Српска Православна Црква у законодавству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије

Драган Новаковић, Српска Православна Црква у законодавству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије. Издавач: Институт за теолошка истраживања, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 2015, стр. 309.

Рецензенти проф. др Богољуб Шијаковић, Православни богословски факултет, Београд ; др Томислав Бранковић, Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, Београд; др Владимир Ђурић. Штампа: Штампарија Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке Српске Православне Цркве.

Др Драган Новаковић  пред научну и стручну јавност износи своје десетогодишње истраживање на проучавању законодавства о Српској Православној Цркви у Краљевини Србији и Краљевини СХС/Југославији, са уверењем да ће представљати одређен допринос развоју државног црквеног права у Србији,

Ова књига је настала у оквиру пројекта Православног богословског факултета Универзитета у Београду под насловом „Српска теологија у ХХ веку, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (евиденциони број пројекта 179078)

Први део истраживања публикован је 2010. године у књизи „Државно законодавство о православној Цркви у Србији од 1804. до 1914. године“, коју је објавио Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета у Београду. 

Значајан подстицај да се истраје у раду и заврши књига, представљале су одлуке уредништава најзначајнијих часописа у земљи и региону, да после позитивних рецензија, током десетогодишњег периода објаве поједине делове из обе књиге. 

Период социјалистичке Југославије није у овој књизи предмет интересовања због познатог односа према религији и деловању цркава и верских заједница и сазнања да су Основни закон о правном положају верских заједница из 1953. године са важењем за целу државу и Закон о правном положају верских заједница Републике Србије из 1977. године, донети без учешћа Српске Православне Цркве и да су се односили на све „верске заједнице“ без обзира на број верника, историјску улогу, значај у формирању народне свести или допринос развоју државе.

Др Драган Новаковић је свој плодоносни радни век завршио на месту помоћника директора Упаве за сарадњу са Црквама и верским заједницама и кроз дугогодишњи рад са црквенимустановама и јединицама оставио је плодоносне трагове у раду, истраживању и деловању у остваривању резултата на пољу научног, црквеног и духовног живота.

 

У уводном делу књиге др Драган Новаковић пише:

 

"Представници Краљевине Србије и јужнословенских народа опредељених да напусте Аустро-Угарску, водили су током Првог светског рата и у условима када су већ извесни победници успостављали нове односе снага у свету и цртали границе држава, интензивне преговоре и усаглашавали ставове о сложеним питањима будуће државне организације. Охрабрени постигнутим јединством и користећи повољне међународне околности, чланови Југословенског одбора тражили су да нова држава буде формирана према западним узорима, док је српска политичка елита настојала да задржи и у нову заједницу угради своју државну традицију утемељену на монархији, правним тековинама и демократским институцијама стрпљиво развијаним кроз цео XIX век. Сложени и тешки преговори обележени су попуштањем српске стране, чији је основни циљ био да у нову државу укључи све своје сународнике и очува статус владајућој монархији. Завршетком рата и после мировних преговора на светску сцену ступила је нова држава, која је због непотребно учињених компромиса са српске стране и неискрености њених партнера уверених да улазе у неку врсту „историјске чекаонице“, већ тада садржавала превише рушилачких елемената.

Преговарачима о новој држави својом сложеношћу наметнуло се верско питање, јер се знало да у њен састав улазе народи различитих вероисповести, који су до тада деловали у другачијим, а често и супротстављеним, правним системима. Мотивисани потребом да отклоне сваку могућност да религијске разлике и незадовољства буду узрок државне нестабилности, тражили су најбоља решења и настојали да помире крајности омеђене државним карактером православне цркве у Србији и Црној Гори, конкордатима и конвенцијама утврђеним статусом Римокатоличке цркве и унутрашњим актима и међународним документима гарантованим положајем Исламске верске заједнице. Долазећи из државе у којој су већ деценијама били успостављени европски стандарди о равноправности вероисповести, заступници народа изван Србије тражили су одвајање цркве од државе, док су са српске стране стизала озбиљна упозорења да није лако укинути државни статус Православне цркве и тако маргинализовати њену велику улогу у стварању српске нације и државе. Усаглашеност је довела до средњег решења из кога је произлазило да нова држава није запоставила Православну цркву, али да је у исто време прихватајући равноправност најважнијих вероисповести, задржала прикључак са државама, које су у решавању тог питања имале више искуства и представљале узор коме треба тежити. Тешкоће у односима са римокатолицима, каснија конкордатска криза и проблеми у успостављању јединства Исламске верске заједнице на територији целе државе, јасно су показали да су у решавању верског питања направљене грешке и да није био реалан план да религијска сфера буде имуна на политичка збивања.

