СЕПТУАГИНТА - Превод Старога завета на грчки језик
Септуагинта је уобичајени стручни назив превода Старога завета с јеврејског језика на грчки, и то на основу предања да је седамдесет лица, седамдесеторица (лат. septuaginta) или, тачније, седамдесет два научника радило на овом преводу.
Неки библисти своде израз Септуагинта, превод Седамдесеторице, само на превод Петокњижја (првих пет књига Старогха завета), пошто је оно било онај корпус књига који је, према раном предању, тада преведен, мада се њиме означава превод углавном целога Старога завета. И премда је овај превод био Библија ране Цркве и Jудејства све до пред крај 1. века по Хр., овај превод скоро да није сматран значајним у Западној цркви, како би требало да буде, без сумње услед тога што се та Црква слепо држала јеврејског канона старозаветних књига (У Православној цркви управо је превод Седамдесеторице поштован као богонадахнут; у словенском свету је уживао углед и из разлога што је послужио као предложак за превод Старога завета на словенски језик. - прим. прев.).
Међутим, извесан број чинилаца – међу којима и проналазак текстова овога превода на грчким папирусима, и високи углед грчког језика у грчко-римском свету – заокупљаo je занимање стручњака за превод Седамдесеторице.
1. Садржај
2. Теорије о настанку превода
3. Ревизије (исправке) и други грчки преводи
4. Преводилачки метод и однос према јеврејском тексту
5. Издања Септуагинте
6. Септуагинта и Нови завет
7. Данашњи библијски подухвати и пројекти
1. Садржај
Септуагинта или превод Старога завета на грчки садржи 24 књиге јеврејске Библије (СЗ), а уз то, извесан број других, девтероканонских књига; старозаветне књиге нису поређане истим редом у грчкој и у јеврејској Библији. Па и неке Септуагинтине редакције канонских 24 књиге (колико их набрајају у јеврејској Библији, сходно броју слова у јеврејској азбуци. - прим прев.) не садрже текст истоветан њиховом масоретском еквиваленту, што даје претпоставити да су раније верзије књига јеврејског канона, бар какве су постојале у неким срединама, у нечему одступале од потоњих текстова.
Већа размимоилажења се дају опазити у књигама Јеремијиној, о Јову и у Причама Соломоновим, а и по томе што у Септуагинти (LXX) постоје додаци Даниловој и Јестириној књизи којих нема у изворном јеврејском облику тих књига. Ранији библисти су сматрали да је постојао изразити александријски канон, који је имао књиге које су користили Јевреји у Египту.
Овај шири, александријски канон садржавао је не само 24 књиге јеврејске Библије, него и неколико књига преведених с јеврејског на грчки (нпр. Прва Јездрина, књига Премудрости Исуса сина Сирахова – Еклезиастик, Јудита, Товит, Варух, Посланица Јеремијина, Прва књига Макавејска, евентуално додатак књизи пророка Данила), или су биле написане управо на грчком (нпр. 2, 3. и 4 књига Макавејска, Премудрост Соломонова, додаци Јестири, Манасијина молитва), премда у начелу постоји неслагање око првобитног језика извесног броја књига.
Ова група додатих књига данас се уобичајено назива старозаветне апокрифне књиге (мада неколико овде наведених књига не спада ни у ову групу. – Православни и римокатолички библисти не сматрају ове књиге за апокрифне, него за девтероканонске, другоканонске, за разлику од протоканонских књига које садржи јеврејска Библија. Па и сами протестантски библисти почињу штампати ове књиге у својим издањима Библије, додуше, као посебну скупину после књига Старога завета, а не тамо где им је место као нпр. у савременим издањима Септуагинте или у црквенословенској Библији. - прим. прев.).
Већина данашњих библиста не сматра да је икада у Александрији постојао канон књига који би садржавао другачије свете списе од списа које су користили Јевреји другде, мада држе да је грчки био у употреби не само широм дијаспоре, него и у самој Палестини. Ово су у последње време потврдили старозаветни фрагменти на грчком језику, међу којима и Свитак с малим пророцима, што је један од јудејских пустињских, кумранских списа.
Извесан број других књига, изгледа придоданих овом корпусу у разним видовима и од разних група људи, такође су сматране за свештене списе код неких Јевреја овога доба. Овде спадају неки псевдепиграфи, као што су Псалми Соломонови и 1 Енохова, пронађена на грчком у фрагментарном облику, као и 4 Јездрина (= 2 Јездрина). Чини се да су Псалми Соломонови били придодани Codex Alexandrinus-у (судећи према садржају), као и да су у неким срединама били у саставу Библије на грчком, премда је канонски статус ових књига био споран.
