремила отровну жаоку до на служитеље олтара Божјег код Срба установљеног Светим оцем нашим Савом равноапостолним. И опет највише и нештедимице на онога који је исто доживљавао од исламиста док је Богу служио у Епархији зворничко-тузланској, који је прогањан од комунистичке тајне полиције али никад се није предао сили бесловесној ни погазио веру прадедовску.

Запрепашћени нападом, присутно свештенство и верници су ипак успели да проту Миодрага отргну из канџи силеџија. Полиција је позвана и дошла после више од 2 сата чекања и неколико поновљених позива. Напасници су, наравно, имали довољно времена да се мирно одвезу са места свог недела. Утврђивање виновника и извршитеља гнусног чина напада на свештенство Српске православне цркве и њихово кажњавање су сада у надлежности полицијских и судских органа ове државе.

Последице

Суд ће се постарати и о г. Бранивоју Јевтовићу који је јавно лагао о читавом догађају, рекавши да је свештенство СПЦ предвођено протом Миодрагом напало српски народ, и радију "3ZZZ" из Мелбурна који је злоупотребио емисију на српском језику за ширење Јевтовићевих отворени лажи, што је касније пренето и на антицрквеном веб-сајту novinar.de под иницијалима "V.V." Ови срамни тренуци ударања и дављења проте Миодрага наводно су снимљени видео камером, по речима самог г. Јевтовића. Захваљујући његовој техничкој умешности, суд ће имати најбољи доказ о свему што се збило. Наравно, ако г. Јевтовић ЬслучајноЬ не избрише или изгуби снимак.

Напомињемо да ни овај бесрамни чин није успео да заплаши вернике и да их удаљи са Омладинског фестивала ни у наставку програма истог дана, а сутрадан, у недељу, посета је била чак и далеко бројнија. Очигледно је да се верни народ бори заједно са својим епископом и свештенством за истину, правду и црквено, светосавско јединство.

Остаје мучан закључак да су ударци и увреде које је прота Миодраг стојички поднео, ударци и увреде читавој Српској православној цркви и српском народу, опет и докле нова и нова со на ранама њеним небројеним и незацељеним, и, авај Свети оче Саво, радост и здравица непријатељима и зломислитељима нашим, гонитељима и истребитељима Срба редом од Косова до Јадовна и наших дана.

Упозорење и позив на духовни препород

Било је и биће, као и у сваком другом народу, и међу Србима оних који се не идентификују са аутентичном Црквом свога рода. Нису Срби по томе другачији од осталих. Оно по чему смо ипак јединствени у читавом свету је упорно самонаметање таквих особа за мерило правоверја нашој помесној Српској православној цркви. Такве, уистину спољне и стране утицаје и деловања, наша, својом историјом заиста мученичка, Црква никада није прихватала и њено свештенство је, раме уз раме са својим верним народом, непоколебљиво сведочило своју веру и по цену живота, чиме је Српска црква и стекла свој мученички ореол.

Ипак, овај покушај неколицине несрећника да помраче сунце српске младости и на традиционалном Светосавском омладинском фестивалу треба да остане упамћен ради опомене и наука благоверној српској деци, да могу у свим данима свога живота разликовати добро од зла, живот од ништавила, Цркву Христа Бога Живога од ситношићарџијских клапа и њихових силеџијских гарди.

После свега, порука организатора Омладинског фестивала Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке јесте да се српска омладина и верни народ и надаље у још већем броју окупљају у новокаленићкој светињи, не само на годишњем фестивалу, него и на редовним и празничним богослужењима, у дечјем кампу, омладинском семинару и традиционалним српским прославама, да не заборављајући и не одричући се никада свога хришћанског идентитета, неућутним молитвама Светог Саве Српског и свеправославног неуморно узносећих пред престолом Бога Свевишњега, верни род његов просија и на овом свету благословима Бога Живога, који је нада и утеха у свим невољама и понорима кроз које сви верни Срби заједно храбро пролазимо у овоземаљској историји нашој.

9. фебруар 2009. године
Сиднеј

Из канцеларије Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке