Свети Joван Шангајски у Југославиjи
А кад вас потерају у једном граду, бежите у други. (Мт. 10, 23)
Руска емиграција одиграла је огромну улогу у духовном препороду Србије, која се пет векова налазила под османском владавином и која је била веома ослабљена после Првог светског рата. Двадесетих година само у Београду је било 30 хиљада емиграната, а укупан број становника сто хиљада. „На улицама, у парковима, на скверовима и у кафићима руски језик се чуо скоро исто тако често као и српски”, писао је један од житеља Београда сећајући се ових година.
Након доласка у Београд будући архиепископ се уписао на Православни богословски факултет Београдског универзитета, који је завршио 1925. године. По речима свог колеге са године Николаја Зјорнова, Михаил Максимович је „живео врло сиромашно, за живот је зарађивао продавањем новина. Београд је тих година покривало дебело блато кад је падала киша. Максимович је носио тешку бунду и старе руске чизме. Обично би упадао у слушаоницу каснећи, сав у блату...”[1]
Познати епископ Николај (Велимировић), којег је Српска Православна Црква недавно канонизовала овако описује младог студента: „Крхког тела, светлих очију и с осмехом на лицу, бивши продавац београдских новина. После Првог светског рата свако јутро је долазио до зграде Патријаршије вичући: „Новине, новине!” Куповали смо од њега новине, али никоме од нас није ни падало на памет да је још пре емигрирања у Србију завршио факултет у Русији...”[2] У то време митрополит Антоније такође је емигрирао у Југославију, и Михаил је одржавао везу с њим. Године 1925. млади Максимович, који је тако добро познавао руску историју, добио је од митрополита Антонија задатак да напише реферат о изворима закона о наслеђивању престола у Русији. Од обичног предавања ово дело је прерасло у читаву књигу на осамдесет страница „Порекло закона о наслеђивању престола у Русији”, у којој су детаљно изложени сви аспекти проблема од времена светог равноапостолног кнеза Владимира до цара-мученика Николаја. На крају књиге Михаил Максимович је критиковао допуну из 1830. године о закону наслеђивања престола с ограничавањем приликом закључивања „бракова неједнаког рода”. Будући светитељ пише: „Не можемо да се не сложимо с тим да ово апсолутно противречи историји и старим руским обичајима. С друге стране, духу руског права би потпуно одговарао захтев да сви чланови Царског Дома исповедају православну веру... и да лица отпала од Православља губе и достојанство, и права Царског Дома”.[3] Као што се види, Михаил Максимович је и друштвени живот посматрао с црквене, а не са световне тачке гледишта.Године 1924. у Београду га је у чтеца рукопроизвео митрополит лично. Михаил је од детињства муцао. Прича се да би, долазећи у београдску руску цркву Свете Тројице, облачио стихар, скромно би стао у угао певнице и чекао да му дају нешто да прочита.[4]
Кад је примио монашки постриг ова мана је нестала, а касније се појављивала само кад је био узбуђен.
Две године касније Михаила Максимовича је у Миљковом манастиру замонашио митрополит Антоније и он је добио име у част светог Јована Тобољског, свог далеког претка. Миљков манастир, који је био пропао, почео је да оживљава 1926. године, кад су се у њему настанила тројица руских монаха, која су се одликовала високом духовношћу и образованошћу. На њихово чело био је постављен архимандрит Амвросије (Курганов, †1933.), човек узвишеног духовног живота, који је завршио богословски факултет у Варшави. Нови игуман је, као што је записано у манастирском летопису, „привлачио у Миљково, као магнет, најбоље монахе из руске емиграције”.[5] Миљков манастир је постао српско-руска обитељ, калуђера је било двадесетак; он није одгајио само потоњег архиепископа Јована – то је био први руски монах који је примио постриг на овом месту, већ и друге истакнуте представнике руске дијаспоре: архиепископа Санфранцисканског Антонија (Медведева, †2000.) и јеромонаха Никандра, духовника Леснинског манастира у Француској (†1986.).
Примивши постриг отац Јован је почео да води строг подвижнички живот, никад не дајући себи олакшице. По узору на архиепископа Мелетија Леонтовича никад није спавао на кревету, дозвољавајући себи само кратак одмор у фотељи или на столици, или пак тонући у сан на коленима после молитве.
