Сваки дан је наша прилика за добро дело
Мислим да свет никада није живео у бахатијем хаосу него што живи последње две деценије... Док разарају планету свим средствима, исти људи нам цинично причају о правди, моралу, етици, о томе како свет мора да се поправи а да су они задужени да брину бригу о правди на планети.
Током богате списатељске каријере Душан Ковачевић, драмски писац, сценариста и редитељ, у духу највећих српских сатиричара потписао је најзначајније приче о нама, чије дијалоге зна напамет бар половина Срба – „Маратонци трче почасни круг“, „Радован Трећи“, „Професионалац“, „Подземље“, „Ко то тамо пева“, „Балкански шпијун“.
У најновијем комаду „Живот у тесним ципелама“ , чија је премијера изведена половином марта у „Звездара театру“ осликан је омаж времену у коме живимо, који нас ставља у гладијаторску арену смисла и потпуног бесмисла. Јунаци су радници фабрике за производњу обуће, који после криминалне приватизације фабрике као компензацију добијају тесне ципеле пет бројева мање. Реч је о метафори, али њихова трагична судбина штрајка глађу до смрти у кругу фабрике има своју фантазмагоричку димензију – умиру у живом ријалити шоу програму, борећи се за новац на смрт, пред камерама, док се гледаоци кладе у редослед умирања.
Ако је ово комад о нама, колико је озбиљно болесно наше друштво?
– Наш живот је постао виртуелан, удаљили смо се од озбиљног, суштинског живота. Успели су манипулацијом да нас преведу у медије, где живимо некакве животе који нису наши. Када говоримо о нама самима, чини ми се да смо у трчању за великим светом попримили све лоше ствари, а суштинске вредности које западна цивилизација негује стотинама година нисмо прихватили, јер нас обавезују на право и законе, које ми из нашег пустог менталитета не можемо да прихватимо. Али смо прихватили све ужасе! Сваког дана на улицама видимо штрајкове, у којима радници изражавају своје огорчење. То питање се реши сепаратно, да би се сутрадан отворило на неком другом месту. Ми смо данас у једној врло тешкој ситуацији. Мени је скоро непристојно да говорим о томе зашто људи у фабрикама, од којих су једино могли да живе, раде то што раде и боре се гладујући. У нашој земљи треба да постоје институције које се баве решавањем тих проблема. Моје емотивно разумевање њима неће ништа помоћи. Управо због тога сам направио овај комад о томе како су понижавани, кроз шта пролазе, да нема границе тим увредама. Током 40 година рада писао сам разне комаде који су остали социјално и људско сведочанство тих периода.
У тим тесним ципелама, које су им срасле уз ногу, јунаци комада „Живот у тесним ципелама“, умиру наочиглед публике, исмејани. Да ли су тачне речи главној јунака – „промењен је појам морала, етике, политике, части, достојанства, поштења, међународног права, климе, па чак и љубави и смрти“?
– Свео бих све то заједно на реч коју сам волео од детињства – доброта. Када нестане доброте у људима или међу људима, када људи забораве шта је то бити добар човек и чинити добро, почиње прича о уласку у девет паклених кругова. Сваког дана нам се у оквиру наших могућности, пружа прилика да учинимо неко мало добро – да неком несрећнику дамо динар, да покупимо нешто с пута, да збринемо животињу... То су мале, неприметне ствари, али пуно лепих гестова чине свет лепшим. Када почнемо да причамо о великој будућности и великим плановима, улазимо у свет огромне светске манипулације и бескрајно велике лажи, као моји јунаци комада „Генерална проба самоубиства“. За мене је дан испуњен и имам приватно лепо осећање, ако сам у том дану учинио неко мало добро. То је за мене у сваком смислу – у људском, у духовном, у верском најбољи пут. Покушати да будеш бољи од себе, ако можеш. Већ је боље ако размишљаш боље.
Наравно да у овом ужасу – причи о глобалној светској политици, који је захватио планету, нема краја апсурду, страхотама, цинизму и неморалу. Мислим да свет никада није живео у бахатијем хаосу него што живи последње две деценије. Игра се тзв. „амерички покер“, отворене су карте, прети нам се. Данас је међународно право претворено у међународну силу. Ви се као становник једне мале земље склањате као птица која тражи заклон испод стрехе, јер бије и туче са свих страна. У исто време док разарају целу планету свим средствима, исти људи нам цинично причају о правди, моралу, етици, о томе да свет мора да се поправи а да су они задужени да брину бригу о правди на планети. Никада мање људских права није било на планети, а никада више приче о њима. И онда се једног дана запитате – да ли је тај скуп најодговорнијих људи на планети скуп болесника? Или то раде јер иза њих стоји сила? Тако долазимо до најтрагичнијег момента, на који човек приватно не сме да пристане, а то је безнађе. И болест можете да савладате, али осећај безнађа је најпогубнији. Данас је безнађе веома присутно у нашем народу и ми морамо на све начине да га савладамо.
Колико смо жртве, а колико саучесници овог стања? Зашто у овом комаду најцрње слике времена, пуног ироније, нема смеха, за који сте говорили да је наша последња одбрана?