Уставна решења о равноправности признатих и усвојених конфесија, уз изражену неспремност да се до краја примени модерно европско начело о одвајању цркава и верских заједница од државе и експедитивност Ватикана да покрене питање положаја Римокатоличке цркве потписивањем конкордата, ограничили су могућности српској политичкој елити да осигура додатне привилегије Српској православној цркви, али је сатисфакцију представљало сазнање да је захваљујући већ предузетим мерама, Црква успешно решила бројне проблеме и успоставила организацију за јединствено деловање на целој државној територији. Сложене политичке борбе, честе смене влада, посвећеност српског вођства решавању све већих и тежих захтеви групација са северозапада земље, као и непостојање чврстог опредељења о степену самосталности Цркве, ограничавали су црквено руководство да донесе Устав, којим би се заокружила организација и решило питање статуса многобројних установа и тела чврсто повезаних са државом на основу прописа из претходног периода, а чије важење је настављено и у новим условима. Променама извршеним 1929. године стекли су се услови и политичка воља за доношење посебног Закона о Српској православној цркви и црквеног Устава, чиме су решена већина спорних питања и заокружена и учвршћена организација Цркве као целине и дефинисане надлежности свих тела и органа. Процес доношења Закона и Устава, уграђене одредбе из којих су произлазили различити облици контроле и стална настојања епископата да се отргне од „чврстог загрљаја“ државе, помогли су решавање теоријске дилеме и доношење закључка да је Српска православна црква у Краљевини имала статус полудржавне цркве, односно да је и у промењеним историјским околностима, настављена стваралачка веза између народног вођства и његове Цркве. Учврстивши статус, Црква се постепено дистанцирала од српских политичких партија и влада у којима су партиципирале различите политичке групације и тежишта сарадње пренела на краља, двор и касније намесништво.

Уставом Српске православне цркве пренета власт на епископат и утврђена надлежност Патријаршијског савета, као репрезента црквене самоуправе, упућивали су на закључак да се радило о непотребном гушењу народне енергије и његовом искључивању из управе црквеним пословима. Каснији развој догађаја показао је оправданост таквих одлука, јер је држава растројена политичким борбама и сталним захтевима појединих народа за већим правима, непрекидно слабила, док је Црква постављена на чврсте темеље, чему је допринео и састав органа који је онемогућавао преношење сукоба из политичке сфере, јачала и својим укупним положајем постала прави ослонац српском народу. Далековидост тада донетих одлука показала је своју делотворност и током најновијих догађаја, јер је Српска православна црква без већих потреса очувала јединство и после нестанка са историјске сцене социјалистичке Југославије. Будући да Српска православна црква и данас своју организацију заснива на одлукама државних и црквених органа из времена Краљевине, ова књига добија на важности, постаје додатно актуелна и у функцији успостављања историјске и правне вертикале између тадашњих времена и садашњости.

Оцењујући да је законодавство о Српској православној цркви у Краљевини СХС/Југославији од 1918. до 1941. године, било од посебног значаја за функционисање и укупни положај Цркве, његовом представљању и анализи посвећено је централно место у књизи. Предузета истраживања и коришћена литература показују да то важно питање до сада није на систематски начин истраживано и проучавано. Већина аутора анализирала је законодавство најчешће у контексту ширих друштвених кретања или фрагментарно у оквиру обраде неке важније историјске теме. Такав однос доминира и у уџбеницима и другим историјским радовима, чији су аутори свештеници или професори на богословским училиштима и теолошким факултетима. Евидентан је недостатак критичких радова, јер је преовладао метод једноставног представљања правних норми без намере да се у најелементарнијем облику корелирају са друштвеним околностима.