Архимандрит Амвросије веома је волео оца Јована и касније је с одушевљењем говорио о његовом смирењу и спремности да испуни свако монашко послушање. Манастирска атмосфера у Миљкову била је, по речима једног од савременика, „пуна искрености и једноставности”,[6] и одразила се и на оца Јована. За будућег архиепископа Миљково је било синоним „чистоте и непомућеног монаштва”.[7] Године 1951. епископ женевски Леонтије ће написати да „и сад живи оним духом и оним настројењем којим су живели сви у Миљкову”.[8]
Године 1926. на дан празника Ваведења у храм Пресвете Богородице, архиепископ Чељабински Гаврило (Чепур, †1933.) рукоположио је јерођакона Јована за свештеника. Рукоположење је било организовано на брзину, тако да он није стигао да саопшти то родитељима, на шта је архиепископ Гаврило приметио: „Не мари, позваћемо их на хиротонију.”[9] У овом периоду јеромонах Јован написао је два богословска трактата: „Како је Света Православна Црква поштовала и како поштује Мајку Божију”, и дело посвећено софиолошким заблудама протојереја Сергија Булгакова. Заједничко за оба дела јесте то што се богословље у њима не заснива на људским измишљотинама, већ на Божанском откривењу. Ево како будући светитељ пише о Богородици: „Знајући да су Јој пријатне само оне хвале, које одговарају Њеној истинској слави, Свети Оци и песмописци су Њу Саму и Њеног Сина молили да их поучи како да Је опевају: Огради помишљенија моја, Христе мој, ибо чистују Матер Твоју воспјети дерзају (Огради помисли моје, Христе мој, јер се усуђујем да опевам Твоју чисту Мајку) (икос Успенија)”.[10] Због овог разлога он римокатоличко учење о непорочном зачећу дефинише као „ревност не по разуму” (в.: Рим. 10, 2). Што се тиче протојереја Сергија Булгакова, он је по речима јеромонаха Јована, припадао оном делу руске интелигенције, која се, дуго лутајући без вере вратила у Цркву након метежа, који је у њиховим душама изазвала Октобарска револуција. „Међутим, све ове радосне појаве имале су и негативну страну. Ни издалека нису сви они који су се окренули вери примили ову веру у свој њеној пуноти православног учења. Горди ум није могао да се сагласи с тим да је до сад ишао лажним путем. Почела су стремљења да се хришћанско учење усагласи с некадашњим погледима и идејама обраћеника. Из тога потиче појава нових религиозно-философских токова, који су често потпуно туђи црквеном учењу.”[11] У оваква учења спада и „софиологија” оца Сергија Булгакова, која као што је показао јеромонах Јован, има сличности с древном гностичком јереси: „И тамо и овде је присутно стремљење да се достигну све тајне највишег света... Притом руководи и управља људски разум. Свето Писмо, богооткривене истине прилагођавају се учењима створеним људским измишљањем...”[12]
Али, млади јеромонах није имао могућности да се дуго наслађује манастирском тишином. Године 1925. постављен је за вероучитеља у државној гимназији у Великој Кикинди, у Банату. Ову дужност је обављао до 1927. године.[13] Својим ученицима и ученицама упутио је следеће опроштајно писмо, које сведочи о његовој пастирској бризи и љубави:
„Драги моји ученици и ученице!
На моју велику жалост, нисам остављен на дужности вашег вероучитеља. [...] Две школске године сам провео с вама, поучавајући вас истинама православне вере и проповедајући вам реч Божију. Време које сам провео с вама никад неће нестати из мог сећања. Као увек, и сад се често сећам свих вас, сваког понаособ. [...] Увек ћу вас сматрати својим драгим ученицима, и биће ми пријатно, ако ни ви мене не будете заборављали, шаљући ми повремено писма. [...] Али највише ћу се радовати кад сазнам да мој рад с вама није био узалудан, да чините оно што сте увек слушали од мене. Волите Бога, будите одани православној вери. [...] Немојте мислити да сад можете да не идете у цркву, пошто нема мене да пазим на вас. У цркву не треба ићи ради људи, већ ради Бога, Који види ко и с каквим срцем долази. Слушајте онога ко буде ваш вероучитељ и немојте да учите веронауку због оцена, већ да бисте сазнали вољу нашег Небеског Оца. Будите покорни вашим родитељима, као што се Христос покоравао Пресветој Дјеви Марији. Будите послушни вашим учитељима и свима старијима који вас уче добру. Радите и чувајте се лењости, која је мајка свих порока. А највише се чувајте свађа, опраштајте једни другима када сте увређени. Не заборавите: ко се свађа – радује ђавола; ко мири друге – помаже Христу и биће примљен у Царство Небеско као син Божји (в.: Мт. 5, 9).
Пошто немам могућност да сваком пошаљем ово моје писмо, шаљем свима чије адресе знам, али преко њих се обраћам свима и желео бих да га по могућству сваки мој ученик и ученица прочитају и (да) се моје речи дотакну ваших срца и оставе траг у вашим душама”.[14]
У Београду је основан студентски кружок који је носио име преподобног Серафима Саровског. Митрополит Антоније и други истакнути јерарси руске дијаспоре у њему су држали предавања на духовне теме. И будући архиепископ Јован је био члан овог кружока. У званичној забелешци из ових година речено је да је „ретко упечатљиву проповед одржао јеромонах Јован (Максимович) који је позвао на покајање руски народ, који је тако дубоко пао, а из његове средине су изашли тако узвишени праведници. Моћна и храбра реч о. Јована је оставила огроман утисак.”[15]
Од 1927. до 1934. године јеромонах Јован је предавао на југу Југославије, у Богословији Светог апостола Јована Богослова у Битољу, у којој је тих година било од четири до пет стотина ученика, углавном Срба, као и Албанаца, Руса и Чеха. Ово је била важна етапа у његовом животу, о којој су се сачувала занимљива сведочанства.
Тих година Битољска епархија налазила се под управом епископа Охридског Николаја (Велимировића; †1956.). С правом је назван „српски Златоуст” – био је то истакнути проповедник, песник и богослов и заједно с архимандритом Јустином Поповићем (†1979.) један од отаца духовног препорода Србије. Веома је волео младог јеромонаха Јована и често је понављао: „Ако желите да видите живог свеца, идите у Битољ, код оца Јована”.[16] У брошури под насловом „Продавац београдских новина – епископ у Кини” постоји казивање о томе како је владика Николај одговорио једној девојчици која је питала зашто у данашње време нема светаца: „Није тако, има их, девојчице моја!” и додао, говорећи о аскези будућег епископа: „Данас се име оца Јована у Битољу изговара као име Анђела Господњег.”[17] Биограф архимандрита Јустина Поповића, владика Атанасије (Јевтић), садашњи епископ херцеговачки, написаће: „Отац Јустин је био повезан везама пријатељства и љубави у Христу с истакнутом личношћу нашег доба: кад је предавао у Битољу, био је колега и сабрат светог човека, јеромонаха Јована Максимовича, касније – епископа Шангајског, који је окончао свој богоугодни живот, испуњен молитвом и ревношћу, у Сан Франциску и који се још за живота прославио обиљем Божанских дарова.”[18] У гостинској соби оца Јустина, у којој је примао посетиоце на видном месту је висила фотографија, која је сведочила о овом пријатељству. Али... препустимо реч оцу Урошу Максимовићу који се некад школовао у Битољској богословији.