– Смеха има, али је тај смех једна врста ругања, замене за гласан протест, врста отпора. Свет није био леп ни пре 40 година и није тачна прича која се понекад чује да је тада било изузетно добро. Тачно је да је било боље јер није било рата. Престанком Другог светског рата није престало убијање људи. Данас се ископавају и траже гробља широм Србије а ниједна од невладиних организација које се боре за људска права, не покреће питање шта је са десетинама хиљада људи који су убијени у неколико месеци после Другог светског рата?! Њих то не интересује. Њихова деца и унуци траже правду, али правде нема јер је не подржава прокомунистичка прича са Запада. Можете је назвати каквим год хоћете погрдним именом, нећете погрешити. Човек који оде са овог света није заувек отишао. Иза њега остаје траг, остаје енергија, сећање, ближњи, остаје много тога, да он има право да се буни. Ако имате неколико десетина хиљада људи, то је велики проблем, велики грех. На стратиштима је власт 50. година 20. века правила фудбалске терене, рачунајући да то није баш велики грех. Данас кажу – па нећемо ваљда због некаквих остатака тих људи, прекопати овако диван стадион? А ти избетонирани стадиони и терени су масовне гробнице широм Србије. То треба исправити зарад будућих генерација, јер ће их тај проблем сачекати.
Тема смрти, васкрсења и живота вечног је игнорисана у Срба. Зашто о томе нерадо говоримо, а како сте и сами написали у „20 српских подела“, мало је овоземљских Срба који верују да ће једног дана, или свитања, кренути пут Небеских предака?
– Тема смрти је код нас још увек табу тема, јер нисмо рашчистили са паганским наслеђем. То дубоко паганско, преношено генерацијама, још увек је „укодирано“ у нашем сећању, тако да имамо погрешну представу, између осталог, и о смрти. Ако у Србији имамо обреде који се строго поштују, а датирају од пре две хиљаде година, долазимо до тога да се на гробљима уместо честитих споменика и гробница, граде виле и дворци у које се уноси телевизор, не би ли покојник и даље био са том драгом справом, да му не буде досадно?! У мом крају сам гледао колико се свештеници труде не би ли објаснили људима да сахрану не треба претварати у свадбу и на четрдесетодневни помен доносити на гробље толику храну. Вековима је традиција налагала да храном треба дочекати онога ко је на сахрану долазио сеоским колима, на коњу, пешке, путовао понекад данима ако би кренуо из једног краја у други. Данас свуда стижете за два сата. Требаће пуно времена да се то прихвати.
Ипак, у епилогу Вашег комада јунаци су у Рају и кажу „Вечност је пред нама“?
– Та метафора да радник има среће тек кад умре, је у позоришном смислу само једна слика која је цинична и која је на свој начин метафора њихове будућности. То је сведена и упрошћена прича шта нас чека после Судњег дана, који је у нашем народу нејасан појам о чему сам писао у „Сабирном центру“ и односи се не на питање има ли живота после смрти, него има ли живота пре смрти?! Да ли човек, када му је Бог дао једно од највећих чуда кога уопште није свестан – да је жив, и да је имао привилегију да се појави на овој планети и проведе једно краће време у чаролији овог света, схвата да је ова планета са свим манама и немирима Рајски дом?! Ја нисам видео ни на једној слици Раја нешто чега нема на планети. Ако је човеку дато да се појави на свету и да види једну врсту Раја, онда мора да буде благодаран. У математичом смислу, највећа је вероватноћа да се ми не родимо. Ако цео живот проведемо гледајући у оно што је најружније, размишљајући о најтрагичнијим стварима, угњетавајући друге око себе и себе, онда смо ми незахвални, јер нам је омогућено нешто што није понуђено билијардама и билијардама људи који су могли да се појаве уместо нас. Уместо захвалности Богу, често се понашамо као велике штеточине. Тек касније долази покајање и ламент над оним што смо могли да урадимо, а нисмо.
НАШ РИЈАЛИТИ ШОУ
„У фабрику долази маркетиншки маг и каже – када сте већ одлучили да умирете, ко последњи остане добија награду, а ми ћемо вашу смрт да искористимо за ријалити шоу! Бојим се да то ускоро може стварно да се деси. Да у старачки дом унесу тв опрему и да се гледаоци кладе ко ће да преживи! Идемо према крају који је катастрофалан. Представа је опомена времена.“
Изјавили сте да, када Вам понестане прича, погледате кроз прозор, где их пише живот. Како млад човек да заволи светост, уметност, образовање и све остале неопходне вредности, када живи у ријалити програму где запослени одсецају прсте у сабласним фабрикама, а ученици основних школа размењују снимке сексуалног злостављања другова и сличне бизарности?
