Српска Aрхиепископија у првим столећима свог постојања
Јубилеј стогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве одиграо се у време архиепископства Никодима, деветог наследника Св. Саве, првог српског Архиепископа. Свети Никодим (1317-1324), игуман хиландарски, искусан у црквеној управи, са додатним познавањем световних ствари: језика, права, дипломатије и сличног.
У духовним пословима био је сигуран као добар познавалац богословља свога времена и то нарочито типика. У првој половини XIV века немањићка држава се територијално увећала, захваљујући освајањима краља Милутина. Српска власт се тако учврстила на северном делу тока Вардара, у крајевима данашње Македоније (јужне Старе Србије). Срби су освојили Скопље, Горњи и Доњи Полог, Малеш, Пијанец, Жеглигово и Злетово. Тада је Српска Црква доживела своје организационо преобликовање, јер је раст државне територије условио оснивање нових епархија, или бар попуњавање затечених епархија византијске Цркве новоизабраним, српским епископима. Црквени послови били су брига и задатак унутрашње политике краља Милутина, који је после смрти Архиепископа Саве III предузимао кораке ка избору достојног и способног „сапрестолника“ архиепископског трона.
Св. Никодим (1317-1324)
Данилов Зборник доноси кратко Житије Архиепископа Никодима, али много више података о овом мужу Српске Цркве налазимо у биографијама краља Милутина, краља Стефана Дечанског и Архиепископа Данила II. Никодим је био њихов савременик и учесник у догађајима који су се дотицали свих. Када се упразнио архиепсикопски трон 1316 године, краљ Милутин је имао велике бриге (многаја попеченија). Изборни Сабор је заседао у три наврата. Има историчара који мисле да је Милутин просто „гурао“ свог кандидата (хиландарског игумана Данила, потоњег Архиепископа), али да је Црква изборила своју аутономију у управи, односно да је Никодим био неутрално и корисно персонално решење. „И сабравши сав сабор отачаства свога, све часне епископе и игумане и монахе и великославну властелу, тражио је таквога мужа не једном, но и трипут, и за целу годину, и много бринући се о томе“, остало је забележено у Даниловом зборнику.
Ипак, писац ових редова не конкретизује проблеме изборног Сабора, тако да је отворено поље за бројне друге претпоставке јер, можемо претпоставити да у та „благословена“ времена, властољубље још није узимало маха. Људи су себе сматрали недостојнима и недовољно снажним да се прихвате тешке и одговорне службе. Злобна историографска позитивистичка критика иде на сукоб државе и Цркве, што се уврежило и у неке новије књиге о повесници Српске Православне Цркве. Са друге стране Милутин није имао разлога да негодује, јер је добро познавао игумана Никодима, још док је био васпитаник на његовом двору, одобривши његов избор:
„Владика Христос... положи у сведобро срце његово и целом сабору његову сигурно разумети и сазнати о преподобном богопобожном и свечаном монаху у Светој Гори Атонској, Никодиму, који беше и пород и васпитање отачаства овога блаженога краља Стефана Уроша о овоме од пре знан и од њега веома поштован“.
Посаветовавши се са својим братством, игуман је схватио да не би било добро не послушати вољу Сабора и краља српских и поморских земаља, стога се прихватио узвишене и одговорне службе.
Управљајући Црквом, Никодим није заостајао за градитељским импулсима епохе. Истиче се његов допринос на обнови Манастира Жиче, као и подизање Цркве Св. Саве у Лизици. Највећи допринос стварању архитектонског комплекса седишта Српске Цркве у Пећи јесте подизање Цркве Св. Димитрија на северној страни пређашњег храма Св. Апостола. Архиепсикоп је учинио доста на кодификацији богослужења и преношењем искустава православног Истока, што је дошло са преводом Јерусалимског типика Св. Саве Освећеног. У предговору рукописа који је страдао у Народној библиотеци у Београду 6. априла 1941. године, сачуваном захваљујући фотографисању на иницијативу Лазара Мирковића, каже се: „Тако и овај богоблажени и учитељ наш Сава, видевши у светом граду Јерусалиму слику цркве славног Сиона и Светога Саве Јерусалимског по истој слици сатвори ову велику цркву. А нађосмо у светим његовим речима, које нам остави на утеху, јер рече: Молим оне који ће бити после мене, због маловремености живота, да испуните оно што ја нисам довршио. Зато, дакле, ја сметни Никодим милошћу сведржитеља Бога и молитвама Св. Саве и светих ктитора и светих српске земље, бих узведен на овај свети и велики преосвећени престо архиепископије српске земље“. У предговору су изнете мисли опште духовне атмосфере средњовековне Србије да је Св. Симеон Мироточиви (Стефан Немања) „нови Аврам“, а српски народ „нови Израиљ“. Из времена Архиепископа Никодима сачувао се Aпостол кога је преписао „црноризац“ Дамјан „у Ждрелу код Пећи“ 1324, који се чувао у Шишатовцу (отуд Шишатовачки Апостол), а данас је у рукописном фонду Библиотеке Српске Патријаршије.