„С доласком новог професора код ученика се увек рађају питања: „Какав ће бити? Строг или благ?” итд. Могуће је да су се слична питања појавила и с доласком оца Јована. Међутим, он је убрзо на њих одговорио сопственим примером: најстрожи је био према себи. Како је велики био његов свакодневни труд у молитви и метанијама, зна само Бог, а ми смо то могли само делимично да видимо и да осетимо. Епископ охридски Николај (Велимировић) често је посећивао богословију, разговарао је с професорима и ученицима. На нас је његов сусрет с оцем Јованом остављао изузетно снажан утисак. Поклонивши се један другом, започели су необично срдачан разговор. Једном се пред свој одлазак епископ Николај обратио малој групи ученика (ја сам био међу њима) с речима: „Децо, слушајте оца Јована; он је Анђео Божји у људском обличју.” И сами смо се уверили у тачност ових речи. Његов живот је заиста био анђеоски. Тачно би било рећи да је више припадао Небу него земљи. Његова кротост и смирење подсећају на оне који су овековечени у житијима највећих аскета и пустињака. Храну је узимао у количини која је била потребна само за одржавање телесних снага. Његова одећа је била једноставна, а постеља му уопште није била потребна. Соба му је била у сутерену, с једним прозором, који није имао завесе и који је гледао у унутрашње двориште. У соби је стајао обичан сто са столицом и кревет на којем никад није лежао. На столу се увек налазило Свето Јеванђеље, а на полици су стајале богослужбене књиге. И више ништа. У било које доба ноћи човек га је могао затећи како чита Библију, зато што омилио му је закон Господњи и о закону Његову мислио је дан и ноћ (Пс. 1, 2).
Оно што је он осећао за време црквених служби или молитава не може се исказати речима. Необична је била и његова припрема за свету Литургију: већ у четвртак је јео мање, у петак и суботу једва да је дотицао храну док у недељу не заврши са служењем Литургије.
У току прве недеље Великог поста није окушао ништа, већ је сваки дан служио, као и у току Страдалне седмице. Кад би наступила Велика субота, његово тело је било потпуно исцрпљено. Али на сам дан Христовог Васкрсења као да је доживљавао препород. После Божанствене литургије враћала му се снага, и анђеоска радост обасјавала би његово лице. Тако је пред нашим очима протицао његов подвижнички живот.
Отац Јован био је редак молитвеник. Тако се погружавао у текстове молитава да се стварао утисак као да разговара с Богом, с Пресветом Богородицом, с Анђелима и Светима који су стајали пред његовим духовним очима. Можда је ради наше користи говорио наглас, како би нас научио да се молимо. Свака његова молитва је била потресна; изговарао их је напамет изузетно изражајно. Не зна се колико стотина молитава је знао напамет. То за њега није било чудо, зато што је имао велики дар од Бога – необично памћење. За то су знали сви – и ученици и професори. Јеванђељске догађаје је познавао тако као да су се дешавали на његове очи, могао је да наведе и главу, где шта да се нађе, и чак, уколико је било потребно, да цитира одређене стихове. Познавао је индивидуалне могућности и карактер сваког ученика, тако да је могао одмах да каже шта и како ће сваки од његових ученика одговорити, шта зна и шта не зна. Притом му је то полазило за руком без икаквих забелешки, и након вишекратних провера нико није могао да посумња у изузетност његовог памћења.
Отац Јован је волео све нас, и ми њега. У нашим очима он је био оваплоћење свих хришћанских врлина: миран, спокојан, кротак. Нисмо му налазили мане и брзо смо се навикавали чак и на његов начин говора. Постао нам је толико близак да смо се односили према њему као према старијем вољеном и поштованом брату. Није било конфликта, личног или друштвеног, који он не би могао да разреши. Није било питања на које он не би нашао одговор. Довољно је било да га било ко на улици било шта запита, а он би одмах давао одговор. Ако би питање било важније, обично је одговарао на њега после службе у храму, у учионици или у мензи. Његов одговор је увек био пун информација и јасан, потпун и компетентан, зато што је потицао од човека високог образовања, који је имао две универзитетске дипломе – теолошкох и правних наука. Сваког дана и сваке ноћи се молио за нас. Сваке ноћи нас је чувао као Анђео Чувар: једном би наместио јастук, другом јорган. Увек би нас, улазећи у собу, или излазећи из ње, осенио крсним знамењем.”[19]
Имамо још једно сведочанство о том времену, које је оставио аутор из Скопља Владе Малески. Он је потицао из сиромашне породице, некада се школовао у битољској богословији, али је касније постао комуниста, међутим, дивљење према оцу Јовану остало је у његовој души – то се види на основу његових успомена. Он пише о томе како су му се други ученици богословије смејали зато што му је лоше стајала униформа (није имао новца да оде код кројача). У пориву гнева гађао их је каменом, који је ударио у прозор оца Јована. „Први пут сам га видео: био је онизак, десна нога му је била краћа од леве, имао је кестењасту браду која је слободно расла, а коса му је штрчала испод камилавке и падала на рамена, покривена замашћеном мантијом кад је прозборио: „Па?”
Видео сам његову горњу усну с ожиљком – траг из времена руске револуције.
Између мене, потпуно збуњеног и њега, потпуно смиреног, изненада се појавио васпитач отац Пантелејмон. „Без ручка и вечере!” промумлао је својим моћним баритоном. Записао је моје име и појурио даље.
И отац Јован је био васпитач, зато је кад је отац Пантелејмон нестао, благо рекао: „Ништа, ништа. Ја ћу да платим.” А онда је додао: „Господ опрашта грехове који се не понављају.”
Свидео ми се отац Јован (омрзнуо сам оца Пантелејмона!). Тада нисам могао ни да помислим да ће прозор који сам разбио одредити моју судбину. Бити кажњен лишавањем ручка и вечере није значило само забрану да се руча и вечера. Требало је да присуствујем за време обеда док у огромној трпезарији једу и ученици млађих разреда, и богословци из старијих.
