”Савет за етику” Немачке препоручује правно регулисање донације или адопције ембриона

”Савет за етику” Немачке препоручује правно регулисање донације или адопције ембриона

Донација небројених ембриона при In-vitro-Fertilisation (IVF) - лат. ”оплођење у стаклу” - није довољно правно регулисана, сматра немачки савет за етику – ”Deutsche Ethikrat”. Овај гремијум препоручује да би требало да се сви учесници тог процеса оплођивања осигурају. Неслога у овом гремијуму влада око тога ко би смео да буде прималац донације ембриона. Једно дете које је рођено вештачким оплођењем у епрувети, такозваном ”реагенс-стаклу”, може имати три биолошка родитељска дела и једног оца који дете васпитава. Сједињене јајана ћелија и спермија, по правилу од генетских родитеља који ембрио донирају и изнајмљена мајка (помајка) важи за биолошку мајку, иако и то што га она порађа, она  није генетски везена за дете. А њен партнер се заједно стара о васпитању детета. У овој варијанти бисмо имали четири родитељска дела. Ово је веома егзотична ситуација у савременој Немачкој.

”Deutsche Ethikrat” сматра да у овој констелацији постоји правни пропуст који треба што пре правно редефинисати и регулисати. Овај гремијум је изнео став од 149 страница у коме се предлаже следеће:

·      Прецизну правну дефиницију родитељства, која појашњава и права и обавезе дотичних;

·      Допуштење донације ембриона и адопције амбриона само у оквиру једног од стране државе контролисаног правног поступка;

·      Регулацију права детета и транспарентност у погледу његовог порекла (биолошких родитеља);

·      Прецизирање такозваног ”троструког правила” – након што су три ембриона оплођена у виду ”заштитног закона о ембрионима” како би се могућа хиперпродукција осујетила.

Овај ”Савет за етику” је по налогу парламента или владе саставио више таквих докумената, али они немају директан утицај на законодавство. Али његове препоруке/савети имају моралну тежину и углед. То да овога пута није једногласно поднет савет, говори да је о овој теми дискусија контраверзно вођена. Егзотична тема адопције ембриона је фундаментално питање породичних структура, које одлучујуће одређују шансе развоја деце.

Тројица чланова овог етичког савета су чланови римокатолици – аугсбуршки викарни бискуп Антон Лозингер, професор моралног богословља у Фрајбургу проф. др Ебрхард Шокенхоф и наставник етике Томас Хајнеман. Ова тројица чланова упозоравају да би неконтролисана донација ембриона могла да значи тешку хипотеку у односу на идентитет деце. Ембрионална адопција је само у случају очувања ембриона од уништења ”нормална”. Али је најпре све могуће неопходно предузети да би се осујетила хиперпродукција ембриона.

Екскурс: Пренатална дијагностика и њене етичке импликације

За разлику од Томаса Мора у  „Утопији“ (1516.г.), Олдос Хаксли у својој дистопији "Лепи нови свет" (1932.г.) описује како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује. „Савршено“ друштво је резултат свеобухватног система који почива на вештачкој репродукцији, кондиционирању и индоктринацији тоталитарне светске државе. Морална субјективност њених грађана је строго контролисана, стално надгледана и изложена сталној манипулацији. Најпре је реч о биолошкој кондиционираности. Људска репродукција се збива изван полности, односно исход је техничког процеса оплођења. Социјална кондиционираност се збива путем индоктринације. Чини се да Хакслијев роман није изгубио у својој актуелности. Оно што је изгледало као фикционална визија, почиње да бива опора стварност у виду ген-техничких процеса савремене репродуктивне медицине.