Радећи на тексту користили смо постојећу литературу, опште црквене историје, верску штампу, делимично архивску грађу, а највише законодавство Краљевине разасуто по „Службеним новинама“, различитим зборницима или специјално приређиваним публикацијама. Настојали смо да пратимо и прикажемо измене појединих закона, јер су се због потребе времена или политичких околности често, а у неким фазама и драматично брзо мењали. Сконцентрисаност на анализу законодавства утицала је у значајној мери на стил излагања, који у појединим деловима књиге може деловати сувопарно. Убеђени смо да тај недостатак неће спречити истинске познаваоце ове проблематике да проникну у суштину нормативе, јер су уставна и законска решења донета од државе, уз каноне, темељ на коме почива манифестна и жива суштина Српске православне цркве.

Током анализе установили смо изузетну модерност и подударност појединих црквених аката из тог периода са данашњим законима. Процедура прописана Уредбом о рачуноводству Српске православне цркве, која предвиђа објављивање набавки за потребе Цркве у „Службеном листу СПЦ“ и организацију лицитације ради избора најбољег понуђача, као и непосредну погодбу за мање суме новца, подсећа на решења из данашњег Закона о јавним набавкама. Годишња оцењивања црквенојерархијских службеника, израда пресека у јуну и децембру, писмено саопштавање оцене и право на жалбу, подударна су са решењима уграђеним у Уредбу о оцењивању државних службеника Републике Србије. Бројни правилници којима су детаљно уређени сви сегменти живота и рада у богословијама, укључујући и тачно утврђене казне, могу представљати неку врсту полазне инспирације за све прегаоце опредељене да реформишу школство, изнова афирмишу васпитну функцију образовних установа и дисциплинују и подстакну ученике да редовно похађају наставу. Садашњим законодавцима, који траже решења за правилније награђивање запослених у јавном сектору и наговештено увођење платних разреда са циљем да иста награда произлази из једнаког радног доприноса, предлажемо да пажљиво проуче одговарајуће уредбе Српске православне цркве које службенике и друге запослене распоређују у девет положајних група са одговарајућим бројем степени.

Анализа многобројних правних норми старих скоро сто година, наметала је решавање озбиљне дилеме о потреби прилагођавања појединих правних термина и израза, али често и делова комплетног текста, модерном српском језику. Прихватање тог опредељења значајно би помогло читаоцу да са великом прецизношћу изврши поређење појединих правних института или да без непотребног лутања добије савремени смисао неких употребљених речи. Јасност, прецизност и лепота, као и напори законодавца да се норма изложи на једноставан начин и тако буде разумљива свима, утицала је на одлуку да се користи и употребљава оригинални текст у свим ситуацијама када је то било могуће и потребно. Законска норма и њен језик из времена Краљевине може бити и подстицај за лингвисте и друге истраживаче да прате како се и на који начин јединствени језик полако диференцирао и претварајући се у више самосталних, удаљавао од своје заједничке основе.

Својом сложеношћу наметнуло се питање распореда грађе и у том контексту формулисање одређених целина, који ће читаоцу олакшати да дође до сазнања која су предмет његовог интересовања. Превладало је уверење да законодавну материју треба изложити хронолошки, али на начин да сви делови буду међусобно повезани, проистичу један из другог и да су усклађени са развојем догађаја у политичкој сфери. Прихвативши наведено опредељење, књига започиње објашњавањем сложених процеса кроз које су Влада Краљевине Србије и представници Југословенског одбора формулисали верску политику и положај вероисповести у држави, а завршава се Брачним правилником Српске православне цркве као аутономним црквеним прописом. Основни критеријум за укључивање у текст био је начин доношења одговарајућег законодавног акта, односно да ли је усвојен по прописаној процедури од надлежних државних органа и објављен у „Службеним новинама“. Наведени услов испунио је највећи број представљених прописа, али је због полудржавног статуса Српске православне цркве обухваћен и црквени Устав, донет од Светог архијерејског сабора на основу Закона о Српској православној цркви и уз обавезујући услов да буде објављен у „Службеним новинама“.