Клечао сам (по наредби васпитача оца Пантелејмона) поред катедре, која се налазила у центру код зида трпезарије... Био сам гладан и уморан од клечања. Ноћу су сви око мене спавали. А ја нисам могао ока склопити. Лежао сам и гледао у плафон на којем су се виделе светле линије, које су допирале кроз прозор од фењера. Гледао сам ове линије кад су зашкрипала врата. Подигао сам главу и угледао сенку човека који храмље. Сенка је храмала између редова кревета, застајкујући да покрије оне који су се у сну открили и поново је храмала право ка мени, док се напокон није нагнула изнад мог кревета. Отац Јован је рекао: „Не спаваш.”
Није питао, само је тихо прозборио оно у шта је био сигуран. Ослонио сам се на лакат. „Не спавам, оче Јоване.” Гурнуо ми је у руке парче хлеба и маслине замотане у папир (био је постан дан). Заустио сам нешто да кажем (можда „хвала”), али ме је зауставио: „Господ опрашта грех који се не понавља”, рекао је и почео да храмље назад према вратима. Сутрадан ме је позвао да дођем код њега, у кућу преко пута. У соби су била још двојица мојих вршњака. Читао нам је житија Светих.
...Свако вече (у слободно време, до девет сати) нас тројица вршњака били смо код оца Јована. Учили смо молитве, слушали приче о светим оцима пустињацима, предавали се непознатом, древном, сасвим непојамном свету и маштали о таквом животу, кад човек жртвује себе ради другог, вечног живота, који је још увек необјашњив у нашим дечјим главама, али његове обрисе ипак видимо преко Христа, Херувима, Серафима (...).
Пролазиле су године... По завршетку четири разреда гимназије мени и двојици мојих вршњака учење је ишло много лакше него нашим другим вршњацима. То се могло објаснити тиме што смо се нас тројица још од младости напајали богословљем оца Јована четири године узастопце. Сваке вечери смо уместо уобичајеног одмора одлазили (...) с њим у малу грчку цркву, која је била скривена у лавиринтима Битоља, и појали смо за време богослужења, на којима је свештенодејствовао отац Јован. Опет смо на празнике с њим одлазили у манастире и самим тим се припремали за живот који ће постати наш, за живот који је требало да нам помогне да пренесемо истину (људима) на земљи и затим да се предамо вечним блаженствима оног света, до којег пут води кроз незнани број митарстава.
Једне вечери код оца Јована смо слушали потресно казивање о неком свецу којег су мучили пагани. Сломили су му руке, одсекли нос, ископали очи – све само зато да би се одрекао Христа. Светац се није одрекао, молио се за грешне душе својих мучитеља. Светац се молио и сломљеним рукама је грлио Јеванђеље. Пагани су му истргли Јеванђеље из сломљених руку и бацили га у пећ која је горела. Огањ се претворио у пепео, сама пећ се истог тренутка охладила, а Јеванђеље је остало нетакнуто пламеном.
Отац Јован је поставио питање: „Зашто Јеванђеље није изгорело?” Ниједан из наше тројке није знао одговор, јер смо још увек били млади. Отац Јован је одговорио: „Зато што је његова вера била безгранична”.”[20]
Овај таленат за васпитавање деце потврђује се сведочанством оца Уроша: „...Погледајмо какав је био педагог. Предавао је по плану, по специјалној методици. Истовремено је био и теоретичар и практичар, који је вешто спајао и једно и друго, зато су његови предмети остајали у сећању без додатних објашњења. Узмимо, на пример, литургику и богослужбена правила. Имао је распоред по којем су ученици дежурали за певницом на богослужењу. Једна група од четири ученика и друга (укупно осморица) морала је да долази у одређено време у собу оца Јована у којој су се могле наћи све богослужбене књиге. Прва четворица ученика имала је задужење да нађе све што је требало да се поје или чита тог дана или празника, а друга четворица су слушала. За то време је објашњавана теорија, символика богослужења и остало. Таква је била пракса у току целе године. У учионици је акценат био на теорији. Отац Јован је захтевао сталну будност свуда, а нарочито на богослужењу. Желео је да научи ученике да посебну пажњу поклањају Светом Писму као извору сваког богословског знања. Зато је на почетку часа питао шта се тог дана читало из Јеванђеља и Апостола. Свако је то морао да зна, јер се није унапред знало кога ће питати. После тога је излагао кратка објашњења. Каква дивна објашњења је износио кад је предавао пастирско богословље и историју Цркве! Нека своја предавања из пастирског богословља записивао је за нас у посебне свеске. У њима се изразио у пуној мери. По његовом уверењу код апостола Павла је свештеник описан као идеалан пастир: он треба да буде образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти... (1 Тим. 4, 12-14).
Свештеник је духовни отац своје парохије, и у складу с тим он и треба да делује, а његова парохија је велика породица која не може да постоји без пастирске љубави и свакодневне молитве. Где год је могуће, он треба да притиче у помоћ како би саучествовао у њиховој радости и жалости.
Лекције из историје Цркве су се такође лепо усвајале, пошто је отац Јован умео да издвоји најважније моменте и често их је понављао, приморавајући нас да све научимо. Кад смо 1931. године полагали испите за добијање дипломе о завршетку богословије, професор Димитрије Стефановић, представник Министарства, био је задивљен изванредним одговорима студената. Мислим да је преко половине одговарало „одлично”, а остали „врло добро”. Лоших оцена није било. Професори су објаснили представнику Министарства да је отац Јован нераздвојан од својих ученика и да им у току године даје темељно знање из свог предмета.