2. Теорије о настанку превода
Ознака „Септуагинта“ потиче из извештаја у Аристејевом писму према којем је седамдесет – тачније, седамдесет двојица – јеврејских стручњака било упошљено на превођењу јеврејске Библије на грчки језик. Међутим, постоје четири древна историјска извештаја о настанку грчког превода СЗ. Први је садржан у споменутом Аристејевом писму.
Овај документ, настао вероватно у позном другом столећу пре Хр., наводно је сачинио Аристеј, савременик догађаја о којима извештава и службеник на египатском птолемејском двору. Поред стотине других података, од којих је много чега безначајно, он бележи да је Димитрије Фалерон, управник Александријске библиотеке (ово је погрешно идентификовање), добио налог цара Птолемеја II Филаделфа (285-246) да прикупи све књиге написане на свету.
Приметио је да је требало превести јеврејски Закон на грчки с њиховог изворног језика ради уношења те књиге у библиотеку. Послани су дарови јерусалимском Храму, и неки изгнани Јевреји оду тамо не би ли убедили првосвештеника да пошаље 72 јеврејска научењака у Египат и преведу Закон (јевр. Тора) на грчки. Ово су урадили на острву Фаросу, и сав посао обавили за седамдесет два дана. Истиче се да је превод био одлично примљен и од цара и од народа, а бачено је проклетство на свакога ко би се усудио да га квари.
Други извештај о преводу јеврејске Библије сачинио је Аристовул, јеврејски философ који је живео у Александрији од 181. до 145. г. пре Хр., у време владавине Птолемеја IV. Будући да је доступан једино преко радова других древних писаца, његов извештај о настанку превода често је оспораван по питању његове аутентичности. Аристовул (код Јевсевија, Preaparatio Evangelica 13.12.1-2) тврди да је Закон преведен пре времена Платоновог и да се овај философ из њега напајао док је писао своја умна дела. Није јасно да ли је Аристеј користио Аристовулово дело или су обојица имали за подлогу заједничко предање, мада библиста Милер сматра да обојица одражавају предање сходно којем је египатски цар дао подстрек преводу.
Трећи извештај потиче од Филона. У неколико ставки је Филонов извештај у De Vita Mosis 2.26-44 веома сличан Аристејевом извештају, што нагони на питање: да ли је Филон користио Аристеја и у својем извештају сачувао скраћени облик његовог Писма, или су њих двојица независно црпели из ранијег предања? У сваком случају, Филон додаје томе извештају неколико својих сопствених егзегетских запажања. Једно га приказује као човека који сматра да је превод настао по дејству божанске воље, што би значило да је превод богонадахнут. С тим у вези, библиста Милер (M. Müller) примећује: „Ово значи да превод Библије на грчки није у односу ћерке према мајци, Библији на јеврејском, него је то њена 'сестра', и да отуда ужива потпуно исти углед“. Друго запажање је: услед ове богонадахнутости преводилаца, на њих се гледа као на свештенике и пророке, што је јемство тачности њиховог превода.
Четврти и последњи извештај доноси Јосиф Флавије. Како су многи приметили, у делу Јеврејске старине 12.2.1-15 §§11-118 Јосиф износи скраћени Аристејев извештај, а у спису Против Апиона 2.4 §45-47 уноси Аристејев извештај. У Јосифовом извештају нагласак је на тачности рада преводилаца.
Стручњаци су вредновали аутентичност Аристејевог извештаја (и извештаја сличних њему) и дошли су до различитих закључака: од тога да је Писмо управо аутентично, историјско, до сасвим кривотворене фикције, уз скоро свако могуће мишљење између ових супротстављених ставова. Према садашњем научном гледишту, можда има неке подлоге за Аристејево излагање – да је Закон, или Пентатеух (Петокњижје), преведен на грчки у Египту и да је започет у трећем веку пре Хр. Међутим, постоје неки делови извештаја који се сматрају мање поузданим, као што је наглашавање да су палестински Јевреји обавили тај посао. Скоро сигурно је превод јеврејске Библије на грчки био подстакнут чињеницом што огромна већина Јевреја – зацело они ван Палестине, а нарочито у Египту где је живео знатан број Јевреја – нису читали своје свете списе на јеврејском, па им је био неопходан превод на грчки језик.
