Трибина на Коларчевом универзитету
Синоћ , 24. фебруара 2012. године, на Коларчевом народном универзитету је уприличена трибина на тему Како разговарати о хомосексуланости данас. На трибини су излагали: велечасни Андреј Ђуричек, жупник при цркви Криста Краља; Исак Асиел, рабин Јеврејске закеднице у Србији; муфтија србијански ефендија Мухамед Јусуфспахић; протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо и др Владета Јеротић.
Трибину је организовао Пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдске-карловачке. Доносимо излагање проф. Драгомира Санда.
Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо
Како разговарати о хомосексуланости данас
Морам признати да сам нерадо прихватио да говорим о овој теми. Међутим, како сам почео размишљати о понуђеном наслову, све сам више у уверењу да су овакви јавни разговори изузетно важни, јер ће се кроз вид дијалога долазити до што правилнијег схватања сваког проблема о коме је реч. А данас је тема пред нама. Јер, ако се не отварамо и разговор се не подупре аргументима, онда ће се иста проблематика преносити на друго поље, на улицу или у неконтролисани простор. Нисам сигуран, али мислим да је ово организационо пионирски покушај да се јавно проговори о овој теми која се некад свесно, а некад несвесно, у јавном животу прикривала. Најчешће се вадила испод тепиха када се инструментализовала, а није ни редак случај да се са њом манипулисало наносећи неизмерну штету посебно институцијама које гаје етичност у социјалном или моралност у духовном животу појединца и заједнице.
Нови моменти времена стварају нове представе под видом слободе, савремених начина и услова живота сматрајући да се и границе традиционалног, надживљеног, преживљеног, анахроног и других „кочница“ савременог друштва морају преиспитати и померити на уштрб прогресивног, „напредног“, урбаног, савременог. Данас као да живимо у пост-хришћанском свету и времену чије се вредности потиру. Велики број држава у свету сасвим благонаклоно гледа на многе необичне појаве. Тако је и са хомосексуалношћу. А велики део земаља у којима предњаче европске и евро-атланске земље, дозвољавају склапање једнополних бракова са отвореном претњом и тензијом да се живот таквих заједница прошири. Потстицање уличних шетњи са провокативним називима, транспарентима, а добрим делом потпомогнутих медијима, мало-помало, скреће пажњу јавности и налази све више простора.
Наш закон чланом 21 каже да је „сексуална оријентација приватна ствар и нико не може бити позван да се јавно изјасни о својој сексуалној оријентацији;“ и: „Свако има право да се изјасни о својој сексуалној оријентацији, а дискриминаторско поступање због таквог изјашњавања је забрањено“. Значи, други део овог закона може да подразумева сваку врсту сексуалног изјашњавања без обзира на то да ли то његово изјашњавање некога занима или не, некога иритира или не, некога чинило равнодушним или саблажњивим. Наше народно деценијско искуство сматрало је такве примере као најинтимније осећаје брачног или безбрачног начина живота.
Ако ко истински тумачи различитости људи, онда је то свакако Црква. Одређена права и дужности свакога уређивана су на вишим законским оквирима. С обзиром на приземност хомосексуализма, он се решава у земаљским институцијама. Тако имамо законску регулативу да су права особа другачије сексуалне оријентације или родног идентитета (ЛГБТ особа – лезбeјки, геј, бисексуалних и трансродних особа) прокламована и гарантована многим међународним документима, између осталих, Универзалном декларацијом о правима човека (1948) и другим конвенцијама Уједињених нација о људским правима. Република Србија је 24. марта 2011. године потписала Заједничку изјаву о заустављању аката насиља и сличних видова кршења људских права, заснованих на сексуалној оријентацији и родном идентитету (коју је Савету за људска права Уједињених нација доставила Република Колумбија у име 85 држава чланица Уједињених нација).