– Мој посао је измишљање необичних прича. Упркос професионалном бављењу разним чудесима, често сам згрожен ужасима који превазилазе сценаристичка и драмска измишљања. Што је земља цивилизованија и економски јача, то је бруталност гора. У народима који још увек чувају патријархалност и старе кодексе, где постоји устројство породице, такве ствари се не дешавају. Тамо где деца одрастају уз екран телевизора или компјутера, улазе у тај виртуелни свет мрака и насиља, које после исијава у њиховом понашању. Ту су и ријалити шоу програми у којима се догађају ужаси, због којих се до јуче кривично одговарало. У мом детињству, када би некога ухватили да вири у туђе собе, био би осуђен као перверзњак. Данас су телевизије отвориле могућност да се не иде под туђе прозоре, него да се свако бави легално воајерством. То је нормално и пожељно. Погледајте новинске написе, које у мом детињству нисте смели да испишете ноћу на тараби. Било би честито да се ти листови и многе ТВ станице зову „Тараба“. Све врсте неморала су легализоване и подржаване.
Да ли је наша последња одбрана и нада – Вера и Бог? На личном и колективном плану?
– Наша последња нада је вера у доброту. Свако од нас има према Богу свој дубоко приватан и лични однос. То је моја највећа интима. У том разговору са Богом не треба ми посредник, ја сам Божијег присуства дубоко свестан.
Бог Вам је спасао живот неколико пута, како то данас сагледавате?
– То се дешавало три пута до моје шесте године, када сам боловао од болести које су у то време биле углавном неизлечиве. То је само Бог могао да учини. Сагледавам као знак да треба да се остане и преживи, а у име захвалности да треба да чиним добро и да другима помажем. И да нешто урадим и саградим за живота, да оставим некоме траг. Живот је једна врста обавезе. Да ми се то десило једном, мислио бих да је случајност. Постоји дубок знак у свему овоме. Вера је веровање у Бога. То је веровање у оно што је за човека најважније и што нам је свима познато – а то је да сваки дан у нашем животу постоји могућност да нешто учинимо што ће чинити задовољство људима са којима живимо и са којима радимо. Да свакога дана испуњавамо разлоге живота. Са вером почињем и завршавам дан, јер сваки дан је за мене као цео живот. Када ујутро устанемо ми се рађамо, а када увече лежемо, пре него што заспимо, завршили смо наш живот. Ујутро се рађате када устајете и увече одлазите, питање је да ли ћете се пробудити. Морате бити захвални свему у том једном дану. И не заклињати се да ћете за десет, двадесет година направити неко чудо. Чуда се праве сваки дан. То је мени принцип прагматичне вере. Бог одлучује шта ће бити са нама. Када се све заврши, када се поклоните и када се спусти завеса, кажете – ја сам своју улогу одиграо и одете. Долази неко други. Верујем да човек са испуњењем сопствене вере и одговорности из ранијег искуства може да преживи. За мене је вера једноставна и лепа.
Јесте ли оправдали свој таленат, као Божији дар?
– Таленат је од Бога дарован, остало сам спознао сам. Често размишљам – шта би било да сам кренуо неким другим путем? Да је Бог желео да се бавим нечим другим, бавио бих се. Негде сам распоређен и дат ми је задатак да се бавим овим послом. А зашто се бавим можда нећу никада сазнати. И не морам све да знам.
Треба ли писац да буде независан од своје нације, Цркве, идентитета?
– То и да хоће, не може. Зашто сте рођени баш ту, зашто сте такви какви сте, и зашто сте у том послу, има своје законитости и правила која су изван расуђивања, изнад наших жеља. Јер, када би се дало човеку да сам одлучи шта би волео, а да не постоји закон, правда и ред који су дати не нашом вољом и задатком службовања на овом свету, верујем да би се пола становника на планети бавило музиком, а пола играло фудбал. Нико ништа не би радио. Једног дана ће се показати зашто је то требало тако да буде и зашто смо ми уграђени као зрна песка у ту грађевину која ће израсти у нешто што нико од нас не може да претпостави. За овоземаљског живота можемо само да се захвалимо Богу на дару да живимо на овом свету. За разлику од наших нерођених браће и сестара и осталог света, нама је указана част на којој треба да смо благодарни.
КОСОВО ЈЕ НАША ПАЛЕСТИНА
„Косово можемо да бранимо двоструко. У Уставу, у чијој сам кампањи и сам учествовао, пише како се Косово брани правним средствима. Други начин је да га бранимо очувањем манастира и побољшањем услова живота Срба који још увек тамо живе у логору, под ужасно тешким условима, у потпуној изолацији, на бруку и срамоту великог света који прича о људским правима. Треба урадити инфраструктуру, изградити куће онима који хоће да се врате, а мир успоставити дипломатским разговорима са Албанцима. То је пут. Косово је лична карта Србије и биће заувек света српска земља.“
Шта Ви као академик мислите о недавним приговорима САНУ да је анационална?
– Наши политичари који треба да одлуче шта ће бити са нама су у свађи, а они који условљавају наш живот су све јединственији. Ми се не спремамо шта треба да урадимо за пет, за десет, за двадесет година. Задатак Владе, председника државе и свих институција, па и Академије је да дају тај одговор – шта ће бити са Србијом? Чекају нас јако тешка времена. Како не пасти у искушење које онај са роговима сваког дана намеће?!