Изгледа да сâм превод одражава овакво стање ствари. Могуће је да је Аристејев извештај изложен на апологетски начин, из разлога што је нови превод требало да замени све претходне преводе, мада се може приметити да су рукописи библијских књига на јеврејском у то време били у лошем стању, па је било неопходно установити који је текст поуздан пре самог његовог превођења. Овакво стање рукописа, као и тешкоће у организовању таквог превођења које не би подразумевало тумачење, Филон и Јосиф нису запажали.
Премда је управо изложени извештај углавном сматран задовољавајућим објашњењем настанка превода Седамдесеторице у његовој сржи, постоје и другачије, савремене хипотезе. Као што смо већ приметили, Кале (P. E.Kahle) је сматрао да је Аристејево писмо сачињено у позном другом веку пре Хр., на много времена након што су грчке преводе јеврејске Библије обавили сами египатски Јевреји (не Јевреји из Палестине).
Аристејево писмо би, онда, било написано ради одбране тек новонастале ревизије дотадашњих грчких превода како би овај превод стекао углед стандардног, општеприхваћеног превода. За подршку ове хипотезе служи му не само Аристејево проклетство бачено на оне који би се усудили да кваре текст, него и сведочанство Исуса сина Сирахова у дугачком Прологу његове истоимене (девтероканонске) књиге где се види да он зна за постојање Закона, Пророка и Списа, као и да су му познате текстуалне карактеристике неких најранијих рукописа, као што су папируси: P. Fouad 266, P. Rylands Greek 458, с фрагментима грчке Библије у Јудејској пустињи, и Свитак с малим пророцима. Гастер (М. Gaster) је веровао да грчки Пентатеух не води порекло из Египта него из Палестине, пошто би једино његово палестинско порекло пружило преводу неопходни углед, довољан да буде општеприхваћен. Јевреји би овим преводом преузели иницијативу у сучељавању са својим верским противницима, међу којима и са Самарјанима.
Текери (H. St. J. Thackeray) је веровао како су се настанак Септуагинте и јеврејског богослужења развијали руку под руку, и како је богослужење изазвало настанак превода библијских књига. У Египту се није говорио ни арамејски ни јеврејски, а богослужбене потребе Јевреја у расејању изискивале су да свештене књиге буду изложене на говорном језику.
Текери је прихватао многе наводе из Аристејевог писма, рецимо да је Петокњижје преведено прво, што би био зачетак превода у Египту, затим његово датирање у трећи век пре Хр., као и то да су свици с библијским књигама на јеврејском били донесени из Палестине. Међутим, он није хтео прихватити податак да је било 72 преводиоца којима је цар ставио у задатак овакав посао. Напротив, сматрао је да је овај посао обавила једна веома мала група људи, можда њих петорица, који су преводили ради богослужбених потреба. Прво је преведено Петокњижје, а затим Пророци и, најзад, Списи, мада су они превођени по другачијим нормама. И најзад, хипотезу о транскрипцији изнели су Tychsen и Wutz који су претпостављали да је јеврејски текст био транслитерован пре него што је био преведен.
Вреднујући ове хипотезе, већ је Џеликоу (S. Jellicoe) приметио да су неке од њих занемарене (као што је Гастерова), а друге увелико одбачене (као што је хипотеза Tychen-a и Wutz-a), док су друге с правом критиковане (хипотеза Калеа), а уз то, неке нису у довољној мери вредноване колико би требало (као Текеријева из 1921. г.) Данашњи стручњаци за Септуагинту склони су да прихвате основне елементе из Аристејевог предања и да прилично негативно гледају на Калеову хипотезу. Тако, они усвајају мишљење да је Петокњижје преведено прво, у трећем веку пре Хр., да би уследили преводи Пророка и Списа, углавном обављени у другом столећу пре Хр.
3. Ревизије (исправке) LXX и други грчки преводи
Поред преводилачке традиције која се данас доводи у везу са Септуагинтом или старогрчким преводом СЗ, било је и многих других превода на грчки језик. Као што се и могло очекивати од књиге која је већ на прагу хришћанске ере имала своју дугу историју текстуалног преношења, постојали су преводи и поправке превода, предузете можда у свези са ревизијом самог јеврејског текста, али вероватно и из других разлога.