Питање спречавања дискриминације лица на основу њихове сексуалне оријентације и родног идентитета (ЛГБТ особа) осетљива је тема у српској јавности. Црква не пристаје ни на какав облик насиља и дискриминације, нити стигматизованих аката, мада не може да порекне да постоје различити облици дискриминације, насиља и претњи према ЛГБТ особама. Јавно и приватно изражавана хомофобија и говор мржње, па и отворени видови насиља мотивисаних нетрпељивошћу према нехетеросексуалној припадности, најчешћи су облици дискриминације. На то често указују извештаји домаћих и страних организација о стању људских права у Републици Србији.
Подаци за заштиту равноправности из 2012. године указују на чињеницу да се у Републици Србији лоше перципира ЛГБТ популација, 80% их не би желело у својој породици, половина их неће за другове, трећина за комшије или колеге. Тако је у Извештају за 2004. годину објављено истраживање којим је утврђено да постоји висок степен хомофобије, јер се 53% популације изјаснило да постоји дискриминација и бојкот хомосексуалаца. Толеранција изостаје, јер је 48% анкетираних изјавило да би им сметало да особе хомосексуалних склоности станују у њиховом суседству, 63% противило би се да геј или лезбејка буде на руководећем положају, 64% не жели да се са њима дружи, а 75% њих не би волело да хомосексуалац буде васпитач њиховој деци. То су анкете које су рађене независно од религиозности испитаника. Упркос религијској толеранцији, испитаници у нашој Цркви били би још строжији. Током Иницијалног семинара Канцеларије за људска и мањинска права и Савета Европе, одржаног средином децембра 2012. године, указано је на то да је породична ситуација ЛГБТ особа сложена. Све чешће се уочава и појава да младе ЛГБТ особе, када родитељи и чланови њихових породица сазнају за њихову сексуалну оријентацију, буду изопштене и одбачене из дома и породице. То су најчешће малолетна и млађа пунолетна лица, од којих многи нису завршили школовање или/и су незапослени, услед чега најчешће завршавају као бескућници.
Проблеми ове врсте, што се Православне Цркве тиче, као и мог скромног уверења, сагледавају се сасвим шире. Ширење, промовисање и подстицања мржње и друге нетрпељивости према ЛГБТ особама на јавним скуповима, путем медија и интернета, као и кроз графите мржње и друге начине, она ниуком случају не одобрава.
Из досадашњих извештаја јасно се уочава повећана рањивост особа нехетеросексуалне оријентације у ситуацијама када су истовремено припаднице/и националних мањина (посебно ромске мањине), као и других иначе маргинализованих и традиционално дискриминисаних група, као што су нпр. особе са инвалидитетом, самохране мајке, незапослена лица и сл.
Оно што се приговара Цркви јесте њена недовољна укљученост у решавање социјалних тешкоћа. Такође, ставља јој се на терет да не постоји добра воља подизања нивоа информисаности и свести људи, институција, омладине, медија и др. да хомосексуалност није заразна болест већ мањински варијетет људске сексуалности, те да не постоји опасност од ширења хомосексуалности тиме што ће се о тој теми говорити јавно и без предрасуда. Потребно је активно деловати у односу на дискриминаторске и противзаконите праксе да се хомосексуалност и трансродност третирају као здравствени проблем. Спречавати појаве дискриминаторских пракси које могу да доведу до дискриминације у области здравствене заштите услед сексуалне оријентације или родног идентитета. Обезбедити трансродним особама ефективан приступ службама прилагођавања пола, укључујући психолошке, ендокринолошке и хируршке стручности.
Став Православне Цркве о овом питању је одавно јасан, прецизан и недвосмислен. Свето Писмо, као критериј живота и богонадахнута књига, још у Старом Завету указује на могућности једнополног односа као на велики грех. У трећој књизи Мојсијевој (18, 22 и 20, 13) истиче се да је истополан однос гадан чин који води чак и ка погубљењу. Нови Завет такође потврђује овакве примере као тешки грех (Рим. 1,27; Прва Кор. 6,9; Прва Тимотеју 1, 10), што га потврђују и помесни сабори: Анкирски, Трулски, правила Св. Василија Великог и Григорија Ниског, јер се овакав противприродни однос противи исправном животу. По њима се овај грех изједначава са тешким гресима, као што су убиство, родоскврнављење и однос са животињама, те се предвиђају епитимије од 15 па и више година.
