Свето Писмо је превођено на немачки и пре Мартина Лутера
Историја превода Библије на немачки језик почиње у 8. веку: монаси су хтели да светописамску реч проповедају на језику и дијалектима Германа. Спорно је питање да ли је народни језик смео бити уопште употребљаван у верске сврхе. Међутим, Сабор у Франкфурту 794.г. донео је одлуку да се Богу може молити не само на освештаним језицима јеврејском, грчком и латинском, док, с друге стране, не можемо схватити отпор управо германског свештенства проповеди Речи Божје на народном, словенском језику у Моравској.
Најпре су настали речници у којима су, као најранијим списима немачког језика уопште, објашњени многи латински појмови између редова с преводом на старом високонемачком језику (althochdeutsch). Све до средњег века превођене су углавном молитве и поједине библијске књиге. Као најстарији потпуни Нови завет на немачком језику важи аугзбуршки рукопис на пергаменту из 1350.г. Најстарији превод Старога завета јесте Венцелова Библија (Wenzelbibel) с краја 14. века.
Са изумом штампарства ширење Библије на немачком говорном подручју кренуло је великим корацима. Као први је Јохан Ментелин ( Johann Mentelin) из Стразбура штампао 1466.г. потпуну Библију на немачком језику. Од тога времена је настало више превода Библије, веома раличитог квалитета.
Дакле, Мартин Лутер није започео од нуле. Али оно што је изванредно и потпуно ново у њега био је његов речник, језик. Изрази као што је „бацати бисер пред свиње“ (Perlen vor die Säue werfen) потичу од њега, што је истакао историчар Хајнц Шилинг у биографији Мартина Лутера. Уз то, реформатор се ослањао на најстарије јеврејске и грчке рукописе који су умеђувремену пронађени. Нови завет је превео за време свога заточеништва у Вартбургу, и објављен је 1522.г., док је Стари завет завршен 1534. године.
Смисао текста је проналазио полазећи од дословног значења речи. Слободним превођењем, динамичким језиком и освртањем на народни језик учинио је свој превод веома прихватљивим и пријемчивим. Све до 19. века оригинални Лутеров превод Библије опстао је у употреби у Лутеранској Цркви (данас позната као Евангелистичка Црква). У то време дошло се до увида да текст његовог превода за многе читаоце није више био јасан. Године 1863. настала је прва ревизија Лутеровог превода, а до данас је било више прерада. После Другог светског рата библисти су се све одређеније опредељивали за говорни језик, па се ове јесени, поводом 500-годишњице Реформације, очекује нова ревизија, прерада тога превода, мада се већ сада сматра да ће библисти настојати на приближавању Лутеровом језику, више него што су то чиниле раније прераде, ревизије.
С друге стране, успех Лутеровог превода Библије просто је приморао римокатолике да и они сачине свој конфесионални превод, па је 1527.г. Јероним Емзер (Hieronymus Emser) објавио свој превод Новога завета 1527.г., углавном пратећи Лутеров превод. Само десет година после Емзера, Јохан Ек (Johannes Eck) штампао је свој превод Старога и Новога завета 1537. године.
У Римокатоличкој Цркви зацело дуго времена није било неког централног, Црквом одобреног издања Светога Писма на немачком језику, из разлога што су и бискупи и свештеници били веома неповерљиви према превођењу Светога Писма ради употребе међу обичним верницима, а богослужења су служили на латинском језику. Тек је Други ватикански концил (1962-1965) дозволио употребу народног језика на богослужењу и препоручио да се сачињавају нови преводи.
Један од таквих подухвата је и тзв. Заједнички превод (Einheitsübersetzung, 1972/1974, ревизија 1979/80) под покровитељством бискупија немачког говора у којима је и употребљаван на богослужењима, и иначе у студијама. Превод Новога завета с Псламима био је сачињен у сарадњи с протестантским библистима, па се може сматрати екуменским преводом. Међутим, управо у раду на новој верзији овог Заједничког превода, објављеног ове 2016. године, представници Евангелистичке Цркве нису учествовали. За њих је превод Мартина Лутера једини аутентичан превод Речи Божје.
Припремио протођакон Радомир Ракић