Сматра се да и неке књиге у преводу Седамдесеторице пронађене у Јудејској пустињи приказују такве поправке. Многи стручњаци за питања Септуагинте прихватају да Свитак с малим пророцима одражава оно што се понекад назива kaige рецензијом, названом по употреби особите преводилачке лингвистичке црте за јеврејску реч са значењем „такође“. Ова kaige ревизија ширег текста књиге пророка Данила примећена је и у Септуагинти. Остале ревизије се доводе у везу са другим старим рукописима (на пример, P. Ryl. Greek 458 с лукијанским цртама), али природа поправке не може се свагда установити.
Међутим, неколико других превода грчког СЗ настало је услед јудејског незадовољства што су хришћани прихватили њихову Библију на грчком језику. Септуагинта је била прва хришћанска Библија, но хришћани су похитали да користе поједине одломке и стихове у апологетске и месијанске сврхе, као, на пример, превод Исаије 7,14 са девојка (партенос на грч.) у подршку натприродном, бесеменом зачећу Исусовом. Три значајнија јеврејска или јудаистичка превода припремљена у циљу реаговања на ранији превод СЗ на грчки (на LXX) потичу од (1) Теодотиона (2. век по Хр.), који одражава напред споменуту kaige ревизију и о чему се данас често говори као о kaige-Теодотионовом преводу; други потиче од Акиле (почетак 2. века по Хр.); и затим, наводни евионитски хришћански Симахов превод (позни 2. век или рани 3. век по Хр.).
Сами хришћани су предузели три ревизије раније преведеног Старога завета на грчки, сва три очигледно сачињени у 3. веку по Хр. Овде спадају: Оригенова Хексапла, што је изложење Библије у шест стубаца (јеврејски текст, транслитерација на грчки, и четири грчка превода), а сада позната једино преко неколико познијих минускулних рукописа; Лукијанова сиријска или арамејска рецензија, позната по једном броју минускулних рукописа (карактеристична по попуњавању празнина, упоредним читањима, интерполацијама и додацима, и другим заменама – који превод се у новозаветној текстуалној критици назива и византијски или коини текст; као и Исихијева рецензија, мада многи библисти изражавају сумњу да је она уопште постојала.
4. Преводилачки метод и однос према јеврејском тексту
Два основна питања при вредновању Септуагинте као превода јесу њен однос према јеврејском тексту и примењени преводилачки метод. Ова питања су блиско везана и овде ће бити заједно обрађена, уз питање с тим у вези: коју врсту грчког језика налазимо у Септуагинти.
Текери (1909. г.) је међу првима покушао да категорише преводилачке методе појединих писаца. Он установљава следеће категорије превођења:
Добар Коини грчки превод: Петокњижје, Исус Навин (делом), Исаија и 1 Макавејска.
Разводњен грчи превод: Јеремија (1 – 28), Језекиљ, мали пророци, 1 и 2 дневника (осим неколико глава у 2 дневника), неки делови књига о царевима, Пслами, књига Исуса сина Сирахова и Јудита.
Дослован или неразумљив превод: Јеремија (29 – 51), Варух (1,1 – 3,8), Судије, Рута, неки делови књига о царевима, Песма над песмама, Плач Јеремијин, Теодотионов Данило, 2 Јездрина (можда Теодотионов превод), Проповедник (Акилин).
Књижевна парафраза: 1 Јездрина, Данило, Јестира, Јов и Приче Соломонове.
Књижевни и атички слободан грчки превод: Премудрост Соломонова, Посланица Јеремијина, Варух (3,9 – крај), 4, 3. и 4. Макавејска.
Народни, слободан грчки: Товит (можда парафраза).
На основу ових класификација, Текери (1907) је сматрао да може одредити и број преводилаца једне књиге, нарочито књига о царевима. Опсежан потоњи рад је показао да су Текери и други покушаји класификовања потценили неке чиниоце везане за превод Септуагинте (уп. H.S. Gehman, који је претпостављао као предложак један облик јеврејског грчког језика коришћеног у синагогама). Брок (S. Brock) примећује 1922. г. да је превод Петокњижја био напоран посао, јер није било преседана у јелинистичком свету, није било традиције у превођењу оријенталних верских текстова на грчки. Ово је изискивало од преводилаца да развијају свој метод у самом ходу, али с обзиром на то да су преводиоци били можда Египћани, настаје питање, да ли су свагда схватали шта је суштина онога што се преводили. На више места се опазило да нису, пошто постоје многе необичне ствари, као што су неологизми, транслитерације и чудна синтакса.
