Пожаревац: Свечано отварање Образовног центра

У недељу, 24. новембра 2013. године, вероучитељи и чланови Одбора за просвету и културу су свечано „предали“ просторије Центра „Ecclesia Viminaciensis“ своме Епископу, у знак благодарности за црквени живот и учење, које је он нама предавао претходних 20 година.

Тим поводом организовано је програмско предавање епископа Игнатија за свештенство и катихете наше Епархије. На самом почетку присутнима се обратио секретар Одбора за просвету и културу, протођакон Златко Матић, речима:

„Ваше преосвештенство, часни оци, колеге вероучитељи и теолози,

Скоро десет година вероучитељи наше Епархије своје састанке, активе и семинаре одржавају у различитим школама, центрима културе, образовним институцијама; чак смо имали прилике да састанак одржимо у једном ресторану, јер одговарајуће просторије као што знате, нисмо имали.

Коначно, уз ваш труд, уз ваше залагање, уз помоћ многобројних добротвора и уз подршку Епархијског управног одбора, а Одбор за просвету и културу је члан и део ЕУО-а, пре око отприлике месец дана смо завршили овај мали образовни центар, кога смо назвали „Ecclesia Viminaciensis“.

Смештајући овај мали Центар у оквире Цркве хтели смо да покажемо просторно, физички, ту истину да комплетна просвета онтолошки зависи од Цркве, да покажемо одакле је просвета кренула и ка чему или ка којој реалности треба да води. Називајући га овако како сам рекао, желели смо да тај стари назив наше епархије отргнемо из руку археолога и историчара и да га вратимо у употребу једне живе црквене заједнице.

Што се тиче времена отварања, мислим да је такође битно да напоменемо да се овај центар завршио у освит 2014. године, када обележавамо и две деценије посебно интензивног развоја живота наше Цркве, под епископствовањем владике Игњатија.

Чини ми се да су се тако многе ствари уклопиле. Ми нисмо имали великих финансијских могућности, то сви знате, али смо имали, чини ми се, довољно љубави и захвалности према Владици, и сматрам да у своје и ваше име можемо овај Центар предати Владици као уздарје за речи, дела, чинове, предања, предавања истините теологије, речи живота које су се слиле у Путир живота.

Драги владико, по мало унапред, али са пуно љубави, ми Вам предајемо овај Центар у руке, под духовно старатељство. Честитамо Вам долазећи јубилеј и молимо Вас да нас упутите у даље кораке рада. Хвала Вам!“

Епископ Игнатије је затим у свом предавању, као аутор званичног програма Православног катихизиса, учеснике упутио на срж Плана, на његове богословске основе, која је важна подједнако за вероучитеље и свештенике. Направио је поређење између претходних програма који су на хришћанство гледали као скуп моралних норми, чији је циљ био обликовање индивидуе — доброг, моралног човека, и са друге стране светоотачког приступа по коме је хришћанство пре свега Црква, заједница, а катихизис жели да човека, гледајући га као индивидуу и видевши да је то пало стање, укључи у заједницу, да постане биће заједнице, да постане личност по прототипу свете Тројице — Бога, који је Личност.

Епископ је указао да сви уџбеници чији је аутор, прво наглашавају истину: да би неко био хришћанин треба да постане члан заједнице, литургијске заједнице, а затим објашњавају, са онтолошке тачке гледишта, шта значи та заједница за наш живот. Закључак до кога се долази приликом обраде програма Православног катихизиса је да заједница слободе и љубави са другим, као што је иначе литургијска заједница, доноси живот и да је то једино реално постојање.

Владика Игнатије је даље говорио о односу веровања и живота по вери, подсетио нас је на то да ми обично не можемо да ускладимо и да живимо нашу веру, а то не можемо из многих разлога. „Најпре, зато што под тим животом данас подразумевамо различите ствари. Овде имамо два приступа који нису из православног предања, а који су нажалост јако присутни у православљу. Један је рационалистички приступ, којим веру схватамо као рационалне дефиниције које је Црква установила као истину. То да верујемо да постоји Бог код многих се поистовећује са вером. Ми тада претачемо своје знање, оно што смо научили о истинама вере, у праксу. Но такав један живот не претпоставља Цркву, нити претпоставља литургијску заједницу.