Тако је сваки студент, свестан изузетности личности оца Јована, био одан наставнику свом душом. Он је међу нама био као посланик Божји, призван да обрађује Његову велику њиву.”[21]
Још један од тадашњих ученика богословије пише: „Волели смо га свим срцем – онако као што је он сам нас волео.”[22] Ево шта каже један од његових бивших ученика: „Касније, кад сам и сам постао професор гимназије, схватио сам зашто је владика имао такав успех као професор богословске школе, без обзира на свој природни недостатак – извесно замуцкивање. Он није био само изванредан педагог, већ је и волео своје ученике, који су му узвраћали истом таквом љубављу.”[23] Ова љубав била је сједињена с дубоким смирењем: кад су се ученици фотографисали заједно с њим, он би увек стао у задњи ред. Кад је касније један од „Београђана” питао светитеља којом „методом” се руководио и привлачио срца он је одговорио: „Немам никакву педагошку методу; само се трудим да општећи с људима будем у благодати Божијој и да јој не сметам да лечи и препорађа људе.”[24]
Кад је долазио у Београд сви су знали за то. По казивању епископа Митрофана (Зноско-Боровског, †2002.), за време долазака оца Јована у престоницу „српски студенти су га дословце опседали. Праведан живот калуђера-подвижника, строгост према себи на коју свет није навикао и срце пуно љубави привлачили су пажњу и срца српских студената.”[25] Кад га је један од српских епископа заједно с владиком Николајем Охридским дочекао у Београду код руске цркве приметио је да чистоћа мантије оца Јована није баш за пример. Владика Николај је на то одговорио: „Господ не гледа на прљаву мантију, већ на чисто срце!”[26] И премда је његов спољашњи изглед у свакодневном животу био неуредан, за време богослужења се држао као „кнез Цркве”, како се изразио један од његових ученика.[27]
Пастирска и педагошка делатност јеромонаха Јована ширила се и ван граница Србије, на Карпатску Русију, која се тих година вратила Православљу после више векова унијатства. У новинама „Православна Карпатска Русија” за 1934. годину може се прочитати: „Отац Јован је стекао огромно поштовање свих својих колега и ученика својом кротошћу и невиђеним обиљем љубави, као и изузетном богословском ерудицијом. Имао је веома велики значај за Карпатску Русију, јер је обједињавао око себе ученике Карпаторусе, преносећи им најбоље традиције руског пастирства и дубоко православно гледање на свет. На свим његовим штићеницима осећа се одраз ове аскетске сабраности.”[28] Судбина Прикарпатске Русије ће га увек занимати. И кад постане епископ шангајски, он ће пратити све догађаје из црквеног живота у овом крају и више пута позивати вернике на милосрђе како би тамо од приложених средстава могли да се граде храмови.[29]
Духовна брига јеромонаха Јована није се ограничавала на студенте који су му били поверени – он је посећивао болеснике и страдалнике, чиме је и наставио да се бави у току целог свог живота. У вези с овим имамо једно занимљиво сведочанство епископа Николаја (Велимировића) о периоду кад је био епископ Охридски: „Једна добра жена по имену Велика П. из села Врусника проповеда како се пре две године лечила у Битољској болници. Рука јој је јако отекла, и кад су лекари отворили оток, из њега је истекла велика количина гноја. У то време је код ње дошао о. Јован Максимович. Велика П. га није познавала. Отац Јован јој је понудио да прими Свето Причешће и она се причестила. После тога јој је мало лакнуло. Два или три дана после тога о. Јован ју је поново посетио и опет јој је понудио да се причести. Она је пристала, али је рекла да би прво желела да пости барем три дана, пошто се прошли пут причестила без поста и зато је мучи савест. Отац Јован се сложио и изашао је из болничке собе. Жена је почела да пости и није јела ништа осим парченцета хлеба. Три дана касније о. Јован ју је причестио. То је било на Велику среду ујутру. Увече истог тог дана рука јој је потпуно оздравила. Доктор који ју је лечио био је врло зачуђен видевши да се рана на руци у потпуности зацелила и да је бол у руци потпуно прошла. Јер, за лечење би било потребно најмање три месеца! Прекрстивши се, лекар је потврдио да се Велика исцелила и да може да иде кући. Кад је жена причала шта јој се десило, питали су је ко је био тај свештеник. Она га није знала по имену, али га је описала тако да смо сви схватили да се ради о о. Јовану, јер је он скоро сваког дана посећивао болеснике.”[30]
Као што се касније у Кини отац Јован бринуо о сирочади, тако је и сад често посећивао дечји интернат „Богдај” који је основао владика Николај (Охридски).[31]
На обалама Охридског језера налази се манастир преподобног Наума, просветитеља Јужних Словена, следбеника и саподвижника светих Кирила и Методија. У овом манастиру почивају и његове мошти. Отац Јован је дубоко поштовао светог Наума, познатог по својој молитвеној помоћи у исцељивању душевних болесника. Ишао је с иконом овог свеца по болницама и читао је болесницима молитву преподобном Науму, којег је касније поштовао целог свог живота. А кад је именован за епископа на Шангајску катедру, освештао је на моштима светог Наума његову икону и на дан спомена на свеца истакао је у Шангају ради поклоњења; до тада у Шангају нико ништа није знао о њему, али је захваљујући епископу Јовану ту постао веома поштован светац. Томе треба додати и то да је неколико дана пре кончине архиепископ Јован сасвим неочекивано ставио ову икону на налоњ. Затим се испоставило да се владика Јован упокојио управо на светог Наума Охридског.[32]
Отац Јован, као и његов наставник, митрополит Антоније, није се бринуо само о Русима и Србима, већ и о свим православцима, ма које националности да су били. Он је постављен за привременог вршиоца дужности настојатеља грчке парохије у Битољу, где је на молбу мештана грчког порекла служио на њиховом језику.[33]