Услед овога, тешко је препознати оне карактеристике преводилачких метода које је предложио Текери, док су стручњаци у новије време склони да у Септуагинти виде мешавину књижевног и слободног превода, па и унутар једне једине књиге, као и историјски развитак саме преводилачке технике, посебно од слободнијег ка литерарнијем преносу, с обзиром на то да је појам „превод Седамдесеторице“ накнадно придодат.
Превод је често компромис који није увек књижеван или слободан, који предлаже шест стандарда за оцену како превод може истовремено бити књижеван и слободан; то је верски текст са приличном дозом „семантичке толеранције“ (C. Rabin, 1968) у смислу да је потпуно грчки по синтакси и речнику, док на појединим местима одаје приметан јеврејски призвук.
Ова врста толеранције могла је у приличној мери подстаћи настанак најранијих алтернативних превода или ревизија грчког Старога завета, као што су превод Акиле, донекле Симаха и неке лукијанске рецензије, који су се трудили да грчки текст буде што буквалнији пренос јеврејског изворника. Па и поред свега, семитизми нису по правилу доследно заступљени, и преводиоци их неравномерно користе, већ према своме преводилачком определењу.
Пошто многи, ако не и већина, читалаца свештеног текста нису имали приступ оригиналном јеврејском тексту (у неким случајевима, наравно, и није било изворног јеврејског текста да би га узели у обзир), Септуагинти треба придати пажњу као засебном, самосталном грчком верском документу коришћеном на древним богослужењима.
5. Издања Септуагинте
Примарни рукописи употребљени за издања Септуагинте састоје се од једног броја значајних грчких папируса, нарочито већих мајускулних кодекса и многобројних минускула. Неки папируси су тек недавно пронађени, а објављени мајускулни и минускулни рукописи чинили су подлогу Септуагинтиних издања.
Као и издања Новога завета на грчком језику, прва штампана издања Старога завета на грчком приређена су у време ренесансе. Међутим, за разлику од грчког Новога завета, већина Септуагинтиних издања почивају на једном од значајнијих пергаментних кодекса (зборника), чиме је установљена трајна традиција текстуалне критике при изучавањима текста Септуагинте - да се текст за потоња издања успоставља на основу једног рукописа (што Тов /E. Tov/ назива дипломатска издања, 1992). Међутим, као и приликом издања Новога завета, у последње време се приступило еклектичким издањима Септуагинте (Тов их назива, мада тај израз заводи, критичка издања, 1992).
Прво штампано издање Септуагинте било је у саставу Комплутске Полиглоте коју је уредио кардинал Хименес де Киснос (Himenes de Cisnos) 1514-1521. г. (то је данас Алкала у Шпанији). Ово издање је користило један број византијских рукописа који одражавају Лукијанову редакцију, али и друга читања. Текст је представљао подлогу и за потоња полиглотска издања Библије.
Већина потоњих издања СЗ на грчком језику желе да се држе текста једног јединог мајускулног кодекса. На пример, Сикстинска Библија, објављена у Риму 1586. г. (названа по папи Сиксту V, по чијем налогу је приређена), користила је за свој предложак кодекс Ватиканус, премда се приређивачи очигледно нису строго држали овог рукописа.
Па ипак се ово издање показало веома значајним, јер је сачињавало предложак за Волтонову Полиглоту (Walton's Polyglot) објављену у Лондону 1657. и, што је значајније, за издање Холмса и Парсонса (Holmes – Parsons) у Оксфорду 1798-1827, у 5 томова. И док је Холмс приредио само први том пре своје смрти, дело је довршио Парсонс, и оно се показало трајним и драгоценим рудником критичког материјала. Ово издање, и поред тога што има подлогу у Сикстинској Библији, уноси варијантна читања из 164 рукописа и доноси први списак минускула, чиме су пружени корисни текстуално-критички подаци. Тишендорфова издања такође почивају на сикстинском издању Библије, мада се он усредсредио на упоређивање већих кодекса, понекад мање значајних издања (користио је кодекс Ватиканус). Издање Свита (Swete, Кембриџ 1887-94, у 3 тома) такође почива на Ватиканусу, као и на Синаитикусу и Александринусу када у Ватиканусу нема посведоченог текста. Последње једнојезично издање Септуагинте, које треба споменути, дело је тројице библиста, Брука, Маклина и Текерија (Brooke, McLean, Thackery). Започето 1906. г., уз употребу истог начела – коришћење изразито Kодексa Ватикануса кад год има засведочен текст, као и Синаитикуса или Александринуса другде, - ово издање је објављено у девет свезака до 1940. г. (три свеске у Кембриџу), али је смрт последњег приређивача 1947. г. омела довршетак опуса. Иначе, обухвата Петокњижје, Исус Навин – Рута, 1-4 о царевима, Дневници, 1-2 Јездра, Јестира, Јудита и Товит.
