Трансплантација органа или лабораторија др Франкенштајна?

О фундаменталној измени парадигми, односно контраверзи у вези с предлогом министра здравства Немачке о донацији органа. - Немачки Бундестаг (Парламент) одбацио план министра Шпана ан седници од 16.1.2020.

После дуге фазе неограниченог угледа и фасцинације техничким могућностима који је имала трансплантациона медицина у Немачкој, назире се све трезвенија клима критичке дистанцираности према њој. Разлози томе су вишеструки: високи трошкови које она (High Tech-медицина) проузрокује, могућност њене злоупотребе (скандалозна трговина органима или њихово свођење и манипулација на пуки објект експерименталног научног истраживања), и основана сумња у односу на плаузибилно установљење часа смрти пацијента, односно потенцијалног донатора органа.

Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства  у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, односно у сложено питање права и заштите живота.

Нови камен раздора чини предлог министра здравства Јенса Шпана (Хришћанско-демократска унија), који би да у Бубдестагу постулира једну новину у регулисању питања донације органа.

Министар здравља: „Свако мора бити донатор, уколико томе не противречи”. Убудуће би требало да сваки држављанин Немачке буде донатор људских органа, све док сам или чланови његове породице изричито томе не противрече („Widerspruchslösung”). Тако би донација органа била „нормалан случај”. Ова системска иновација, у јавности позната као „Widerspruchslösung”, без сумње је насиље државе над слободом сваке индивидуе. Тиме се људски организам тек након медицински утврђене смрти (дефинтивног престанка функције мозга) ставља на располагање трансплантационој медицини, што једни виде као „магацин резервних људских органа” у Франкенштајновој лабораторији.

Цркве у Немачкој су одмах реаговале: и Римокатоличка и Евангелистичка црква гледају скептички на министрове идеје за реформу закона о донацији органа.

Католичка реаговања

Католичка Бискупска конференција је изразила етичке резерве. Донација органа је једна посебна форма љубави према ближњима. Централни комитет католика истиче: „Донација органа се не сме декларасати као правна и морална обавеза!“.

Немачки Бундестаг (Парламент) је 16.1. 2020. заседао и расправљао о донацији органа и одбацио предлог министра здравља Јенса Шпана о новом регулисању донације органа. Тиме се поступак за донацију органа неће начелно мењати. Министар је желео да свако буде потенцијални донатор, уколико томе активно не противречи.

Тим поводом је председавајући Бискупске конференције Немачке, кардинал Рајнхарт Маркс саопштио:“Немачки парламент се данас са јасном већином одлучио да јача спремност за донацију органа”.

Пре гласања у Немачком парламенту о донацији органа су заговорници и противници приницпа –Widerspruchslösung (а) (= „одлука путем опоруке/порицања”) појаснили своје аргументе и гледишта.

Експерт за питање здравља Карл Лаутербах из Социјалистичке партије Немачке је за  „Augsburger Allgemeinen" саопштио да је „неопходна измена парадигми с правним прописима за донацију органа”. Он је заједно са Јенсом Шпаном, садашњим министром здравља у кабинету Ангеле Меркел из Хришћанско-демократсе уније, и једном групом чланова Парламента за тзв. ”doppelte Widerspruchslösung”, по коме је сваки грађанин аутоматски донатор органа уколико томе активно не противречи. Шпанов претходник на челу Министарства за здравље Херман Грие противи се таквом решењу као погрешном путу. Он се, као и већина чланова Парламента, залаже за тзв. ”Решеност одлуком”, тј. при посети лекару, продужењу личне карте или посети комуналним институцијама декларативном одлуком за донацијом органа, као и њеном опоруком.

Представници Цркава у Немачкој у предвечерје овог вотума у Парламенту су критиковали предложено начело „Widerspruchslösung(а)”. Важно је при томе, истичу они, да је „увек добро да се један орган донира. Али то мора бити чин слободне воље, који човек као персона доноси”, истиче бискуп из Рурске области Франц-Јозеф Овербек у инетвјуу за један црквени портал у Келну.

„И даље мора да важи начело да је вађење органа могуће само са изричитом сагласношћу дотичне личности или везано са сагласношћу њених најужих сродника”, истиче председавајући Централног комитета католика (ZdK)Томас Штернберг и додаје: „само онда може бити речи о слободној донацији”.

Катихизис Римокатоличке Цркве назива донацију органа „плементитим и заслужним чином”, али и морално неприхвативим ако дотични или његови сродници нису дали изричиту сагласност (члан 2296). У европским земљама је пракса шарена у питањима донације органа. У Аустрији, Белгији, Бугарској, Естонији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Хрватској, Латвији, Лихтенштајну, Луксембургу, Малти, Норвешкој, Пољској, Португалу, Шведској, Словачкој, Словенији, Шпанији, Чешкој, Турској, Велсу и Мађарској практиковано је начело „противречења”. Једна додатна сагласност породице се практикује у Данској, Исланду, Литванији, Румунији, Швајцарској, Енглеској, Северној Ирској и Шкотској. У Холандијије је такође Парламент донео закон о начелу сагласности које ће тек ступити на снагу. 

Евангелистичка реаговања

Евангелистичка црква у Немачкој (Die Evangelische Kirche in Deutschland) је саопштила да жели и даље да мотивише на спремност за донацју органа, али да не постоји хришћанска обавеза за такав дар. Треба респектовати и одбијену спремност за донацију. Председавајући „Етичког савета” Петер Даброк одбацује начело тог принципа „Widerspruchslösung”(а). Сходно том начелу, сви бисмо ми били суочени са „обавезом за донацију” уместо „донације из слободне воље”. Ово би значило фундаменталну измену парадигми у пракси донације људских органа, законодавству и етичким постулатима.

