Трећи дан Института: Психологија у служби Богу
После јутарње службе 16. фебруара 2017. године, на празник Светог Симеона Богопримца и пророчице Ане, на Институту Светих Севастијана и Мардарија у Сан Дијегу одржано је последње предавање на тему “Како може знање психологије помоћи у духовном животу?”.
Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности.
Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима.
Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави.
Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави.
Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна.
Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему.
Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”, “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса.
Последи дан Института завршен је вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све!
са енглеског превео протојереј Брацо Кршић
