Свето писмо Старог и Новог закона

превео Матија Петар Катанчић, 1. поправљено издање, Хрватско библијско друштво,Загреб 2016.

Крајем прошле године Хрватско библијско друштво је издало превод Светога писма Матије Петра Катанчића, које је првобитно објављено давне 1831. године. У свом предговору издавач истиче да је о овом преводу писано врло мало и да није довољно оцењено његово место у хрватској литератури.

Матија Петар Катанчић је рођен 14. августа 1750.г. у Валпову у Славонији, а школован је у Печују, Будиму, Баји и Сегедину. У својој 22. години ступа у фрањевачки ред у Бачу и добија име Петар. У Осијеку завршава  философију и теологију. Студије је наставио у Будиму (1778-1779), касније је био професор  гимназије у Осијеку од 1779. до 1788.г., а онда прелази у Загреб, где је професор граматике на загребачкој Архигимназији. Из Загреба одлази у Пешту 1795, а затим у Будим 1809, где окончава своју животну каријеру као факултетски професор. Већину својих радова написао је у Пешти и Будиму. „Неочекиовано је умировљен, по подредби цара Фрање II, који се бојао учених људи.“ Из Пеште Катанчић одлази у Будим и тамо се посвећује превођењу Светога Писма. Умире у будимском манастиру 23. маја 1825. г., где је и сахрањен, не дочекавши да види свој превод у штампаном издању.

За превод Библије Катанчићу је требало пуних седам година (1809-1816). Није преводио с јеврејског изворника, него с латинске Вулгате, и то с Вулгате папе Сикста V, издане у време Климента VIII. Није познато колико је познавао старојеврејски језик. У рукопису нема белешки, фуснота, док је издање које је приредио за штампу Гргур Чеваповић садржавало неке белешке преузете из немачког превода Библије Игњатија Вајтенхауера објављеног 1779-1781.г. у Аугзбургу. Међутим, ни преводилац Катанчић ни приређивач Чеваповић нису дочекали да виде објављени превод.

Штампани текст Катанчићеве Библије објављен је двостубачно (лево хрватски, а десно латински текст) у шест свезака, четири свеске са старозаветним библијским књигама, а две свеске с новозаветним књигама.

У издању Библије пред нама изостављен је латински текст, јер се може наћи и у интернету.

Хрватско библијско друштво је припремило ново издање ове Библије, при чему су предузете неке измене како би се читаоцу олакшао приступ тексту и читању, одн. разумевању, што је стручно обавио професор Иван Јурчевић с Философског факултета у Осијеку. На пример, Катанчић је писао gj за ђ, x  за ж,   sx  за џ,  cs  за ч, ch  за х, sh за ш, док је фонем ц писан са c, sz. Међутим, у овом издању промењена су само четири знака, и то: cs постаје ч; ch  постаје ћ;  sh постаје ш; x постаје ж.

На крају Библије одштампан је Катанчићев глосар, што је у стари кратка симфонија, конкорданца.

Занимљиво би било прегледати како је Катанчић преводио наслове појединих библијских књига. Тако Књигу постања преводи са Књига порода; Књига изласка  је Књига изхода; Књига поновљених закона је Књига позаконства;  Књиге дневника су Књиге 1. пропуштених и Књига 2. пропуштених; Псалми су Књига писамах – песама; Књига Прича Соломоних код Катанчића је Књига приричаја, Песма над песмама је Књига пјесан Зачинках, Књига проповедника је Књига  приповидаоца;  Књига премудрости Исуса сина Сирахова код њега је  Књига Церквеника. У Новом завету реч посланицу преводи са лист, па тако имамо, нпр,  Лист б. Павла Апошт. к'Ефесим. Саборна посланица је  „лист опћени“, Откривење Јованово је Објављење б. Ивана Апошт.

У предговору свом преводу Катанчић 1820.г.  наводи ко је све преводио библијске књиге у Далмацији, Славонији, као и преводиоце међу Србима: Раића, Стојковића, Дошеновића, Ракића, Стефановића и др., што значи да је познавао ове преводе. Пре његове смрти Стојковић је објавио свој превод Новога завета у Петрограду 1824, али није био пуштен у оптицај, јер се био успротивио митрополит Стефан Стратимировић, па је други пут објављен тек 1830.г. у Лајпцигу, а друго издање 1834, г, Превод Новога завета Вука Стефановића Караџића био је сачињен још 1816. г., али није био добио дозволу за објављивање све до 1847. г. Биће да је Катанчић познавао превод Гаврила Стефановића Венцловића који је у 18. веку превео такорећи целу Библију и објавио библијске текстове искључиво уз своје проповеди (проповедао је и на старозаветне теме).

У свом огледу„Вуков Нови завjет“, уз „Просветино“ издање  сабраних дела Вука Караџића, уз свеску бр. X (1964), академик Владимир Мошин пише  да је Катанчић у своје време био „један од најученијих људи, класични филолог и богослов, професор поетике и реторике најпре у гимназији у Осијеку и Загребу, а од 1795. до 1800. г. професор теологије на Будимском универзитету“. Мошин даље истиче да је Катанчић превео Свето писмо „у језик славно-илирички изговора босанског’ принешено“. Језик је народни, штокавско-икавски славонски, и наводи мишљење Ирене Грицкат да је Катанчић „претакао народне речи у латинске калупе“.

Па ипак, очигледно је да је Даничић, преводећи Стари завет, знао за превод Катанчићев, тим пре што је и он сам преводио с латинског језика (а не с црквенословенског, мада је према црквенословенском језику донео сва лична имена и топониме, чиме је заслужио све похвале!), а као предложак је имао латинску Библију у преводу Јуниуса-Тремелиуса, објављен 1575-79. године.

протођакон Радомир Ракић