Сусрет Патријарха Иринеја и председника Републике Српске Милорада Додика
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је, 28. фебруара 2012. године у Српској Патријаршији у Београду, г. Милорада Додика, председникa Републике Српске. Пријему су присуствовали Његово Преосвешетнство Епископ хвостански Г. Атанасије, викар Патријархов, и представници Председништва Републике Српске.
После састанка, јавности су се обратили Патријарх Иринеј и г. Милорад Додик.
Његова Светост Патријарх српски је, том приликом, рекао: „Имали смо велику радост и част да у нашу заједничку српску кућу — у кућу наше Цркве — примимо Председника Републике Српске, кога подржавамо и према коме гајимо велику љубав и поштовање, јер он ради све оно што је у интересу нашег српског народа, Србије и Републике Српске и тиме показује пример свима нама какав став треба да имамо када су наши заједнички циљеви и жеље у питању. Разговарали смо о тренутном и будућем стању наше Цркве у Републици Српској, будући да тамо имамо Митрополита дабробосанског Николаја, честитог човека који је мало урушеног здравља, али који ће бити на својој катедри још неко време. Разговарали смо и о томе каква ће бити будућност Српске Цркве, а надамо се — на основу досадашњег живота и рада — да нема потребе да будемо скептични у њено постојање и њен плодоносни рад. Разговарали смо и о обнови патријаршијске виле, због чега смо унапред захвални и благодарни.”
Председник Републике Српске Милорад Додик је — у обраћању јавности — рекао: „Веома сам радостан што имам прилику да поново сретнем Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја и да са њим разговарам како о важном питању везаном за Цркву тако и о укупним националним и државним питањима нашег народа.
Ово је била прилика да се захвалим Патријарху српском на његовом доласку у Бањалуку у једном дану који је за нас био веома важан, у дану када смо обиљежили двадесетогодишњицу и крсну славу Републике Српске. Цијенимо да је то био веома важан догађај, који је послао дугорочну поруку у смислу жеље за афирмацијом онога шта је Република Српска у свом пуном капацитету једне заједнице посвећене миру и развоју.
Разговарали смо и о положају Цркве у Републици Српској. Мислим да је опште познато да је сарадња државних органа Републике Српске са Црквом у Републици Српској веома добра и квалитетна и у том погледу нема апсолутно ниједног разлога да се тај однос уруши. Наравно, ми сарађујемо и са другим вјерским заједницама, али примарно имамо у виду да у Републици Српској доминантно живе Срби и да Српска Православна Црква у Републици Српској остварује значајну мисију у погледу очувања идентитета српског народа.
Мислимо да је неопходно даље јачати улогу и значај Цркве у друштву кроз јачање образовних програма у основним и средњим школама. Ја сам Патријарха упознао са намјером да подржимо иницијативу да се у средње школе укључе и часови вјеронауке, као и да се на четири, односно пет дестинација у Републици Српској у наредним годинама у оквиру Цркве формирају српске гимназије, чиме би се ушло у један значајан процес образовног карактера. Сматрамо да би Црква могла да подржи и окупи — имајући у виду њену традицију и историју — квалитетан образовни систем и у том погледу смо апсолутно спремни да то заједнички урадимо.
Разговарали смо и о другим аспектима везаним за ситуацију и развој Републике Српске. Ја сам упознао Патријарха и сараднике са нашом тренутном ситуацијом. Наша је процјена да Република Српска и даље гради високи степен стабилности, — институционалне и политичке стабилности, — наравно, суочена са одређеним проблемима економске и социјалне природе, што нас посебно не разликује од земаља окружења, па чак ни од много развијенијих земаља у Европи, суочених са значајним сегментима свјетске економске кризе. Заједнички смо утврдили да је веома важно да имамо интензивнији развој, као и да у овом времену кризе сачувамо стабилност институцијâ и укупну политичку стабилност. Српска Православна Црква има нашу потпуну подршку.
Веома смо сретни и задовољни начином на који Црква остварује своје задатке. Видљиво је да Српска Православна Црква није укључена у политичке дијалоге и политичке препирке у региону. Црква је на прави начин етаблирала своју јавну улогу и том у погледу се разликује од неких вјерских заједница које покушавају да злоупотребе своју мисију бавећи се прије свега политичким питањима.”