Еклектичка издања Септуагинте у суштини су започела издањем библисте Ралфса (Rahlfs). У много чему он се држао рада свога учитеља Лажарда (Lagarde), који је био пионир у истраживањима Септуагинтиног текста већ према врстама рукописа. Лажард је тврдио да рукописи могу имати преписивачких грешака, и да настојања да се досегне првобитни, аутентични текст морају као таква одвести у еклектички метод упоређивања и вредновања варијанти читања.
Као плод овога, Ралфсово издање Старога завета на грчком (Штутгарт 1935, 2 тома; објавило га Виртембершко библијско друштво) почива на три значајнија кодекса: Ватиканус, Синаитикус и Александринус. Ово значи да се доспело до текста на начин који умногоме подсећа на начела која је применио Нестле приређујући своје издање Новога завета.
Ралфс је припремио ово издање да би делимично попунио празнине док се одвијао рад на приређивању Септуагинте у Гетингену, тзв. Гетингеншка Библија. Најпре редигован од стране Ралфса који је објавио Псалтир 1931, а затим од Каплера, Ханхарта и сада од Ејмелaуса (Kappler, Hahnhart, Aejmelaus), овај недовршени пројект настоји да приреди еклектички сабране текстове за сваку књигу Септуагинте, доносећи и опсежан критички апарат уза сваки том. Публиковање ових свезака је понекад пропраћено допунским свескама у којима су много подробније приказана другачија текстуална читања.
И премда нема сумње да издања Гетингеншке Библије приказују феноменални опсег текстуално-критичких података и пружају темељиту анализу овог, критичког апарата, остаје питање да ли треба давати предност издању према једном рукопису или према еклектички установљеном тексту. Ако пак приређујемо издање према једном рукопису, морамо имати на уму и његову непотпуну или познију фазу текстуалне редакције (нпр. Постање 1,1 – 41,28 доноси се често према познијем кодексу, Александринусу, јер недостаје у старијем Ватиканусу). Међутим, и док се расправља да ли јеврејски текст има предност над грчким преводом у настојању да се успостави најстарији текст СЗ, што је претпоставка за већину еклектичких издања, човек може подвести под сумњу (полазећи од Лажарда) и то, да ли сви рукописи Септуагинте у себи већ не садрже еклектику која као таква производи хипотетички текст који није истоветан са текстом у древним рукописима.
6. Септуагинта и Нови завет
Значај Септуагинте за проучавање Новога завета уопште се не може потценити. Њен значај почива барем у следећим областима, а све нису довољно проучене.
1) Језик Септуагинте, упркос неким семитизмима, припада јелинистичком грчком језику тога периода кад је у питању њена граматика и речник, и стога је од великог значаја за проучавање грчког језика Новога завета и језика грчко-римског периода. Уз то, Септуагинта има свој углед и значај као древни превод. Увид који Септуагинта пружа у преводилачке методе упослене у старом свету, од значаја је при проучавању језика НЗ, укључив и питање начина превођења Исусове проповеди држане на арамејском на грчки језик.
2) Септуагинта је у првом хришћанском столећу представљала скупину свештених списа за прве хришћане, као и за већину Јевреја, штавише и за многе њих у Палестини. Папирусни фрагментарни налази Септуагинтиног текста у Египту и у Палестини сведоче о широкој распрострањености Петокњижја како у разноликој јудејској, тако и у хришћанској средини.
3) И што је можда најважније, јесте чињеница што новозаветни писци цитирају Септуагинтин превод СЗ више неголи друге преводе настале каније. Као што Свит (Swete) примећује: „Сваки одељак НЗ сведочи о познавању LXX, и већина одељака или стихова наведених из СЗ углавном се подударају са тим грчким преводом ... LXX је првенствени извор из којег новозаветни писци црпе своје старозаветне цитате.“ Не изненађује што недавна истраживања начина цитирања СЗ код апостола Павла потврђују углед и значај Септуагинте, пошто је он говорио грчки као матерњи језик и писао људима грчког говорног подручја широм грчко-римског Средоземља.