У социјалним наукама појам ризико-дискурса има велику конјуктуру. Једно од доминантних места у спектру тих ризико-феномена има и такозвана „пренатална дијагностика“, Pränataldiagnostik (PND). Њу ваља разликовати од „преимплантативне дијагностике“ (pre-implantation genetic diagnosis) - Präimplantationsdiagnostik (PID), која се односни на in-vitro фертилизацију. Ова област медицинске генетике, да не кажемо генетичког инжењеринга, отвара широко поље манипулације хромозомима, не само из медицински индицираних разлога, већ и зарад оптимирања плода, стварањем тзв. "designer baby", што је у апсолутној моралној противречности са другим чланом Никејско-цариградског Символа вере – „Вјерују“... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало“. У постулату: рођеног, а не створеног/ γεννηθέντα οι ποιηθέντα/genitum non factum се исцрпљују сва онтологија и етика хришћанског поимања тајне рођења човека по образу и подобију Божјем (εἰκὼν τοῦ θεοῦ/ Imago Dei).

Морална контраверза између заговорника и опорицатеља нове технологије репродукције људских бића деце”

Очигледно је да је бебама (новорођенчади/новорођеној деци) све више потребна медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (позајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какве последице има за наше поимање породице? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља?

Недавна је немачки социолог Андреас Бернард посећивао лабораторије  од Украјине преко Немачке до Калифорније у којима се чувају банке спермија (људског семена) и водио безбројне разговоре са родитељима, даваоцима спермија и лекарима, расправљајући са њима о мотивима, истражујући и судбине погођене/дотичне деце. Тако је настала зачуђујућа историја сазнања о репродукцији и њеним успесима. На тај начин је настало нешто између репортаже и научне историје.

Број деце зачет, боље рећи, „начињен“ у реторти се са извесношћу зна – он броји преко пет милиона  „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број ефицијентног зачећа у реторти  много скромнији.  Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, одлазе 15 до 20 „оплођених“ својим  кућама.

Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени својој неизвесној судбини. Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој Pas de deux, неопходно је да се догоди инсеминација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца, породицама помагало на тај начин што се путем туђих спермија помагало да се дође до детета. Овај вид оплођивања аутор назива ”еугеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем, углавном регрутовани из академских, уметничких или спортских редова.

Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе  и инжењеринга потиче из корена религиозног велтаншауунга (погледа на свет). Тако је често цитиран један немачки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”.

Други пример у савременом етичком дискурсу је случај познате немачке списатељице Сибиле Левичаров. Она је у Штутгарту и 2014. у оквиру такозване ”Дрезденске беседе 2014” (Dresdner Reden 2014), насловљене ”О ономе шта је могуће. Научно одређење рођења и смрти”, оштро критиковала морално сумњиву праксу генетских манипулација. У овој беседи, која је изазвала бурна реаговања и поделила културну јавност Немачке у два сучељена табора – оне ”про” и оне ”контра”, Левичарова је тврдила да су деца настала у реторти зацело ”сумњива бића, нешто између получовека и вештачког "шта-ти-ја-знам чега”, а лекаре који се баве репродуктивном медицином назвала докторима и  докторкама Франкенштајн.

Строги заговорници стила веле -  Le style, c'est l'homme même. Можда би и за Левичарову ова крилатица могла важити. Но њена намера је била да у овој беседи "поспе со на живу рану" и хиперболично укаже на морални парадокс у коме савремено друштво живи. У овом контексту она је подсетила и на библијску забрану рукоблуда, алудирајући на процедуре сабирања људског семена (спермија) и подсетивши на још један гротескни историјски контекст расне хигијене национал-социјалиста који су у ”домовима за копулацију” спаривали германске оце са германским мајкама. Оштра формулација о производу репродуктивне генетике као ”полубићима” изазвала је огорчене протесте и нападе на Левичарову, која је, само један дан након те беседе, у интервјуима настојала да релативизује своју формулацију и да сусретом са децом рођеном/насталом у реторти покаже да нема никаквих предрасуда.

О савременом феномену вештачког оплођивања у међународним оквирима расправља један немачки публициста у управо објављеној књизи о технологији људске репродукције и њеним консеквенцама на устројство породица.

У потенцијалима генетских манипулација госпођа Левичаров види демонско умеће др Франкенштајна. Хришћани на Западу данас живе са тим дубоким моралним парадоксом на вододелници између социјално-емпатијског ”за”  све оне који желе имати пород и религиозног ”против” хуманог инжењеринга.

Протођакон Зоран Андрић