Дакле, у потпуности се посвећујући пастви, млади јеромонах није ни сањао о архијерејском звању. Међутим, 1934. године митрополит Антоније и Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве изабрали су га за епископа Шангајског, на катедру, где је живела руска дијаспора значајна по својој бројности. Један од ученика Битољске богословије, Милутин Деверња, сећа се: „Ректор богословије је изненада отворио врата учионице и узвикнуо блистајући: „Оче Јоване, добио сам телеграм; пишу ми да сте изабрани за шангајског епископа!” Ова новост је за нас била као гром из ведра неба, зато што је скромност о. Јована била тако велика и тако искрена да никад није имао намеру да заузме вишу дужност. Неки су га чак прекоревали због непажње према свом спољашњем изгледу и због непоштовања школске дисциплине уобичајене за ово време. И премда нам је било тешко да се растанемо од њега нехотице смо сви као један запевали: „Ис пола ети, деспота”!”[34]
Међутим, отац Јован уопште није био убеђен да је изабран за епископа. Једна његова познаница у Југославији, Марија Дмитријевна Павленко, девојачко Шатилов, кад се срела с њим у трамвају упитала га је откуд он у Београду, на шта је одговорио да је допутовао у град пошто је грешком добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована који треба да буде посвећен у епископа. Кад га је сутрадан поново видела саопштио јој је да се испоставило да је грешка гора него што је очекивао, јер су управо њега одлучили да посвете за епископа. Кад се успротивио, указујући на своју муцавост, кратко су му рекли да је и пророк Мојсије имао исте потешкоће.[35]
Чин наречења оца Јована одржан је у београдској руској цркви 9. јуна 1934. године (тада је имао тридесет осам година). У наречењу су учествовали, на челу с Блажењејшим митрополитом Антонијем, архиепископ Гермоген (Максимов, †1945.) Јекатеринославски и Теофан (Гаврилов, †1943.) Курски и Обојански, као и епископи Николај Охридско-Битољски и Митрофан (Абрамов, †1945.) бивши Сумски. По завршетку чина наречења епископ Николај који није могао да присуствује служби следећег дана у име верника Охрида уручио је епископски жезал будућем архијереју. Часопис „Црквени живот” је известио: „Цео руски Београд зна и поштује јеромонаха Јована и тиме се објашњава изузетно велик број верника који су се окупили на црквеној свечаности. Али, било је много и Срба, између осталих декан и неколико професора београдског Богословског факултета.”[36] Сутрадан је одржана исто тако свечана хиротонија. То је била последња архијерејска хиротонија коју је извршио Блажени митрополит Антоније који је уручујући архијерејски жезал новопостављеном епископу рекао: „Сећам се како је стари митрополит Петербуршки и Новгородски Исидор, уручујући жезал новим епископима, говорио: „Овде нема ништа тешко, само се труди да испуњаваш две заповести: лепо служи и немој се правити важан.” Ти највише на свету волиш службу Божију, а надмености у теби нема никакве, твоја је једноставност безгранична, тако да ћеш ове завете испунити у пуној мери... Моје срце се увек с болом стезало кад су људи за неког архијереја говорили: он не воли да служи и рђав је молитвеник, али је добар администратор. Ако буде увидео да је молитва његова прва дужност, и администрација ће се уређивати сама по себи и све око њега ће постајати све боље.”[37]
Беседа владике Јована поводом наречења није била, као што се то често дешава, формалан званичан реферат; он је у њој описао портрет архипастира како га је он схватао, или тачније, како су га схватали Свети Оци. Такав ће бити и он сам, по јеванђељским речима: Ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме (Мт. 5, 19).
Он је тад рекао: „Данас кроз уста архипастира Цркве бивам призван да прихватим архипастирско служење. Не смем да помислим да сам достојан овог звања пошто сам свестан своје греховности, али се плашим и да га се одрекнем, слушајући речи Господње, упућене Петру који је згрешио, али се покајао: „Ашче љубиши Мене, паси агнци Моја, паси овци Моја.” (Ако Ме волиш, напасај јагањце Моје, напасај овце Моје.) Свети Јован Златоуст, објашњавајући ово место из Јеванђеља, обраћа пажњу на то да као доказ љубави Господ није захтевао други подвиг, већ управо подвиг пастирства. Зашто је тако велико пастирско служење у очима Господњим? Зато што су пастири, по речима апостола Павла Богу споспјешници (Божји сарадници) (1 Кор. 3, 9). Христос је дошао на земљу да обнови оскрнављени образ Божји у човеку, да позове људе, да их сједини у једног човека, који једним устима и једним срцем прославља свог Творца.
Задатак сваког пастира је да привлачи људе за ово јединство, да их препорађа и освећује. Шта може бити веће, него обновити саздање Божије! Која већа корист се може донети свом ближњем него да се он припреми за вечни живот? Није лако испунити овај задатак – човек мора да се бори с људском природом исквареном грехом. Он често наилази на неразумевање, а понекад и на свесно супротстављање и мржњу од стране оних које воли и за које се брине. Велико мора бити самопожртвовање пастира и велика љубав према своме стаду. Све треба да буде спреман да поднесе ради његове [верника] користи и свака овца мора наћи место у његовом срцу, на сваку мора да примени одговарајуће лечење, у складу с особеностима карактера и околностима сваког појединца.
Ако су пак тако тешке и сложене обавезе обичног пастира и ако је тако велика његова одговорност за спасење оних које напаса, шта се може рећи за архипастира? Заиста су њему упућене речи Господње, које је некада рекао пророку Језекиљу: Сине човјечји, поставих те стражарем дому Израиљеву (Јез. 3, 17).