У чему је основни проблем? У неку руку, хомосексуалност руши читав егзистенцијални, етички, биолошки, здравствени кодекс живота, па и друге писане, али и усмене, кодексе живота. Црква разуме постојање брачности и безбрачности. Брачни начин живота је поткрепљен низом правила утемељених на првом Божјем благослову људима: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“. Рађање и множење подразумева институционалност која добија своју пуноћу у новозаветном односу мушкарца и жене, што се види на јеванђелском примеру, а посебно у примерима осведоченим у посланицама апостола Павла и у другим посланицама Новога Завета и у делима Отаца Цркве. Све то унеколико добија правни оквир кроз свештене каноне Цркве и одлуке васељенских и помесних сабор, као и канона Отаца Цркве. Две хиљаде година се покушава дати што снажнија дефиниција те свете заједнице. Једно је сигурно: брак по својој суштини превазилази и рађање деце, јер је још значајније истицање спасења човека (читати: мужа и жене!) средством брака, задржавајући све одредбе везане и за биолошко наслеђе човека. Уосталом, толико је брак по свом карактеру актуелан да се и данас са истом важношћу осврћемо на његову светост, узвишеност, циљ, задатак, али и проблематику као и свих претходних времена. Нешто што је здрава алтернатива браку јесте девичанство, безбрачност, монашки постриг или целибат. И овај начин личног одабира и личне слободе живота има један и исти циљ - досезање врлинског живота на путу ка спасењу. Да оба начина живота могу постати тешки и пролазити кроз искушења, указују иста набројана дела, а нарочито наглашавамо једно од првих хришћанских дела, Стромату Климента Александриског, који већ с почетка 2. века упозорава на опасности које могу настати уколико се овај начин живота не одвија по благословеном начину.
Разуме се да су се границе пореметиле. Део протестантске популације, нарочито у европским земљама, по том питању је отишао далеко. Званичан акт који је ових дана упутила Англиканска заједница нашој Цркви, очекује одговор по питању хомосексуалаца и њихове улоге у Цркви. Позната је чињеница да су постојале тенденције да сексуална оријентација није одређивала само једним чиниоцем, већ комбинацијом генетских, хормоналних и спољашњих утицаја, као и да постоји вероватно пуно разлога за сексуалну оријентацију неке особе, и да управо ти разлози могу бити различити код различитих људи. Основно питање је да ли је педофилија (хомосексуалност) поремећај или не? Упркос свакој чињеници, несхватљиви су најновији предлози да се деца са 12 година старости опредељују који ће пол изабрати. Или, озакоњивањем једнополне заједнице којој се даје могућност усвајања деце, што подразумева њихово васпитање чији ће најзначајнији васпитни инструктори васпитавати децу, разуме се, по својим критеријима.
Као што постоји Обичајно право као правни оквир, тако је у здравој српској породичној традиционалној атмосфери дубоко укорењен однос према свему што је проверено, одмерено и што траје. Однос према хомосексуалности је осећај који намеће одбојност, одвратност и гађење према чину који произлази из таквог односа. Али тај осећај није позивао на отворене сукобе, него се доживљавао као нека врста сажаљења, што је у неким размишљањима унутар Цркве именован - болешћу.
Број хомосексуалних особа оба пола у свету наводи се у процентима са 1%, док је горња граница, по некима, и 6%. Нигде се законски не предвиђа кажњивост тако малог процента хомосексуалаца који насрћу на остали део грађанства. Као ни непознаница да је таквих покушаја сијасет.
Зато Православна Црква види искључиво терапијско решење кроз покајни лик.
Различита је дијалектика код носилаца хетеросексуалних и отворених противника хомосексуалнима. Стога се јављају нова питања: да ли можемо у данашње време потпуно примењивати епитимију из канона Цркве ако нам се по свему пристојан и побожан младић истински исповеди, па и то да је хомосексуалац? При томе изражава и своје жаљење! Или, пак, неко ко се исповеди а тврди да се не осећа кривим због своје велике животне мане. Шта ће се десити са брачним паром, а и сâм сам имао неколико случајева као исповедник, кад је прво дошла жена која у браку има више деце и изоси причу о свом мужу који је хомосексуалац? Притом обоје траже савет како наставити живот у заједници или без ње? Он је више година у браку крио своју сексуалну наклоност према другом мушкарцу.
