Теологија заједништва

- Κοινωνία-

Разматрајући питање заједништва у Цркви, стојимо пред есхатолошком Тајном пневматолошке еклисиологије – како Отац, кроз Сина Духом ствара све што ствара. Базирања акта стварања и његово препознавање као динамичке ктисилогије морамо посматрати из перспектива које јој претходе и које је употпуњују. Отац је из небића призвао све у постојање, дакле, логосом познања свега пре постанка, чему даје облик и начин постојања. Сам чин је ктисиологија, али однос Бога и света, самим тим и човека, однос за Есхатон = што,једино остаје, јесте еклисиологија. Наше постојање је из будућег –Ω; из царствујућег миленијума без краја.

Дух je онај који ствара Цркву. То је чин динамичке еклисиологије историје спасења, са димензијом католицитета (свеопштости, саборности, васељенскости). Највернији осврт на то шта је заједништво у једном посебном контексту даје нам ап. Лука: „И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“(Дап 2, 42).

Дакле, видимо да се овде суштина бића Цркве (као par excellence Κοινωνία) описује са четири појма: Наука апостолска, заједница( лат. Communio), ломљењe хлеба и молитвe. На први поглед то су засебне целине, али у суштини имају одраз заједничког. Могу се посматрати као целине, групе или пак једно. Централни појам јесте заједница.

Апостолско прејемство (apostolica successio) је институт који црпи идентитет од Сина, коме Бог Отац даје наследство, а преноси се полагањем руку апостола на изабране. Тако у одбрани свог апостолског послања и ауторитета ап. Павле вели Галатима: „И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима“ (Гал 2,9). Јединство долази из јединства са апостолима (сабраћом) и партиципирања у Телу Христовом, саборности Цркве. Стубовима апостолства сматрани су учесници синајског Преображења и гетсимантског Опредељења. Будући директно призван од Исуса на службу и апостолство, ап. Павле ипак не брани ауторитет заснивајући апостолство на свом доживљају Христа, него на католицитету, саборности свих. Тачније, он се позива на оно што Лука препознаје као „науку апостолску“ и прејемство Христом предато апостолима.         

Чињеница да је Црква Богочовечанска заједница показује да она није само кинонија међу људима, него и кинонија са Христом, Оваплоћеним Логосом Божјим, у светлости Његовог Васкрсења. Оваплоћење Сина Божјег (Новог Адама, Возглабитеља киноније) даје нам основ на коме заснивамо сваки наш трансцендентни, али и хоризонтални, људски однос. Ова кинонија између Бога и човека, која је остварена у Личности Христовој, постаје опитна у Св.Тајни Евхаристије.

Постваскрсна перцепција Христа код Луке и Клеопе пример је нашег гледања Бога лицем к Лицу у ломљењу Хлеба. Евхаристија је зато, како лепо описује Св. Игњатије Антиохијски, лек бесмртности (φάρμακον αθανασίας). Неопходност тог лека  парадоксално претпоставља и нашу смртност, јер: „Ако не једете Тела Сина Човјечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6,53). Неопходност Евхаристије је истоветна с неопходношћу Цркве и обрнуто. Најдубља тајна киноније између Бога и човека је у Тајни Тела Васкрслога, али и обрнуто, јер та Тајна захтева и наше тело и остварује се у телу.

Платон у Гозби говори о наизменичној кинонији између богова и људи. Према његовом мишљењу, кинонија с боговима остварује и кинонију с људима. Крајњи циљ овакве киноније, по Платону, јесте смисао и најдубљи садржај свих жртава и култа уопште. У том смислу он формира низ лепих речи које можемо сматрати његовим предукусом Евхаристије: каже да у култу није реч ни о чему другом него о лечењу и здрављу људи. Треба додати и средишњу идеју јелинске мистике, а то је заједништво божанства, људи и свих рационалних бића.

У досадашњем излагању видели смо да пут сједињења и заједнице Бога и човека отвара Оваплоћени Логос. Према томе, примити Господа у Евхаристији значи ући у заједницу са Њим, а кроз то у заједницу са Тројицом - Заједницом. Истовремено, тај пут и таква заједница је једини услов ипостасног сједињења људи, у међусобној заједници с Богом. За правилну рецепцију Халкидона, који нам даје прецизна објашњења свих ових питања, потребно је изучити христологију Трећег цариградског сабора (681. г.).  Халкидон је својом познатом формулом о двема вољама у једној ипостаси описао онтолошки садржај Оваплоћења. Трећи цариградски сабор се, после спора који оваква онтологија изазива, позабавио подробније овим питањима. Велике егзистенцијалне и савремене последице могло је имати заблудно учење о вољама.

Из историје Цркве је познато да су се тада у седмом веку нудила два решења, која су била неприхватива. Једни су тврдили да у Христу не постоји људска воља, а други да су то две потпуно подељене сфере воље. Одговор Сабора је гласио: „Онтолошко јединство двеју воља (које остају самосталне, у јединству личности) на нивоу постојања представља кинонију двеју воља ... Као што се Господње Тело може назвати Телом Речи, тако се и његова људска воља може назвати сопственом вољом Логоса“(Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006. стр. 83). Обе воље су сједињене у ДА; Христова (Новоадамовска) људска воља, божанској вољи Логоса. Обе пак воље у синергији и кинонији са вољом Духа и вољом Оца као Иницијатора икономије. Бог Отац, Син и Дух Свети, Пресвета и Живоначална Тројица, јесу Кинонија и Заједница Љубави. Логос, Друго Лице, Син Божји узима „обличје слуге“ (човека), те каже: „Сиђох с неба не да вршим своју вољу, него вољу Онога који ме је послао“ (Јн 6,38).

У афирмативној мисији Логоса, у послушности се исправи непослушност, сједињење двеју воља у једноме „ДА“ Оцу( Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006.стр 84).

Тиме се остварила Кинонија између Божјег и људског бића, јединство између Творца и твари. Спознавши ту велику Тајну, сви можемо попут теолога Рацингера радосно узвикнути: „Овде се рађа заједништво, овде настаје Црква!“

„Чин удионичарења у Синовљевој послушности као истинска промена човека истовремено је једини делотворан чин обнове и промене друштва и света уопште: само онде где се оствари овај чин, догађа се промена која води спасењу – Царству Божијем.“

 Божидар Васиљић