Одређене дилеме постојале су око уредаба усвојених од Патријаршијског савета 1936. године, којима су уређена примања и пензије свих категорија запослених и друга питања од посебне важности за успешно функционисање Цркве као сложеног система. Доношење ових уредаба на основу одговарајућих чланова Закона о Српској православној цркви и од тела, чије је световне чланове постављао краљ указом, оправдавају одлуку да у статусу буду изједначене са осталим актима усвојеним од надлежних државних органа. Исти проблем постојао је и у вези са Брачним правилником Српске православне цркве донетим од Светог архијерејског сабора 1933. године и позитивна одлука заснована је на чињеници да се радило о акту у коме је на целовит начин уређена једна важна област започета од митрополита у првој половини XIX века, као и да је усвојен на основу Закона о Српској православној цркви. Додатни аргумент произлази из егзактних података да се највећи број младих парова данас у Србији венчава у цркви према православном обреду, чему треба прикључити и одређена сазнања да тај чин као свету тајну прате недовољна знања о суштини црквеног брака, правима и дужностима брачних партнера, њиховим обавезама према деци и начину развода брачне заједнице. Настојећи да се избегну евентуални приговори да је било целисходније Правилник штампати као прилог књиге, а мотивисани жељом да данашње читаоце упознамо са временима када су надлежни црквени органи склапали и разводили бракове, дат је преглед законодавства о православној цркви у Србији током XIX века у делу који се односи на црквено судство. Наговештај да предстојећа реформа грађанског законика у Србији не искључује могућност јавности брака склопљеног у цркви, додатно ојачава аргументацију о потреби укључивања овог важног поглавља у књигу.

Дужност ја аутора да укаже на проблеме који су пратили истраживање и чије би отклањање допринело бољем квалитету текста и лакшем разумевању неких сложених процеса директно повезаних са законодавном активношћу. Обимност грађе и усмереност на правну норму као примарни задатак анализе, представљали су ограничавајући фактор да се законодавство и укупан положај Српске православне цркве дубље лоцирају у друштвену стварност, боље повежу са историјским кретањима и тако у контексту развоја Краљевине потпуније и боље објасне. Одлучнији искорак према тим важним питањима био је лимитиран сазнањем о неопходности свеобухватних архивских истраживања и проценом да би књига у коначној верзији била непримерено опширна. Историчари и стручњаци других усмерења, којима овај недостатак буде представљао проблем, могу бити сигурни да је анализа законодавства потпуна и целовита и да изложене резултате могу користити у сопственим истраживањима."

 

Вредно истраживачко дело обједињено овом књигом садржи следећа поглавља: 1. Решавање верског питања током Првог светског рата;  Уставно правни положај Цркава и верских заједница у новој држави; Уједињење Српске Православне Цркве и успостављање Патријаршије; Избор првог патријарха; успостављање организационог јединства Српске Православне Цркве; Закон о Српској Православној Цркви; Избор новог патријаха; Устав Српске Православне Цркве; Школски систем Српске Православне Цркве; Материјални положај Свештенослужитеља; Брачни правилник Српске Православне Цркве.

 

Према истраживању а у односу на горе наведена поглавља, аутор др Драган Новаковић доноси у завршном делу књиге ЗАКЉУЧАК који преносимо:

 

"Решавање сложеног верског питања током Првог светског рата директно је повезано са договором јужнословенских народа о успостављању заједничке државе. Опредељујући се за опстанак Аустро-Угарске Ватикан је исказивао отворено супротстављање обнови српске државности и одбацивао сваку могућност стварања заједничке државе у коју би били укључени народи за које је истицано да се одликују непомирљивим културним, верским и другим разликама. Користећи попустљивост српског руководства и спремност да прихвати укидање државног статуса сопствене цркве и начело верске равноправности, Југословенски одбор је плански промовисао интересе народа римокатоличке вере.

Политичке елите, које су водиле Краљевину СХС, добро су процениле да од правилног решавања положаја цркава и верских заједница зависи укупна политичка стабилност нове државе и јачање снага опредељених за њен опстанак. Потреба благовременог реаговања на могуће изазове из религијске сфере, директно је допринела да се седам дана после свечаног формирања државе, краљевим указом оснује Министарство вера. Касније утврђену надлежност карактерише уплитање у канонски поредак, настојање да се успостави државна контрола над црквама и верским заједницама и значајне недоследности произашле из непостојања Устава као највишег правног акта.

