Свештеник Живко Ј. Илић, Црква и Византија у иконоборачкој кризи, ИП Филип Вишњић, Београд 2020.

Велико освјежење за дио јавности који се интересује за тему односа између световне и духовне власти (или како је данас интересантније, односа између Цркве и државе), а који још увијек зна разлику између неутемељених писања или усмених јавних наступа самозваних „аналитичара“ и научно утемељене студије, представља излазак из штампе књиге свештеника Живка Ј. Илића под насловом Црква и Византија у иконоборачкој кризи.

Користећи историјске изворе и анализирајући постојећу литературу која се бави како историјским периодом иконоборства, тако и односом између духовне и световне власти, писац се у својој књизи бави анализом утицаја световних и духовних власти на развој проблема иконоборства, као и анализом утицаја самог проблема иконоборства на  даљи развој односа између духовне и световне власти у византијском царству. Потпуно у складу са свим научним принципима, писац приступа анализи односа између световних и духовних власти у периоду који јесте познат, али тек је захваљујући овој студији и сазнат, као период најдубље кризе у односима између световне и духовне власти у историји Византијског царства. Поред централне теме, односа између духовне и световне власти, отац Живко је у оквиру историјске анализе иконоборства у потпуности представио и основне елементе теологије иконе и православног учења о иконопоштовању. Иако би ова књига и без тог елемента представљала велики подухват на пољу разумјевања односа између духовне и световне власти, тиме јој је, без сумње, обезбјеђено мјесто међу најозбиљнијим историјско–богословским научним студијама о односу између духовне и световне власти у нашој помјесној Цркви.  

Књига Црква и Византија у иконоборачкој кризи настала је захваљујући вишегодишњем прегалаштву једног изузетног пастира Цркве Христове, које је само крунисано одбраном докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. Ова књига јесте коначни производ управо те докторске дисертације и самим тим о њеној научној вриједности што се тиче историје Византије додатно говори и састав Комисије пред којом је одбрањена (епископ проф. др Атанасије Јевтић, проф. др Радивој Радић и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић – ментор).

Међутим, немогуће је у самој књизи не уочити вишеслојност знања коју пројављује њен аутор, а која је производ како потпуно заокруженог образовног циклуса кроз који је прошао у крилу наше помјесне Цркве, тако и дугогодишњег пастирског и катихетског служења у њој. Та вишеслојност знања у овој књизи евидентна је не само на пољу историје, већ и на пољу новозавјетне егзегезе, хришћанске књижевности, догматског богословља и канонског права.

Надамо се да ће управо из тог разлога како сама књига, тако и њен аутор у нашој научној, али и широј јавности убудуће бити консултован као истински познавалац односа између духовне и световне власти, гдје га ова књига несумњиво сврстава.

протојереј др Борис Милинковић