Архипастир није одговоран само за сву јагњад коју му је Бог поверио, већ и за пастире. Тражиће се од њега одговор за сваког грешника којег није на време уразумио, за свакога ко је ишао путем истине, али је скренуо с њега. Његова дужност је да болује болестима својих оваца и да их тиме исцели попут Пастиреначелника [Архипастира] Христа, „Чијом се раном ми исцелисмо” (в.: Ис. 53, 5). Он нема приватан живот, сав треба да се посвети делу спасења људских душа и њиховом вођењу у Царство Небеско. Мора бити спреман да поднесе све жалости, прогоне и саму смрт ради истине, да пије чашу Христову и да се крсти Његовим крштењем (в.: Мт. 20, 23; Мк. 10, 39). Он треба да се брине не само за оне који долазе код њега, већ и да сам тражи и враћа стаду заблуделе овце, носећи их на својим раменима. Његова дужност је да објављује Христово учење онима који га не знају имајући на уму заповест Господњу: идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу (Мк. 16, 15). Пошто је прожет свешћу о томе да је Црква васељенска, не сме се ограничити само на оне који су му непосредно поверени, већ духовним оком треба да гледа сву Васељенску Цркву Христову, да жели просвећење свих народа и њихово напредовање у истинитој вери, јер у Цркви „нема ни Јелина, ни Јудеја, ни варвара, ни Скита”, већ су сви једнако вољена деца Оца Небеског. [...]
Бринући се за спасење људских душа треба имати на уму да људи имају и телесне потребе, које снажно траже своје. Не може се проповедати Јеванђеље ако се не испољи љубав у делима. Али притом се треба чувати да брига за телесне потребе ближњих не прогута сву пажњу пастира и да не нашкоди бризи о духовним потребама, имајући на уму речи апостола: Не доликује нама да, оставивши реч Божију, служимо око трпеза (Дап. 6, 2). Све мора бити усмерено на стицање Царства Божијег и испуњавање Христовог Јеванђеља. Истинско хришћанство се не састоји у апстрактним размишљањима и учењу, него се оваплоћује у животу. Христос није дошао на земљу да би дао људима нова знања, већ да би их позвао на нови живот. [...]
Пастир не сме да избегава учествовање у јавном животу, али у њему треба да учествује као носилац Христовог закона и представник Цркве. Свештенослужитељ не сме да се претвара у обичног политичког или друштвеног посленика, заборављајући главну суштину свог служења и његов циљ. Христово Царство није од овога света (Јн. 18, 36), и Христос није уређивао земаљско царство. Не постајући политички вођа и не упуштајући се у партијске распре, пастир може духовно да освећује појаве из живота, како би његова паства знала пут којег треба да се држи и како би били хришћани како у свом личном животу, тако и у друштвеном. Архипастир мора да уме сваком да да духовни савет: и монаху-отшелнику који чисти душу од помисли и цару, који уређује државу, и војсковођи који иде у борбу, и обичном грађанину. [...]
Пре свега морамо чувати једнодушност и јединство представљајући јединствену Руску Цркву, а истовремено треба да наставимо њено велико дело међу другим народима. Од првих векова хришћанства у Русији из ње су ишли проповедници у друге крајеве. Прво су заблистали преподобни Кукша, Леонтије Ростовски, касније Стефан Пермски, Инокентије Иркутски, а већ у наше време апостол Алтаја Макарије и Николај Јапански [Види књигу: Свети Николај Јапански, Живо је православље, Библиотека Очев дом, књ. 12, Београд 2011 – прим. изд.]. Сад је расејани руски народ постао проводник вере у свим крајевима васељене. Задатак Руске Заграничне Цркве јесте да се побрине да просвети што већи број људи из свих народа.
Ради достизања овог циља Руски Архијерејски Загранични Синод мене шаље у земљу из које излази видљиво сунце, али којој је потребно просвећење зрацима мисленог Сунца Истине”.[38]
После Литургије за скромном трпезом окупило се четрдесет петоро људи. Одржане су кратке беседе у којима је нови епископ описан као веран и талентован следбеник митрополита Антонија, као велики подвижник, педагог којем нема равних, којег ватрено воле његови ученици, као човек који увек види где је истина, а где је лаж, као човек који поред свих ових особина поседује необично смирење. [...] Као да потврђују мисао о томе да се речи владике Јована односе на све вернике, независно од националности, први су му честитали представници грчке заједнице из Битоља. Неколико дана касније примио га је патријарх српски Варнава и поклонио му бисерну панагију.[39]
Кад га је архиепископ Димитрије Хајларски (епархија у Манџурији) позивао на Далеки Исток, митрополит Антоније му је одговорио: „Пријатељу, ја сам толико стар и слаб да не могу да размишљам ни о каквом путовању осим путовања на гробље... али уместо себе, као моју сопствену душу, као моје срце, шаљем вам епископа Јована. Овај мали, слабашан човек, наизглед скоро дете – у ствари је зрцало аскетске чврстине и строгости у наше време свеопште духовне раслабљености.”[40] На питање новинара поводом владике Јована митрополит Антоније је рекао: „Нови владика шангајски Јован одликује се изузетном скромношћу, послушањем и дубоким смирењем. Свестрано образован, он стално и много чита, али нема у себи никакве надмености. Чисте душе и испуњен нежношћу владика Јован веома воли ученике и децу и увек је окружен њима. Ватрено и смело говори своје поуке и изузетно је љубазан у опхођењу према свима.”[41] Овде треба поменути и догађај који сведочи о духовној блискости која је постојала између двојице архијереја. Двадесет осмог јула 1936. године док је епископ Јован седео у свом кабинету у Шангају, одједном му је уздрхтало срце. Није томе придао никакав значај, али је погледао на сат и запамтио време. Следећег дана је стигао телеграм да се управо у тај час упокојио митрополит Антоније.[42]
Одлазак епископа Јована у Шангај отегао се због тога што је у Марсеју убијен југословенски краљ Александар. Први помен у руској цркви у Београду служио је владика Јован; он је био један од двојице руских епископа који су присуствовали опелу.[43] Касније је служио парастос у Марсеју, на месту на којем је извршен атентат.
„Духовни живот Срба, који површни посматрач тешко може да примети, у ствари бије као живо врело”,[44] написаће владика касније. Са жаљењем се опраштао од српског народа који је, како је рекао епископ Николај (Велимировић), „тако волео и који га је тако волео”.[45]
Животопис саставио Бернард Ле Каро
[1] Зјорнов Н. М. Теолошки факултет Београдског универзитета // У иностранству. Хроника породице Зјорнов (1921.-1972.) Под ред. Н. М. и М. В. Зјорнов.