Пошавши од става да су кроз Крфску декларацију учињени значајни уступци и да успостављена верска политика може довести до незадовољства православног становништва, српско вођство и краљ, у сарадњи са црквеним органима, покренули су поступак за уједињавање Српске православне цркве. Испуњавање тог плана подразумевало је решавање бројних препрека од којих су најважније биле добијање канонског отпуста од Васељенске патријаршије за митрополије са простора укључених у састав Краљевине, као и амортизовање незадовољства појединих покрајинских цркава неспремних да се у корист централних органа одрекну аутономних права стечених кроз историју. Пажљиво решавајући сва спорна питања и водећи рачуна о поштовању канонских норми, обновљена је Српска Патријаршија коју су Турци укинули.

Избор првог патријарха уједињене Српске православне цркве и успостављене Патријаршије, обележен је одређеним неспоразумима и јасним ставом државних органа да представљају јачу страну чији се ставови и одлуке морају поштовати. Неприхватајући самостални избор патријарха од Светог архијерејског сабора донета је уредба, којом су у Изборни сабор укључени цивили из свих делова друштвеног живота, чиме је омогућена вишеструка контрола и директан утицај на избор врховног поглавара. Уважавајући однос снага и мотивисан жељом да се заврши планирана организација и конституисање свих тела и органа, Свети архијерејски сабор је прихватио дата решења. Настојећи да изађе у сусрет Цркви, Изборни сабор је потврдио кандидата кога је раније изабрао Свети архијерејски сабор и тиме отклонио могуће неспоразуме и евентуални прекид хармоније између државних и црквених органа успостављен током сложених преговора на обнови црквеног јединства. Избор патријарха омогућио је да се постигнути договори са Васељенском патријаршијом, кроз билатералне контакте са помесним православним црквама и на основу канонског поретка, додатно учврсте и стабилизују.

Процењујући да Црква сопственим снагама не може благовремено да формира централна тела и тако на канонски начин отклони раније успостављене разлике између покрајинских цркава, државни органи су кроз две уредбе централизовали управну и судску власт у Патријаршији и утврдили састав и надлежности Светог архијерејског сабора и Синода. Ефикасност државних органа проистекла је из наговештених уставних решења, према којима би признатим верама, на основу раније усвојених и издатих документа, била гарантована равноправност. Користећи исказивану кооперативност епископата, држава је постепено успостављала контролу над различитим сегментима црквеног живота. Државни контролни механизми често су били на граници кршења канонског поретка, али ту оцену треба посматрати у контексту чињенице да је Црква успешно превладала тешкоће, успоставила организацију и формирала органе способне да је предводе као целину и преузму одговорност за вршење мисије и деловање у новим условима.

Утврђивање уставних решења било је знатно сложеније, тако да је питање положаја вероисповести пажљиво разматрано у контексту ранијих договора, процене реалне ситуације и настојања да се у тој сфери прате модерна европска достигнућа. Полазећи од положаја Православне цркве, пажљиво развијаног кроз цео XIX век, српско политичко руководство није могло да прихвати потпуно одвајање Цркве од државе. Дефинишући статус усвојених и признатих вероисповести и поверавајући им део државних надлежности, Краљевина СХС се определила за компромисно и за све прихватљиво средње решење са уверењем да ће на тај начин амортизовати евентуалне протесте и подстаћи руководства цркава и верских заједница да прихвате нову државу и допринесу њеном јединству. Због очигледних слабости и исказиваних незадовољстава уставним решењима, покретане су иницијативе за доношење основног државног закона о положају вероисповести, али су отпори из политичке и религијске сфере представљали непремостиву препреку за припрему текста и његово касније изношење пред Парламент.

Извршени државни удар успоставио је нову политичку реалност обележену промовисањем концепције државног и националног јединства. Евидентан утицај верских заједница на различите слојеве становништва утицао је на опредељење доминантних политичких снага да њихове потенцијале укључе у остваривање нове политике. Приступило се формулисању и доношењу верског законодавства, захваљујући коме су цркве и верске заједнице, користећи свој нови положај, успеле да у значајној мери елиминишу утицај државе и обезбеде самосталност у решавању свих питања директно повезаних са очувањем и поштовањем унутрашњег поретка. Општа концепција свих закона не даје за право ни једној страни да се прогласи за победника, јер је режим на прикладан начин остварио контролу над конфесијама и елиминисао недозвољен концепт државне цркве, уз задржавање решења о црквама и верским заједницама као јавним установама од посебног значаја. 