Антрополошке недоумице у моралној дебати о можданој смрти

 Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа.

После скандала око донације органа у трансплантационој медицини, јавност у Немачакој је постала скептична. Питање критеријума мождане смрти добија изнова у оштрини и бризантности.

Да би се у том погледу деловала упутно Бискупска конференција Немачке је издала 27. априла 2015.г. једaн тематски handout  = приручну информацију, односно сажети документ као оријентацију у овој густој шуми етичких опрека и недоумица, насловљену „Hirntod und Organspende“ – „Мождана смрт и донација органа” У њему се долази до закључка да је мождана смрт апсолутни критеријум за донацију органа, истичући да је слободна воља предуслов сваке донације.

Овај документ је издала „Комисија за веру” са председавајућим кардиналом Карлом Леманом и подкомисијом „Биоетика” са председавајућим бискупом Герхардом Фирстом из Ротенбурга-Штутгарта. Донација органа почива на једном постулату хришћанске етике, истиче Рајнхар кардинал Маркс, председавајући Бискупске конференције Немачке – из „љубави према ближњима својим”.

Етичка питања

Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.

Да ли је човек мртав када и мозак и срце закажу? Или је мождана смрт довољна као одлучујући критеријум? Ово питање је поделило саветодавни гремијум познат под именом „Немачки савет за етику” (Deutsche Ethikrat). У једном су, пак, сагласне и сучељене фракције овог саветодавног тела: ономе ко је доживео мождану смрт смеју су узети органи. Под можданом смрћу се разуме неповратни престанак свих можданих функција (укључујући несвесне активности које су неопходне за одржавање живота) услед потпуног одумирања нервних ћелија, чему претходи губитак притока кисеоника до мозга. Иза те дефиниције се налази идеја комплетног и неповратног (иреверзибилног) губитка можданих функција којим престаје целокупно људско функционисање.

Међутим, последњих година је конзенс о овој дефиницији почео да се нарушава. Разлог томе су сазнања америчког неуролога Алена Шјумена. Он описује многе случајеве у којима и пацијенти са можданом смрћу на интензивној медицинској нези могу још годинама да живе док не уследи и смрт срца.

Ова сазнања је Deutsche Ethikrat узео на знање још 2012.г., али је исход двогодишње дискусије о можданој смрти тек сада објавио. Мождана смрт је прецизан критеријум смрти, каже др Рајнхард Меркел, професор философије права на Универзитету у Хамбургу. Меркел заступа тиме мишљење већине у овом гремијуму. Мозак је - вели се у комуникеу овог „Савета за етичка питања” које је комуницирано 24.2. 2015. - централни орган координације човека и темељ његове психе. Ако се функције других људских органа могу техничким средствима одржавати или заменити, то није случај са функцијом људског мозга. Када закаже функција мозга, гаси се сваки чулни осећај, односно осећање.

У односу на случајеве које је Шјумен описао – да се дисање и крвоток могу још техничким средствима оджавати, овај гремијум аргументује да у том случају „људско тело није независно функционирајуће јединство”. Кроз коначни престанак свих можданих функција престају и све менталне функције, дакле било какава даља комуникација са светом није више могућа, и то стање се не може више назвати животом једног људског бића. Са овим ставом нису сагласни сви чланови овог гремијума. Неки од њих, као председница овог саветодавног гремијума, проф. др Кристијане Вопен је мишљења да мождана смрт није критеријум смрти једног човека. Она је мишљења да пацијенти са можданом смрћу могу уз помоћ интензивне медицине  показивати својства живих људи: даља функција јетре и бубрега, крвотока и хормона. Још један додатни аргумент се састоји у чињеници да има примера у историји медицине да мождано мртве пацијенткиње могу да изнесу своју трудноћу до порођаја.

Међутим, у једном су чланови овог гремијума сагласни: да се мождано мртвим пацијентима могу узимати органи, односно да је такав чин правно легитиман. Ово, разуме се, уколико је пацијент претходно био сагласан са оваквом донацијом органа и трансплантацијом. Фацит овог гремијума за отвореним дијалогом и укупном транспарентношћу у овом сложеном питању модерне медицине са дубоким етичким дилемама јесте евидентна нужност. Оваква отворена дебата је апсолутно неопходна за прихватљивост медицине трансплантације и донације (завештања) органа појмом и праксом над којом се већ дуже времена укрштају оштра копља. 

Критичко сазерцавање:

Да ли је мождана смрт апсолутни критеријум смрти односно „смрт” пре смрти свих осталих органа? Како такву смрт сагледавају ближњи и родбина? О томе не може наука, као ни овај или онај саветодавни гремијум да доноси суд и пресуду. Потписник држи до етичке максиме да ничији живот не сме бити жртвован да би се спасао други. Ако је иреверзибилност можданих функција једнака губитку људске личности, онда бисмо и тешко дементним људима могли порећи право на живот. Ми не смемо доносити одлуке о праву на живот на основу критеријума о квалитету органа а које доносе здрави људи. Оваква пракса одлучивања из прагматичних разлога о животу и смрти веома је проблематична. Људи се не смеју без њихове изричите сагласности убијати да би се други животи спасли.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)