Шта чинити са уверењем великог броја људи да је такав неприродан начин живота плод генетског наслеђа некога чукун-претка чије кисело грожђе поколења кусају? И да ли имамо исте аршине када говоримо са гађењем о носиоцима хомосексуализма ако је то неко који је из наше најближе средине, породице, окружења? Неко ко је надпросечан у побожности, пожртвованости, доброти, супериоран у уметности, генијалан у науци, ко је свестан тога терета и мири се са њим изражавајући своја осећања стидом, срамотом, срамежљивошћу на било који начин? Притом осећајући то као грех за који сматра да је најмање крив. Или, пак, неко ко се у кругу својих истомишљеника понаша сасвим природно, па чак испољава и своју мањкавост не осећајући никакав грех.
Истина, генетика, као што у научности није досегла одређене резултате, тако и у односу са схватањем и учењем Цркве није подударна. Посебно се генетика не може и не треба схватити као фатум, ксемт, условљеност - виша сила. Напротив, у свему треба да буде показивач одређених појава у личности, природи и творевини у добру, али и у злу. Генетске последичности требало би да су благовремени показивач од генијалности до болести, мана и недостатака, који би се имали терапијски дефинисати, лоцирати, терапеутски унапређивати. Са истим принципом то би се могло применити и на хомосексуалност. Уздржавањем у девичанству каквог имамо у уредном начину живота, много се може постићи применом и на настраност полног живота.
Да покушамо дати резиме! Руководећи се учењем Цркве, категоришући тежину поступака, свакако би требало имати на уму да је педофилија, без икаквог оправдања, један од најтежих грехова. Ако би се томе додало да се користи положај у друштву и материјална обезбеђеност хомосексуалаца, и да се под видом тих склоности подводе безазлене, уплашене или у било чему зависне особе, онда би то било равно злочину. Посебно када су у питању деца. Тако члан 178 предвиђа: „Ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог или њему блиског лица, казниће се затвором од три до дванаест година. Ако је дело из става 1 овог члана учињено претњом да ће се за то или њему блиско лице открити нешто што би шкодило његовој части или угледу или претњом другим тешким злом, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година. Ко изврши обљубу или са њом изједначен чин са дететом, казниће се затвором од три до дванаест година.“
Будућност овога проблема неће зависити од нашег вечерашњег разговора. Али мој скромни предлог је да се истополним заједницама не може дозволити верификација кроз Цркву. И да се иста та заједница не може звати браком! Никако је не називати, нити се мирити са тим изразом уколико се односи на хомосексуалан начин живота. Ако се данас ауторизије и најјефтиније изговорена реч, ако се декларацијом штите разни компоти или ајвари, тим пре не би се смело дозволити да се светост тајне или установе брака поистовећује са заједницом једнополних особа. Опрезно пратећи савремена догађања, није никаква случајност што се иза тога поистовећивања израза „брак“ крију небројене опасности које разголићују, уништавају или добрим делом доприносе ионако ровитом схватању савременог брака.
Црква не може, нити сме да занемари љубав као начело свога еванђелског „програма“, али исто тако не може, нити сме затварати очи пред невиђеним аномалијама живота. Сложеност и укрупљивање проблема живота у својој семантичној конотацији не завршава се на овим примерима. Слобода која се непрекидно мери дрветом познања добра и зла, огледа се у лепези искушења: промени полова, наркоманији, инцесту, биоинжењерингу, клонирању... Добија се утисак да је истинска брига за „здравог“ човека ефемерна и сасвим искомерцијализована. Пастернак је добро осетио несрећу холистичког бића коме се под видом слободе све прашта и за коју се жртвују или саможртвују милиони конкретних људских личности, у име „срећног човека“ будућности, или осакаћеног и до ужаса суженог човека садашњости. Добробитије или похота су непрестано пред нама. Ако ништа друго, далеко смо ближе наговештеним апокалиптичким временима него што су били наши преци.
