Саопштења

Саопштење Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије, 15. oктобра 2009.

Основни суд у Велесу осудио је у одсуству Његово Блаженство Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована на затворску казну од две године и шест месеци за кривично дело „утаја". Поред тога, суд је одредио да Архиепископ Јован исплати одштету расколничкој МПЦ у износу од 14.804.211 ден., што је око 240.000 евра. На који начин је суд одредио баш ову суму, када је расколничка МПЦ тражила оштету од 20.083.000 ден., односно око 330.000 еура, познато је само суду. Иначе, вештачење је показало да Архиепископ за себе није присвојио нити један денар, а све што је било набављано док је он био надлежан за Епархије где је епископствовао остало је као инвентар у расколничкој МПЦ. За то је Архиепископ два пута ослобађан од првостепеног суда, а Апелациони суд је враћао поступак на поново суђење.

Писмо Архиепископа охридског Јована расколничком игуману Бигорског манастира

Ваше Високопреподобије,

Ако је сада тренутак да се изјаснимо када смо у животу били узбуђенији, тада када нам је власт Црвенковског рушила манастирску цркву, или сада, када смо видели пепео од изгорелих конака Бигорског манастира, са великом тугом би смо рекли: сада. Неизмеран је бол пред очима да видиш како безбожничка власт руши цркву коју си од темеља почео да градиш. Но, бол је још већи када знаш да ни та безбожна власт не би била толико безбожна, толико храбра да руши цркву чији су камен темељац осветила чак четири канонска Епископа, ако је на то није навела једна „побожна" схизматичка црква.

Амбасадору Републике Француске у Србији Жан-Франсоа Тералу

Ваша екселенцијо,

Дубоко жалимо због насиља извршеног над Вашим држављанином Брисом Татоном које се догодило у нашем граду и које је довело до смрти овог младог човека. У име Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и у своје име као и у име све пуноће Српске цркве, изражавам најискреније саучешће у болу Брисове породице, његових пријатеља, француских грађана и свих оних који су га познавали. Молимо се Господу нашем Исусу Христу да побуди и умножи добру вољу међу људима и да усмери срца свих нас на истрајну борбу против свакога зла.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Насиљем се зло умножава, а не лечи или побеђује

Промовишући манифестацију названу Парада поноса (поноса чиме? - питам се), један од београдских медија је грешком, учињеном не први пут (а можда и намерно), навео и моје име као саговорника на тему о којој се нисам оглашавао нити сам имао намеру да се оглашавам. И премда је протагониста Комедије забуне (the Comedy of Errors) грешку потом исправио, мојој канцеларији стигао је низ реакција верујућих које ме обавезују да дам ову кратку изјаву.

1. Званичан став Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, као и истоветан став свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, а у вези са правима такозваних сексуалних мањина, објављен је током јавне расправе о предлогу Закона о забрани дискриминације, када сам имао част и дужност да тај став јавно заступам и браним.

Поворка срама

поводом најављене тзв. „Параде поноса“ у Београду

Најављена за 20. септембар у Београду тзв. „Поворка поноса", уствари поворка срама, поворка Содоме и Гоморе - само је потврда оне народне: Ко се Бога не боји ни људи се не стиди. 

Давно је речено: Све ми је слободно, али није ми све на корист. Заиста, слобода нас је створила, човјек је за слободу створен. Но, само истина је она која ослобађа човјека, тј. истински начин живљења, постојања и понашања. Лажни, посуновраћени начин живљења човјековог јесте слободан али он не гради него разграђује људско достојанство. Право значи ићи правим путем и живјети на прави, праведан начин.

Разне врсте болести зависности

На самом крају свог интервјуа Политици (бр. 34424 од 8. септембра 2009, стр. 1 и 6) преосвећени Епископ рашко-призренски г. др Артемије, после разних оптужби на рачун Србије као државе, није издржао, а да успут не нападне и Српску Патријаршију реченицом Патријаршија зависи директно од власти у Београду. Као увод у напад служи му његова претходно исказана претпоставка да је игуманија манастира Пећке Патријаршије „можда имала консултације са Патријаршијом у Београду".