Свети Ђорђе Кратовац-занатлија и новомученик

Тертулијанова оцена да је мученичка крв семе за нове хришћане, а не потврда тријумфа зла над Христовом Црквом, није изгубила своју актуелност са престанком класичне епохе гоњења Црвке која је трајала до Миланског едикта 313. године. Сусрет православља и ислама на Балканском полуострву у XIV и XV веку био је политички судар, такође и верски рат и изазов за богословску полемику. Пад Цариграда (1453.), скидање крста са Свете Софије и њено претварање у исламску богомољу била је насилна акултурација нове вере на старим византијским просторима, традиционално хришћанским. Те географске зоне су биле колевка светости и васељенског православља. Нови турски господар је доносилац исламске вере и као „Агарјанин“ смештен је у библијско поимање света и историје. Преко Агаре и Турци су деца Аврамова и многи ће са њима ратовати, а они ће тражити сукоб са многим противницима. Према таквој богословско-историјској концепцији, Турци Агарјани руше хришћанско царство и културу због грехова и моралног пада самих хришћана.

Цивилизацијски контекст

Исламизација, прелаз са хришћанства на веру агресора, често пута није била насилна, нарочито не у првом веку турског господства. Најстарији српски записи сведоче о промени вере ради стицања привилегија и бољег друштвеног положаја. Двоверство, постојање криптохришћана у муслиманској средини је дуговладајућа и распрострањена појава османске цивилизације. Историја људских душа и осећања је нарочито бурна, драматична и трауматична на просторима класичног српског средњовековног политичког успона.

Градић Кратово, смештен у данашњој североисточној Македонији, источно од Скопља, града у коме је цар Душан прогласио Српску Патријаршију 1346. године, у коме су на државним саборима прокламовани чланови Душановог законика 1349. и 1354. године, био је важан рударски центар. Његова економска важност препозната је и од нових турских господара који црпе његове ресурсе. У њему су у XV веку знаменити племићки родови Пепића и Бојкића који се баве рударством и имају повластице од самих Турака. Из Кратова је дијак Дмитар који 1466. године за потребе охридских архиепископа Доротеја и Марка преписује Номоканон „јер велика црква охридска, Прве Јустинијане, горе наведену књигу нема преведену на српски језик“... Преотимање јужних крајева из средњовековне државности Немањића и обласних господара пропраћено је у црквеним круговима као тешка несрећа. Монаси манастира Трескавца код Прилепа су у другој половини XV века на повељама цара Душана записивали: „О, благоверни царе Стефане, где си сада!“, а један писар је своје дело над којим се бавио у Скопљу датирао и сместио: „године 1434, седмога лета по кончини благочестивог деспота Стефана, у царству безбожног цара Мурата-бега турског у области скопског града у селу Витомирцима, храму Светог Вазнесења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа“...

Житије Новомученика

У Кратову, граду недалеко од Лесновског манастира, задужбине Душановог великог војводе Јована Оливера, посвећеног Светим Архангелима, родио се Георгије (Ђорђе), од честитих хришћана Димитрија и Саре. Родитељи су га васпитавали у идејном свету хришћанске вере и благочешћа. Оставши рано без оца, мајка га шаље у „Сардакијски град“ – данашњу Софију у којој се обучава у занату златара и кујунџије. Од средњег века бити златар значи до краја бити човек урбане средине. Душанов законик је прописивао казне ако носиоци таквог умећа живе по селима. Средац или Софија, имао је везе са Скопљем преко Кратова, Криве Паланке и Ћустендила, јер је реч о старом римском попречном путу. Пренос моштију Светог краља Милутина из Бањске у Софију (1460.) сведочи о духовном општеправославном јединству централнобалканских крајева.

Млади Ђорђе у Софији учи за златара, али изучава и свештене књиге своје вере. Редовно похађа богослужења, има доброг учитеља и духовног оца, образованог свештеника и доброг народног пастира, Петра, познатијег као Поп Пеја. Кратовац се у Софији надахњује и налази укрепљење крај моштију Светог краља Милутина, који је за локалну средину представник старе славе и остваривог спасења. Прилика је да наведемо и смелу претпоставку Светозара Душанића, дугогодишњег управника Музеја Српске Православне Цркве, да је поп Пеја идентична личност са оним Пејом који се помиње у натпису на цркви у селу Трново код Криве Паланке. Према том епиграфском споменику из 1505. године Пеја је са супругом Пројком био ктитор богомоље.

Главни хагиографски извор за личност Светог Георгија Кратовца јесте житије и служба чији је аутор савременик и сведок његове мученичке кончине поп Пеја. Житије (које су издавали и тумачили научници као што су Ватрослав Јагић, Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Александар Гиљфердинг, Милан Ђ. Милићевић, Димитрије Руварац и Димитрије Богдановић) је складна приповест о младићу који је исповедао Христа, ушавши у богословску полемику и диспут са ученим улемама и хоџама из Софије и околине. Преко дијалога и понуде да прими ислам и стекне веће друштвено признање, славу и част, да буде још урбанији и богатији, млади Ђорђе супротставља хришћанско смирење, осведочену светост и благоухану моћ моштију Св. Краља Милутина. Ту је и историософска реминисценција на стара хришћанска царства и моћне владаре и одлучност да по Светом Писму свакој људској светској владавини, па тако и турској, једном мора доћи крај. Био је жртва клевете да је хулио на Мухамеда, одведен у тамницу и изведен пред судије који су га ставили пред уцену, или промена вере или грозна и јавна смрт на ломачи.

До изражаја долази и личност његовог хагиографа. Поп Пеја га уједно бодри и соколи што је прославио Христа, али чини све да му спасе живот, ако треба и да потплати судије и чуваре да би се олакшало сужњу. Све је имало добру равнотежу, у духу благоразумности старих времена, јер се мучеништво не провоцира, не изнуђује или изазива. Са друге стране истина се храбро исповеда, без компромиса и уступака. Кратовчева кончина је била овенчана мучеништвом, али и славом. Његово спаљено тело није уништено, није опогањено лешинама угинулих животиња, него је нађено прослављено, благоухано, као необориво сведочанство хришћанске вере у опште Васкрсење.

Једна стихира са службе која је написана непосредно после његовог страдања за Христа каже: „Изданак си од побожних родитеља, изникао си из српског корена и вођен Светим Духом, оставио си отачаство и сроднике, који су у Кратову, дошао си у град Сардакијски“ (превод Лазара Мирковића). Новомученик је пострадао за веру Христову 11. фебруара 1515. године у Недељу месопусну.

Сведочанство култа

Најстарији рукописи житија Светог Ђорђа Кратовца датирају из XVII века, какви су рукопис бр. 479 из Хиландара, затим рукопис српскословенске редакције који се чувао у Манастиру Рила, данас у Народној библиотеци у Софији. Занимљив и важан је сарајевски препис који датује из 1714 године. Млађи преписи и штампана издања су бројна. Овај светитељ се врло рано иконопише, што сведочи да је његов култ општеприхваћен и распрострањен. Хиландарски игуман Пајсије је руском цару Ивану Грозном ишао у посету 1550. и поклонио му обострани диптих (на једној страни Свети краљ Милутин и Стефан Дечански, а на другој страни Свети кнез Лазар и Свети Ђорђе Кратовац). Из XVII века су ликови кратовског светитеља у студеничкој припрати, Манастиру Ломница, Грачаници, и новије представе у другим црквама. У самом граду Кратову црква Светом Ђорђу Новом је подигнута 1925. године.

Извор: Православље