Положај Римокатоличке цркве није уређиван законом, јер су већ трајали сложени и многобројним проблемима оптерећени преговори о доношењу конкордата. Света Столица је намеравала да тим актом релаксира лоше односе римокатоличке заједнице са новом државом и да јој додатно пружи међународну заштиту, док је Краљевина у конкордату препознала могућност да унапреди односе са једним моћним фактором и обезбеђењем лојалности католичког живља учврсти унутрашњу стабилност. Стално попуштајући Светој Столици и дозвољавајући уградњу решења, која су Римокатоличку цркву ставила изнад уставних принципа и омогућила повољнији положај у односу на остале цркве и верске заједнице, потписан је текст конкордата, који није добио законску снагу због организованог отпора на чијем челу је стајала Српска православна црква са својим епископатом, свештенством, монаштвом и верницима.

Извршено уједињење Цркве као прворазредни историјски и национални циљ и уставна решења нису представљали довољну гаранцију делу епископата неспремном на одвајање од државе опредељене да обезбеди равноправан третман и једнакост уставом потврђених вероисповести. Желећи додатне гаранције и наставак правног континуитета са решењима из краљевина Србије и Црне Горе, из редова епископата покренуто је питање посебног закона о Српској православној цркви. Израђене верзије изазвале су бројне теоријске расправе о могућности доношења таквог акта у контексту уставних решења о положају вероисповести и на тежак испит ставиле политичке одлучиоце неспремне да мењају успостављене односе и праве изузетке, које би морали применити на захтев руководства других цркава и верских заједница. Усвојени закон представљао је неку врсту компромиса између владајућих снага и епископата, јер је у великој мери гарантовао слободу Српској православној цркви у спровођењу канонског поретка, али и омогућио значајне механизме за државну контролу свих црквених финансијских послова. Законским решењима настављен је континуитет са државним црквеним правом пажљиво развијаним током целог XIX века у Краљевини Србији и испоштована традиција о блиској вези између народа и Цркве, који су вековима заједнички радили на решавању питања од општег интереса.      

Током десетогодишњег рада на доношењу Устава Српске православне цркве било је потребно савладати и решити бројне и сложене проблеме, који су имали унутар црквени карактер или су долазили из политичке сфере. Међу првима доминирала су различита теоријско-канонска становишта о телу са надлежностима да припреми текст Устава и органу са пуним легитимитетом за усвајање. Њима треба прикључити и незадовољство верника неспремних да се одрекну права да непосредно бирају представнике у црквено-самоуправна тела и прихвате све израженија настојања о преношењу свих црквених послова на епископат. Друга врста проблема је у директној  вези са актуелним политичким збивањима и њихов главни покретач било је противљење владајуће српске елите да прихвати Устав из кога би произашла већа самосталност Цркве и елиминисање државних контролних механизама. После дугих усаглашавања, усвојен је компромисан текст, који је омогућио учвршћивање црквеног јединства, успостављање планиране организације и преузимање надлежности од свих тела и органа предвиђених Уставом, али и значајан утицај државе на неке важне сегменте црквеног живота.

Наследивши више богословија са простора који су укључени у састав Краљевине, државни и црквени органи суочили су се са бројним изазовима, јер су те школе радиле у оквиру различитих правних поредака и у државама непријатељски настројеним према православној цркви. Требало је ускладити наставне планове и програме, дужину трајања школовања, квалификације наставног особља, модалитете финансирања и друга питања од посебне важности за ту врсту специфичних образовних установа. Користећи права проистекла из одлуке да те заводе финансира држава, ефикасно су усвојени сви потребни прописи у које је државно и црквено руководство уградило визију и очекивања шта те школе треба да буду и у ком правцу да се развијају. Искуства су брзо показала да су прописи донети за неку врсту идеалне богословије и да би њихова стриктна примена довела до затварање појединих школа од посебног значаја за националне и државне интересе. Благовремено уочивши такве проблеме и показујући висок степен флексибилности, држава и Црква су мењале и усклађивале прописе са реалношћу и животом на терену, што је довело до усклађивања наставног процеса, сталног побољшања професорског кадра и изласка из школских клупа све припремљенијих младих свештеника.