Међутим, вредно је приметити и да синоптичка јеванђеља користе превод СЗ на грчком па и кад га стављају у Христова уста (чиме се не умањује њихова аутентичност). Ово не треба да изненађује, јер су јеванђеља списи на грчком, упућени хришћанским општинама у оном истом свету у којем је живео и апостол Павле. Међутим, Лонгенекер (R. N. Longenecker) примећује да је не само већина старозаветних навода у Исусовим устима очигледно узета из Септуагинте, него и да онај нагласак који Христос ставља у јеванђелским извештајима у неколико примера почива на тексту какав је забележен у Септуагинти (нпр. Мк 7,6-7 и Мт 15,8-9, који наводе Ис 29,13).
Он даље примећује да у Матејевом јеванђељу приповедач често користи семитскији начин цитирања, као да преводи с јеврејског оригинала, док су Исусови наводи СЗ преузети из LXX, насупрот писцу који цитате на јеврејском прилагођава грчком језику својих читалаца. Лонгенекер истиче да се морају узети у обзир нека објашњења овог феномена, као што је мултијезички карактер саме Палестине првога века. Штавише, он тврди да се „можда у својој употреби Старога завета Исус, који је нормално говорио арамејски, мада је могао донекле користити и грчки и Мишнин јеврејски, повремено упуштао у одабир текста према многим арамејским, јеврејским и грчким преводима тада у оптицају, док неки наводи из LXX у текстуалном виду како их је употребио, потичу, у ствари, од њега лично“.
4) Кад је у питању употреба Септуагинте у Новом завету, имамо и богословску димензију која заслужује пажњу. Наиме, сагледавамо како су рани хришћански писци, аутори канонских новозаветних књига, схватали свештене старозаветне књиге, и на које је све начине то утицало на потоње схватање не само СЗ као таквог, него и на оно што је касније написано и чини новозаветни канон.
7. Данашњи библијски подухвати и пројекти
У данашње време, у поређењу с научним радом на јеврејском тексту СЗ и на грчком тексту НЗ, рад на Септуагинти је посустао. И премда је у првој половини 20. столећа било значајно интересовање за LXX, без сумње тада подгревано тек откривеним папирусима на грчком у Египту и ревизијом превода која је уследила према њима, и мада је настављено непрестано научно занимање у неким стручним круговима (нпр. Универзитет у Торонту је одавно постао средиште изучавања LXX у Северној Америци), - све у свему, има много мање стручних публикација. На пример, човек не може више наћи толики број увода, превода или серија коментара на Септуагинту колико их имамо на јеврејски текст СЗ или на грчки текст НЗ.
Међутим, на путу је један број пројеката везаних за Септуагинту, чиме ће, уколико се приведу крају, значајно узнапредовати изучавања њеног текста. Прву иницијативу је предузела тзв. Александријска Библија (La Bible d'Alexandrie), на француском, што представља њен превод на овај језик уз коментаре на поједине књиге с тачке гледишта Септуагинтине улоге у јелинистичком свету. Пројектом руководи Маргарет Харл (Marguerite Harl), и до данас је објављен велики број старозаветних књига овако приређен.
Треба поменути и Нови енглески превод Септуагинте (New English Translation of the Septuagint - NETS), који је припремила Међународна организација за Септуагинту и сродне студије (IOSCS). И док француски пројекат приступа тексту с јелинистичког гледишта, пројекат NETS ставља у први план начин њеног превођења и њен однос према јеврејском оригиналу, понекад користећи „неидиоматски“ начин превођења на грчки језик. Овај пројекат је скоро приведен крају.
Трећи и последњи подухват представља Серија коментара на Септуагинту у издању холандског издавача Брил (E. J. Brill) у Лајдену. Текст, превод и коментар имају у основи значајније папирусне рукописе; уз то, ова серија доноси опсежне коментаре на грчки текст као на живи документ у његовом првобитном контексту.
Стенли Е. Портер
(Stanley E. Porter)
Из Dictionary of the New Testament Background (editors: Craig A. Evans and Stanley E. Porter), Inter-Varsity Press, Downers Grove, Illinois and Leicester, England, 2000, pp. 1099-1106.
превео са енглеског
Предраг Ракић