Службу Св. Никодиму написао је почетком XV века пећки Епископ Марко. Његове мошти се чувају у Пећкој Патријаршији, а фреске са његовим ликом су добро очуване у Манастиру Морачи и Ораховици. Никодимово поштовање се веома рано ширило у Русији.
Св. Данило II (1324-1337)
Духовник према личном опредељењу, ратник по наметнутим околностима, а уметник из љубави према Богу и отачаству. Животни пут Данилов личи на искуство Св. Саве, обдарен је био организаторским способностима и даровима које је имао оснивач аутокефалне Српске Цркве. Био је племићког порекла, али се трудио свим срцем да избегне раскош и сујету овоземаљских почасти. Попут Св. Саве бежи са двора и тајно се монаши у Манастиру Кончул на Ибру. Његов ревностан и богоугодан живот одводи га у близину Архиепископа Јевстатија II (1292-1309). Данило је доцније био игуман Хиландара, Епископ бањски и на крају поглавар српске Архиепископије. Као старешина најугледнијег српског Манастира, Светогорске царске Лавре, нашао се на челу његове братије у веома тешком времену за Светињу. Одметнути византијски најамници, тзв. Каталанска компанија, харала је по јужној Тракији и Македонији, па је тако пљачкала и Свету Гору: „јер ови безбожни народи: Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани... многе свете храмове огњем упалише“. Хиландарско благо, драгоцености и светиње настајале кроз столеће биле су у опасности. Бандити су наишли на чврст и жилав отпор игумана коме је властелинско искуство ратничких вежби било на помоћи. Хиландар пун избеглица, са својим зидинама био је тврђава и сигурно склониште, иако су многи монаси због ратних искушења побегли из свог матичног манастира. А Данило испуњен унутрашњом постојаношћу и осокољен значајем светосавске светиње, задивио је свог ученика и животописца: „И овај господин мој, храбра душа, чијој се уздржљивости чудим, дивим се трпљењу у боловима и удивљавам се добром пребивању у молитви, а уз то неизмерној глади и жеђи... јер мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера, вапио је из дубине душе ка Ономе који га може спасти“. Данило је руководио одбраном Манастира три године и три месеца (1307-1310). Каталанци су игуману радили о глави, припремали му убиство у потаји. Када је опсада попустила, највећи део хиландарских драгоцености пребацио је на двор краља Милутина у Скопље. Када су се у Светој Гори смириле прилике видимо игумана Данила у Карејској испосници где живи строго, трудећи се да се очисти од метежа и успостави ранији мир човека – духовника. Тамо остаје, али не задуго, јер већ 1311, на позив краља Милутина одлази у Србију на положај Епископа бањског. Из Житија сазнајемо да је чувао црквену благајну и надгледао градњу Цркве Св. Стефана у Бањској. После изборног Сабора 1316, на коме није прошао као краљев кандидат за црквеног поглавара добио је катедру у постојбини Св. Саве – хумску Епископију. Трудио се око благољепија катедралног храма, Цркве Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. Наследио је Архиепископа Никодима 1324. године. У Пећи је дозидао на јужној страни Цркву Св. Богородице Одигитрије и Црквицу посвећену Св. Николи. Архиепископ Данило је био близак краљу Милутину, који му је додељивао поверљиве послове, дипломатске мисије и који је у њега имао дубоко поверење, што му је црквени поглавар узвраћао чашћу и оданошћу. Као писац Живота краљева и архиепископа српских, својом убедљивом и сигурном нарацијом задужио је у векове националну историографију.
Мошти Архиепископа Данила II налазе се у Богородичиној цркви у Пећкој Патријаршији, а поред старије фреске у Манастиру Дечанима, где је представљен као „други ктитор“, његови ликови су осликани у Манастиру Ораховици и у Кучевишту у Скопској Црној Гори. Развоју његовог култа погодовале су аналогије и паралеле са Св. Савом: бекство у монахе, везаност за Св. Гору, мирење завађене браће, рад на црквеној књижевности и зидање цркава.
Извор: Православље