Стварањем Краљевине СХС и обновом Патријаршије стекли су се услови за формирање и почетак рада Богословског факултета. Утврђена верска политика нове државе омогућавала је равноправни статус Факултета и његово деловање под окриљем Универзитета. Уредбама усвојеним до почетка Другог светског рата превазиђени су организациони проблеми и консолидован наставни процес. Недостатак кадрова решен је ангажовањем професора са руских духовних академија, који су после Октобарске револуције уточиште нашли у Краљевини. Захваљујући тим мерама, створене су претпоставке да се Факултет укључи и значајно допиринсе припреми одговора на драматичне изазове, које су тадашњем свету упутиле комунизам и фашизам, као две нове и супротстављене идеологије опредељене да остваре доминацију и према сопственим обрасцима мењају успостављени систем вредности и дотадашњи светски поредак.

Питање верске наставе у Краљевини решавано је постепено, тако да се могу издвојити два периода у којима је однос надлежних државних органа према том важном проблему био неуједначен. Преузете међународне обавезе о заштити мањинских националних и верских група и ограничења наметнута Видовданским уставом, кроз одредбу о факултативности тог предмета, утицали су на просветне власти да се решавању тог проблема приступи опрезно и са јасном намером да држава уређује сва питања без ширих консултација са надлежним органима цркава и верских заједница. Усаглашени ставови признатих вероисповести и стални протести Светог архијерејског синода СПЦ дали су делимичне резултате, тако да је веронаука постепено увођена у све школе, али уз задржану надлежност Министарства просвете да предлаже и усваја наставне планове и програме и одобрава уџбенике. Промене извршене јануара 1929. године довеле су до суштинских разлика у начину решавања тог питања, јер се подршка цркава и верских заједница остварењу планиранe пoлитике није могла добити без новог приступа верској настави. Кроз законодавну регулативу усвојени су сви захтеви признатих вероисповести, па је веронаука постала обавезан и потпуно равноправан предмет у свим државним и приватним школама, уз утврђено право надлежних црквених органа да предлажу наставни план и програм, одобравају уџбенике и обављају редовну контролу у школама.

Полазећи од великих жртава поднетих током рата и заслуга за решавање државног питања, епископат и свештенство једногласно су иступили са захтевом да се материјални положај свештенослужитеља решава доношењем одговарајућег закона. Поднето је више законских текстова, али до њиховог усвајања није дошло због опредељења владајућих политичких снага о неопходности поштовања раније постигнутих договора и уставних решења о равноправности свих признатих и усвојених конфесија. Уважавајући тежак материјални положај свештенства свих цркава и верских заједница и неодступајући од става да донете норме важе за све, усвојена је уредба о додацима на скупоћу, која је свим свештеницима и верским службеницима обезбедила основну социјалну сигурност. Прецизно утврђујући награде за извршене верске обреде, држава је новом уредбом послала јасну поруку да не намерава да се одрекне контроле над Српском православном црквом и да њени свештеници не могу рачунати на посебан материјални статус.

Због државног положаја и утврђене надлежности Православне цркве над браком, током XIX века са великом пажњом су развијани црквени судови за решавање брачних спорова. Користећи своје право, држава је уз одређене консултације са надлежним црквеним органима, доносила законе којима је уређивана та сложена и осетљива проблематику од посебне важности за правилно функционисање породице. Законодавац је улагао значајне напоре да усклади теолошке норме о браку као светој тајни и захтев модерног времена да се пре развода пажљиво испитају све околности из којих ће произаћи објективна и на чињеницама заснована пресуда. Полазећи од става да свака одлука из те области може произвести несагледиве последице, предвиђени су различити механизми мирења супружника и заштите деце и оштећене стране, као и двостепеност поступка. Системски уграђена „спорост правде“ јасно показује да је Црква тешко прихватала развод брака и да је чврсто затупала став да се коначна одлука може донети тек по исцрпљивању свих средстава предвиђених за очување брачне заједнице. Устав Српске православне цркве донет у Краљевини поверава брачне спорове епархијским и Великом црквеном суду, а накнадно усвојени Брачни правилник кодификује ту материју и одређује његову важност за брак склопљен под окриљем црквених органа."