Сећање на пракатастрофу или апокалиптички инферно Европе

У предвечерје стогодишњицe Првог светског рата 1914– 1918, oдносно „Великог рата“ - „Der Große Krieg“- The Great War – La Grande Guerre - још названог и „пракатастрофа“(George F. Kennan), „тотални рат“, како је овај фанал светске историје често називан, све чешће је присутан у немачкој јавности и немачким медијима: телевизијске серије, часописи, изложбе, предавања, нове књиге, као и „класици“ историографске литературе у поновним издањима, интернет-платформе, нижу се једна за другом и подсећају да је Први светски рат био катастрофа светско-историјских размера, највећа од Француске револуције, односно елементарна катастрофа од фундаменталног значаја за свеколико човечанство.

У колективном памћењу Немаца Први светски рат је потиснут у други ред неиздрживим теретом виновничке кривице, односно непојамним ужасима и жртвама Другог светског рата. При томе се често заборавља да оба светска рата стоје у каузалној спрези: Први светски рат је унеколико „припремио“ Други светски рат,  односно овај је изникао из низа нерешених питања које је Први светски рат проузроковао. Први светски рат је водио пропасти Немачког, Руског, Аустријско-Угарског и Османског царства и отворио пут развоју Америке у светску силу. Он је изазвао Руску револуцију 1917, односно настанак Совјетског Савеза и хладног рата. Први светски рат, односно овај worst-case-scenario 20. века, треба  посматрати у континуитету „дугог 19. века“, као кулминациону тачку и катализатор агресивних и деструктивних потенцијала хегемонијалних сила у епохи која је означила кризу класичне модерне.

Историографска литература о Првом светском рату досеже цифру од 25 хиљада књига. Та огромна библиографија ускоро ће бити премашена. Пред јубиларну историјску стогодишњицу Првог светског рата, у Немачкој је објављено више занимљивих, а контраверзних историографских студија о његовој генези, току и последицама, од којих бисмо неколико одабраних овде радо представили.

Професор историје на универзитету у Кемницу Frank-Lothar Kroll: „Geburt der Moderne. Politik, Gesellschaft und Kultur vor dem Ersten Weltkrieg“, Be.bra.verlag, Berlin 2013. – „Настанак модерне: политика, друштво и култура пред Први светски рат“, приказује Немачку у доба fin de siècle, као земљу суштих противречности. У спољашњој политици она је наступала као велика сила, у унутрашњој политици је настојала на реформама у свим областима друштвеног живота и тиме наговештавала ново доба. Крол описује тај процес дубокосежних промена, које су позно царство преображавале у модерну и напредну националну државу Европе. Почетак рата 1914. означио је крај том перспективном путу у модерну.

Код истог издавача је објављена и занимљива студија Jürgen Angelow: „Der Weg in die Urkatastrophe. Der Zerfall des alten Europa 1900-1914“,  Berlin 2013. – „Пут у пракатастрофу. Распад старе Европе 1900-1914“. Ангелов, који предаје историју на универзитету у Потсдаму, описује Европу пред Велики рат, њену привреду и њене политичке протагонисте у доба пуно неизвесности и противречности, у време између модернизма и глобализације, као и између традиције и национализма.

Иако се не може рећи да не постоје добри прегледи Првог светског рата, ипак његова историја из француске перспективе није досад разматрана са таквом обухватношћу као што је то случај са књигом француских аутора Bruno Cabanes и Anne Duménil: „Der Erste Weltkrieg. Eine europäische Katastrophe“, Theiss Verlag 2013. – „Први светски рат. Европска катастрофа“, која је заправо превод са француског оригинала – „Larousse de la Grande Guerre“, Larousse, 2007. Двоје проминентних аутора настоје да на примеру неколицине од 65 милиона војника, колико је војевало у Великом рату, дају реч досад анонимним ратницима и представе драму између фронта и домовине. Cabanes и Duménil у овој књизи обједињују прилоге европских и америчких историчара. Књига је опремљена многим ретким фотографијма и репродукцијама пропагандног материјала.

Реномирани амерички публициста Adam Hochschild, који предаје на Graduate School of Journalism of University of California, Berkeley, написао је занимљиву књигу која је објављена под насловом Adam Hochschild: “Der Große Krieg: Der Untergang des Alten Europa im Ersten Weltkrieg 1914-1918“, Klett-Cotta, 2013. – „Велики рат. Пропаст старе Европе у Првом светском рату 1914-1918“. Први светски рат ће остати шифра за ратно лудило. Зашто је толико нација пало у бес и насиље? Чему је служило четворогодишње бесмислено масовно убијање? Зашто трезвенији умови нису превладали? Ова фасцинантна књига обједињује историју збивања са умећем портретисања њених актера. У напетом приповедачком стилу Хохшилд описује овај рат, његов ехо до нашег времена, аутентично и са потресним извештајима. Аутор управља свој поглед на ратна збивања, али и на дипломатске игре и великих сила. У центру ове књиге не стоје само проминентни заговорници рата, између осталих Rudyard Kipling, H. G. Wells, Conan Doyle und John Galsworthy (енглески писци), већ и мање запажени критичари рата из свих друштвених слојева. Аутору је пошло за руком да скицира неколико бриљантних портрета - цара Вилхелма II, цара Фрање Јосифа, Романове, као и генерале фон Хинденбурга, фон Молткеа, Лудендорфа, Френча, Хејга, Милнера, као и младог Черчила.

Дуго је у интернационалној историографији важило да је Немачко царство због својих хегемонијалних снова сносило највећу одговорност за избијање Првог светског рата. То је била сакросанктна теза Фрица Фишера, који је својом књигом још давне 1961.г. - Fritz Fischer: „Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914/18“, Droster Verlag, 1961/2009., изазвао тзв."Fischer-Kontroverse", која је поларизовала међународну историографију. Фишерова основна теза гласи: Немачка је била основни кривац за избијање Првог светског рата.

Управо је објављена и велика монографија немачког историчара политичких идеја Херфрида Минклера: „Велики рат. Свет између 1914. и 1918.“ - Herfried Münkler: „Der Große Krieg. Die Welt von 1914 bis 1918“. Rowohlt Berlin, 2013. Аутор вели да Први светски рат није био неизбежан, већ је израз беспримерног политичког фијаска који Минклер назива „фаталистичком клопком“. То је за аутора испуњење начела „self-fulfilling prophecy“ (испуњење самопредсказања). Минклер мења наративне перспективе, те причу „одозго“ (генерали) и „одоздо“ (обични војници) наизменично преплиће у хомогени ток, уливајући своме приповедању динамику и конкретност, ту и тамо херојизујући , али и са дистанцом и цинизмом описује збивања са „немачке стране“.

Фацит прве „пракатастрофе“ је у свом неизмерном трагичном апсурду познат: одсуство храбрости и маште политичких актера коштало је 20 милиона људских живота.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен