Свети Кирил Александријски
Ризница о Светој и Једносуштној Тројици
Светитељ Кирил Александријски (376–444) - грч: Κύριλλος Α΄ Αλεξανδρείας - један је од најзначајнијих и Отаца и учитеља Цркве, угледни богослов, полемичар и егзегета и писац многобројних књига. Овај Светитељ је био Архиепископ у Александрији, ревносни бранилац хришћанства и кључна личност у борби Цркве Христове против несторијевске јереси. Кирил Александријски оставио је за собом много списа догматског, полемичког, егзегетског и апологетског карактера.
Познат је његов догматски рад „Ризница ο Светој и Јединосуштној Тројици“ који је управо у Птерограду први пут објављен у руском преводу - Святитель Кирилл Александрийский „Книга сокровищ о Святой и Единосущной Троице“, Издательство Олега Абышко, Санкт-Петербург, 2014. Егзегетски списи које је писао, претежно су алегоријска тумачења Светога Писма, а апологетски списи директно су уперени против цара Јулијана Апостате (Отпадника) и сиријских Епископа.
Свети Николај Жички вели у „Охридском Прологу“ за њега: „Водио [je] три љуте борбе за свога живота: с јеретицима новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у Цркву оне који једанпут отпадну од Цркве, па ма се они горко кајали ... Његову борбу пак против Несторија, Патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно напасао стадо Христово. Преставио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио "Богородице Дјево, радујсја!" Толико Нови Златоуст српског богословља Св. Николај Жички о овом светитељу.
Св. Кирил Алекснадријски је – то је opinio communis –- развио посебан сензибилитет за питања христологије на линији богословља Светог Атанасија Великог. Његова посебна склоност у богословским дисциплинама је припадала догматици. Једно од таквих догматских списа је „Ризница о Светој и Једносуштној Тројици“. Ова књига је преглед аргументације у полемици православних са аријевцима и неоаријевцима, која се водила током целокупног IV и почетком V в. Њена особеност није само у самим аргументима, односно њиховој систематичности, већ реторичка форма у којој их Св. Кирил излаже. Они су нека врста дијалога sui generis у контраверзи са јеретицима, која му омогућује да искаже све своје аргументе, и са друге стране — тачно и јасно оповргне тезе противника, не само на основу цитата из Св. Писма, већ и „силогистички“, по сили логичке евидентности. Он је овим списом на аргументативној линији Св. Атанасија – готово 1/3 овог списа је понављање теза књиге „Против аријеваца“ Св. Атанасија. У 35 поглавља овог списа - 1-3. су посвећене Оцу, 4-32 Сину и 33-35 Св. Духу. Св. Кирил се служи и учењима Св. Епифанија, кападокијских Отаца и Дидима Слепог.
Велики патролог наше Цркве, умировљени епископ захумско-херцеговачки, др Атанасије (Јевтић) цитира у својој другој свесци „Патрологије. Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-451“, Београд 1984, стр. 69, следећу карактеристику коју је о овом делу записао Св. Фотије: „Ово је доказано (полемичко) дело и бори се снажно и разноврсно против безумља Аријевог и Евномијевог, јер логичким методима, са добрим познавањем, изобличава њихову глупост. Уз логичке методе он свуда додаје и повезује речи Светога Писма, те на сваки начин разобличава слабост њиховог учења ... Од свих Кирилових дела ово је најјасније, особито за оне који имају појмове о логичким методама“.
У тој етапи апологетске полемике са неоаријевством, када је оно у царству већ било разбијено и било одвећ раслабљено да би васпоставило свој утуцај, главни задатак Кирила Александријског је био јасно и уверљиво излагање православног учења о Светој Тројици какао би се наоружали чланови Православне Цркве против дивљих замисли јеретика. Св. Кирило управо тако формулише задатак свога дела: „срочити за чада Црве квалитетно слово као залогу помоћи за будућност“, што му је у потпуности успело. Познавање његовог богословског опуса је, чини се, готово неопходним сваком савременом православном богослову и образованом хришћанину. Ово дело је, по мишљењу неких патролога, најбоље дело Св. Кирила Александријског . Њега краси и један други атрибут: оно је прикладно за широки круг читалаца, те би га ваљало, уколико то већ није, што пре превести на српски језик.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