С друге стране, имамо још један вид и израз вере који је супротстављен овом рационалистичком и логичном, а то је вера која се темељи на осећањима, на психологији, што је познатије у протестантизму као пијетизам. Он се темељи на осећањима.

Ова два типа пројаве вере или живота у складу са вером, изникли су у ствари на Западу и дошли су нам са Запада.

Живети у складу са вером у контексту православног Предања значи остварити једну личну заједницу. Дакле, веровање у Бога у овом контексту значи да остваримо личну заједницу са Њим, да будемо везани као личности за Њега, на тај начин да не можемо да постојимо без Њега. То се обично манифестује у нашем Предању кроз монашки подвиг. Заједница са Богом у овом контексту је заједница, не свакога понаособ као индивидуе, већ заједнице са другим човеком, другим људима, и те заједнице људи у односу са Богом.

У православном искуству се тај живот у вери или живот верника од најранијих времена манифестовао на два начина — кроз крштење и кроз свету Евхаристију — крштење као друго рођење, а Евхаристију као наставак живота, пројаву живота.

Литургијски односи који воде у живот су сасвим другачији од природних, племенских. Постављени су на другим основама, које су из будућег Царства Божијег. Дакле, они су из једнога света који није од овога света, и тај начин живота који се пројављује кроз Литургију, је утемељен на слободи, љубави и заједништву са другим.

Али у том заједништву, централно место, централну улогу има Христос. Литургија стално потенцира присуство Христово у њој. Да Њега нема, та заједница не би могла да да живот. Зато је врло битно такозвано апостолско прејемство, као живо присуство тога Христа, који је постао човек, који је умро и васкрсао.

Закључак је — неко живи веру када је члан литургијске заједнице. Али управо код нас Срба, али и у другим помесним Црквама, одсуствује та свест о учешћу у Литургији као изразу хришћанства, као изразу вере, као пројави вере у Бога.

Међутим, поставља се и питање шта се збива када изађемо са свете Литургије. Модел нашег постојања у историји, у свакодневном нашем живљењу треба да буде управо Литургија, оно што смо доживели на Литургији, и те односе треба да спроведемо и имплементирамо у наш свакодневни живот у односу на свет који нас окружује и у односу на друге људе, без обзира да ли су хришћани или не. То значи свакодневно живети веру и бити верник. Али, будући да је Литургија икона Царства Божјега које се још није остварило, наш историјски живот нам стално показује да то двоје не иду у корак, да су у сталном сукобу. На основу тога ми увек констатујемо да наш свакодневни живот и предокус Царства Божијег, који добијамо на Литургији нису исто, и то је оно што рађа покајање код нас хришћана. Знајући, дакле, да не живимо као што смо видели да треба да живимо, зато што нас терају различите околности, кад год се вратимо на свету Литургију показујемо да се кајемо и да знамо како треба живети, али нисмо успели, и то из разлога што је то апсолутно немогуће, зато што још није дошло Царство Божије. Оно доласком својим доноси нови квалитет који не зависи од нас само. То је сукоб између есхатона и историје и есхатон се не поистовећује са историјом. Зато Црква стоји на темељима покајања и зато га Господ стално наглашава. Покајање значи да никад не сметнемо са ума да наш свакодневни живот није то што Господ жели од нас, и да ми ту увек оманемо. И нормално кад то имамо у виду, тада нема осуде другога, него смо сви грешни, сви без изузетка, али не на етичким принципима.

Са друге стране, крштење и Евхаристија нису морални предлошци и парадигме, да ми њих тумачимо на моралним основама и да кажемо да је то слика како би ми требало да живимо и тако ћемо бити савршени и одлични хришћани. Зато није довољно да хришћанин буде крштен и да буде на једној Литургији, па да каже да је видео како треба да живи и нема више шта да ту тражи, јер има сад предложак како ће да живи. Није то довољно. Ми се стално враћамо у Литургију као новом догађају“.

Епископ Игнатије је предавање закључио речима да смо сви у заједници, свако по својој служби, позвани да по своме дару утврђујемо нашу заједницу. Различити су дарови, једни смо на друге упућени, али ето вечерас смо ову димензију више нагласили — сагледавали учење, шта би требало да пренесемо нашим верницима и овима који то нису, једнима на утврђење заједнице, на утврђење Цркве, а другима опет као позив на спасење и вечни живот.

Извор: Епархија браничевска