Симпосион на тему Православна Црква у Украјини
(7 - 8. фебруара 2020. у Минхену)
Католичка академија у Баварској (Минхен) у сарадњи са Евангелистичком академијом у Туцингу, као и кооперацијом са Институтом за екуменска истраживања у Стразбуру, Јохан-Адам-Мелер-институтом за екуменска истраживања у Падерборну, Институтом за конфесионална истражвања у Бенсхајму и катедром за православну теологију при Центру за религијске студије на универзитету у Минстеру, организoвала је дводневну седницу 7. и 8. фебруара 2020. у Минхену са представницима академског фаха православног богословља.
Свет Православља има за хришћане Запада јединствену фасцинацију. Ипак у последње време православне Цркве изазивају извесне недоумице: након доделе аутокефалности, а тиме и једностраног признавања, једне „Православне Цркве Украјине”, Московска Патријаршија је прекинула саборско општење, односно евхаристијско јединство са Цариградском Патријаршијом, под чијим протекционизмом је тај чин, мимо вековне канонске ортопраксије, био проведен као један fait accompli.
Да ли тиме Православна Црква стоји пред новим расколом?
Референти православне, римокатоличке, евангелистичке конфесионалне припадности су у дводневном заседању са предавањима, дискусијама и разменом мишљења настојали да осветле како је до конфликта дошло и какве то консеквенце има за интерни православни и екуменски дијалог. Уједно је покушано да се рефлектују проблем Јединства Цркве и путеви решења и превазилажења кризе која потреса темеље Православља.
Референти и дискутантни различитих конфесија потичу из Немачке, Украјине, Русије, Аустрије. У једном панелу о консеквенцама конфликта у екуменском дијалогу са православним Црквама, учествовао је, са двојицом других бискупа, и православни епископ аустријско-швајцарски Андреј (Ћилерџић).
Организација је била у рукама др Јоханеса Елдемана из Падербора у сарадњи са гђом др Астрид Шилинг из Католичке академије Баварске у Минхену.
У уводном реферату др Јоханеса Елдемана „О ситуацији унутар Православне Цркве – један став” била су и уводна разматрања у дводневну седницу. Предавач истиче да је у медијима о Украјини неосновано завладала тишина, јер је ипак реч о европској земљи у ратном стању или еуфемистички изражено „о залеђеном војном конфликту”. Елдеман истиче да је у корену словенског имена ове земље ”Земља на граници”, односно земља у којој црквени конфликт прети да добије светске димензије.
Предавач је у историјским фактима засићеном tour d’horizon о земљи између Цариграда, Москве и Рима, од 988. и великог кнеза Владимира и Кијевске Русије, односно крштења Русије до 2019.г. откада у Украини постоји расколничка Православна Црква, коју је основала Цариградска Патријаршија, понудио добар фундамент и диференцирану слику сложене теме овог дводневног сиснаксиса академских теолога, духовника и експерата. Елдеман вели да је жеља за самосталношћу стара око 100 година и да је у светлу политичких превирања деведесетих година прошлог века добијањем политичке суверености Украјина и мимо забране од стране Совјета сарађивала са Римом преко унијатске грчко-католичке цркв. У прецизном разлучивању стремљења унутар православних Цркава које су биле ”канонске”, односно легитимно признате и других двеју других, које то нису односно ”неканонских”. Такво стање је било на снази до 2018.године.
У априлу 2018.г. је украјински председник Петро Порошенко путовао за Цариград да би код Цариградског патријарха молио за аутофеалност у Украјини. То си његови претходници чинили, иако се Порошенко овога пута могао ослонити на једну парламентарну одлуку за такву жељу. Ово је очигледно учинило утисак у Фанару, те је Цариградски Патријархат у пролеће 2018.г. стао да озбиљно разматра ту молбу. У то време је Порошенко за подршку код Цариградског патријарха молио и папу Фрању и немачку канцеларку Ангелу Меркел. Као основа за такав чин је требало најпре да се успостави јединство унутар Православне цркве Украјине у којој су делале три цркве. Не сасвим јасним и мимо праксе, Цариградски патријарх је признао све јерархе двеју неканонских расколничких Цркава и позвао их у јединство, прогласивши уједно неважећим и синодални проглас из 1686.г. који се Кијевска Митрополија прикључује Москви. На овај корак је Московска Патријаршија реаговала прекидом евхаристијског општења са Цариградском Патријаршијом.
Своје ставове произнели су др Сергиј Бортник из Кијева и протојереј Георгиј Коваљенко из Москве, као и у поподневном панелу протојереј Раду Константин Мирон из Келна, др Раде Кисић и Београда (уместо спреченог др Катана), и Дагмар Хелер уместо др Иоана Моге из Беча.
Исте вечери су наступила и тројица великодостојника – католички бискуп др Герхард Фајге из Магдебурга, православни епископ аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџић из Беча и регионални бискуп Евангелистичке цркве др Јоханес Шнајдер из Хале/Сале. Овде је било речи о екуменским односима у православноој дијаспори, посебно у Немачкој.
Сутрадан је стајало у фокусу питање о теолошкој рефлексији у светлу развоја за поимање јединстав Цркве. У том панелу је учествовао др Евгениј Пилипенко из Москве, др Џенифер Васмут из Страсбурга.
На крају дводневне седнице је у завршном панелу „Перспективе: која су решења за превазилажење кризе?” узело је реч двоје православних и двоје инославних теолога: др Ана Брискина-Милер из Халеа/Салеа, проф. др Атанасиос Влецис из Минхена, др Регина Елзнер из Берлина и др Дагмар Хелер из Бенсхајма. Можда би сумарно могло бити следеће констатовано: између заступника антагонистичких струјања владао је учтиви и академски смирени и разложни тон.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)