[2] Сава Едмонтонски, еп. Летопис у част архиепископа Јована Максимовича. Платина, Калифорнија, 1976., стр. 89.
[3] Јован Шангајски, еп. Порекло закона о наслеђивању престола у Русији. Шангај, 1936., стр. 79.
[4] В.: Петар (Лукјанов), јером. (сада еп. Кливлендски). Незаборавни владика..., стр. 5.
[5] Милошевић Д. Миљков манастир. Смедерево, 1974., стр. 50.
[6] Архиепископ Јован (Максимович). Архипастир, молитвеник, подвижник. Сан Франциско, 1991., стр. 9.
[7] (Необјављено) писмо епископа Женевског Леонтија јеромонаху Антонију (Медведеву) од 6. авг. 1951. г.
[8] Исто.
[9] В.: Петар (Лукјанов), јером. (сада еп. Кливлендски). Незаборавни владика..., стр. 6
[10] Православно поштовање Богомајке // Беседе..., стр. 146-147.
[11] Духовно стање руске емиграције // Исто, стр. 254.
[12] Јован (Максимович), јером. Учење о Софији, Премудрости Божијој. Варшава: Синодална штампарија, 1930. цит. по: Летопис у част архиепископа Јована Максимовича. Т.2. Платина, Калифорнија, 1980., стр. 138.
[13] В.: Остојић Ч., прот. У свети спомен архиепископа подвижника Јована (Максимовића) Шангајског // Глас Српске Цркве у Западној Европи. Минхен, 1966.
[14] (Необјављено) писмо (на српском језику). 1927 Авг. (Превод В. Н. Косика).
[15] Црквени живот. Београд, 1933., бр. 2, стр. 28.
[16] Сава Едмонтонски, еп. Сећање на владику Јована Максимовића // Православни мисионар, Београд, 1969., бр. 5, стр. 196.
[17] Сава Едмонтонски, еп. Летопис..., стр. 90.
[18] Атанасије (Јевтић). На Богочовечанском путу. Београд, 1980., стр. 63.
[19] Максимовић У., прот. Сећање на јеромонаха Јована Максимовића // Православље. Београд, 1975. Септ. Цит. по: Блажени Јован Чудотворац / Саставили јером. Серафим (Роуз) и игуман Герман (Подмошенски). Москва: Правило вере; Руски поклоник, 1993., стр. 52-54.
[20] Димитријевић В., Србуљ Ј. Свети Јован Шангајски. Београд, 1998., стр. 69.
[21] Максимовић У., прот. Сећање на јеромонаха Јована Максимовића. Цит. по: Блажени Јован Чудотворац, стр. 54-56.
[22] Сава Едмонтонски, еп. Сећање на владику Јована Максимовића // Православни Мисионар. Београд, 1969., бр. 5, стр. 196.
[23] Хрушчов Ј. К. Моји сусрети с владиком Јованом // Архиепископ Јован (Максимович)... стр. 15.
[24] Долазак архиепископа Јована у Париз // ПР. 1951., бр. 15-16, стр. 23.
[25] Зноско-Боровски М., прот. (касније еп. Бостонски). У знак сећања на архипастира-подвижника // Архиепископ Јован (Максимович)..., стр. 27.
[26] Кангрга Х.-Н. Сећања на Владику Николаја и Аву Јустина. Београд, 1999., стр. 18.
[27] В.: Петар (Лукјанов), јером. (сад еп. Кливлендски). Незаборавни владика..., стр. 14.
[28] Васпитач богослова-Карпаторуса. Јован – епископ // ПКР. 1934. 6. јун бр. 11-12, стр. 8.
[29] В.: Прикупљање прилога за изградњу цркве у Карпатској Русији // ПЛ. 1937., бр. 254; 1940., бр. 410.
[30] Николај (Велимировић), еп. Емануил // Николај (Велимировић), еп. Сабрана дела. Књ. V, Дизелдорф, 1977., стр. 389.
[31] В.: Милошевић Д. Радојевић М., протојереји. Блажени Јован, епископ Шангајски. Смедерево, 1994., стр. 22.
[32] В.: Блажени Јован Максимович, архиепископ Шангајски, Западноевропски и Западноамерички. Платина, 1971., стр. 10.
[33] В.: Црквени живот. Београд, 1934., бр. 6, 108.
[34] Сава Едмонтонски, еп. Сећање на владику Јована Максимовића // Православни мисионар. Београд, 1969., бр. 5, 197.
[35] В.: Блажени Јован Максимович..., стр. 10.
[36] Црквени живот. Београд. 1934., бр. 6, стр. 108.
[37] Никон (Рклицки), архиеп. Животопис Блажењејшег Антонија. Т. 5. Њујорк: Изд. Североноамеричке и Канадске епархије, 1959., стр. 201-202.
[38] Беседе... стр. 20-22.
[39] В.: Црквени живот. Београд, 1934., бр. 6, стр. 108.
[40] Сава Едмонтонски, еп. Летопис..., стр. 130.
[41] Кратка биографија преосвећеног Јована // Кинески Благовесник. 1934., бр. 7-8.
[42] В.: Петар (Лукјанов), јером. (сада еп. Кливлендски). Незаборавни владика..., стр. 6.
[43] В.: Помен за краља Александра // Црквени живот. Београд, 1934., бр. 11, стр. 176.
[44] Дела Другог Свезаграничног Сабора Руске Православне Заграничне Цркве. Београд, 1939., стр. 397.
[45] (Необјављено) писмо еп. Николаја (Велимировића) еп. Јовану од 22. маја 1947. г.
Одломак преузет, са дозволом издавача, из књиге СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ – ЧУДОТВОРАЦ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА(нова сведочења о Божијем човеку); ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, 2013. год, стр. 496, тврд повез, дистрибуција: 069 1328003 и 063 328003
