У лавиринту апокрифног предања

Дрeвни хришћански апокрифи

"Апокрифи" (ἀπόκρυφος, плур. ἀπόκρυφα) су текстови који нису ушли у библијски канон – или због њихове садржине, због њиховог недовољног познавања, због њиховог спорног религиозно-политичког статуса или због тога што су настала након закључења канона. Има и оних списа који су због недовољног или сумњивог угледа аутора списа остали изван канона. Апокрифи су израз хришћанске побожности и имали су знатног утицаја на теологију и историју уметности.

Зашто Јеванђеље по Томи није у Светом Писму Новога Завета? Није ли његово место напоредо са Исусовим биографијама које су написали апостоли и јеванђелисти Матеј, Марко, Лука, Јован? Томино Јеванђеље је пронађено 1945. г. у Египту на коптском језику и садржи 114 Исусових исказа (логија). Дело је, сматрају библисти, настало у другом столећу, у оно времe када је Нови Завет као збирка ауторитативних списа постао темељни спис Цркве Христове. Или је ово Јеванђеље било непознато у време настанка Новога Завета или га његови редактори нису сматрали довољно достојним.

Новозаветни апокрифи се, након шест претходних издања, мимо сваког очекивања, објављују под промењеним насловом - „Древни хришћански апокрифи“. Реч је о изузетно успелом избору апокрифних списа објављених са детаљним научним апаратом који омогућује најбољи увид у међународну библиографију и најновија научна кретања у њиховом изучавању. То је примерна заслуга њихових приређивача, двојице професора са Хумболтовог универзитета у Берлину, Кристофа Маркшиса и Јенса Шретера. Назив „Древни хришћански апокрифи“ одговара до сада у науци примењиваном називу „Новозаветни апокрифи“ - „Neutestamentlichen Apokryphen“ /„The Apocryphal New Testament“.

Ново издање - у међувремену  је то већ 7. издање - појављује се под новим насловом,  са новим приређивачима, готово потпуно промењено и опсежно допуњено новим текстовима. Приређивачи  веле да су списи овог издања били категорисани на основу трију критеријума: 1. сходно сведочанствима о њиховој апокрифној старости, 2. сходно формалним и тематским односима дотичног списа према Новом Завету, и 3. сходно њиховом датирању из периода хришћанске антике, пре окончања процеса канонизације Новога Завета. Апокрифи су, поједностављено речено,  текстови који нису ушли у састав библијског канона, односно светих списа Новога Завета. Та чињеница их чини истовремено загонетним и занимљивим. Они приповедају  о библијским личностима или износе нову садржину.

И ти списи су, као и  канонски, израз хришћанског исповедања вере и имали су историјски утицај како на богословље, богослужење, тако и на историју уметности. Ново издање садржи све неканонске списе из антике, као и нове текстове из исламског предања. Сви неканонски списи су сада обављени под именом "Antike christliche Apokryphen in deutscher Übersetzung" (AcA) и биће издати у укупно три књиге. До сада је објављена прва књига у два тома на више од 1480 страница  (в. наслов са корице, Tübingen 2012). Овде бисмо, примера ради, представили један такав апокрифни спис.

Јеванђеље по Јуди

Иако је апокриф овог списа пронађен пре осам година, тек се сада – благодарећи овом примерном издању - нешто више о њему поуздано може рећи. Тада је, 2006. г., узбуђење достигло врхунац. Наиме, амерички магазин National Geographic Society је објавио текст за који се од 1800. г. знало да постоји – „Јеванђење по Јуди“ - које описује среброљубивог апостола као јединог правог Спаситељевог ученика. И Св. Иринеј у својим списима спомиње употребу „Јеванђеља по Јуди“ код извесних Каиноваца који Свето Писмо субверзивно натрашке изврћу.

О тексту и контексту

Од првог објављивања  на интернету, наука је учинила важан корак унапред и недвосмислено утврдила да је реч о грчком тексту гностичког порекла, насталом у источном делу Средоземља након средине другог века, које је Св. Иринеј по чувењу познавао.

Ово „Јеванђеље по Јуди“  је, као и остали гностички списи, постојало само у коптском преводу  пронађеном у једном египатском кодексу из 4. века, са још неколико гностичких текстова. Његову позадину представља такозвана гнозa Сета, која је изведена из имена сина Адама и Еве (1. Мојсије 4,25), а пронађено је са осталим рукописима у Наг Хамадију у Египту. „Јеванђеље по Јуди“ је писано из перспективе једне опозиционе хришћанске групе из 2. века, која се одвојила из Цркве. На жалост, овај спис не доприноси ни на који начин бољем поимању лика историјског Јуде. Најпре су објављени фрагменти овог Јеванђеља, а потом и целокупан текст, у виду дигиталних фотографија. Чини се да на  нова изненађења не треба више рачунати.

Немачки превод, који је узео у обзир све нове фрагменте  и текстуалне реконструкције тзв. Codex Tchacos,  припремио је историчар из Аугзбурга, египтолог Грегор Вурст у оквиру пројекта проф. Маркшиса и Јенс Шретера – „Judasevangelium und Codex Tchacos. Studien zur religionsgeschichtlichen Verörtung einer gnostischen Schriftensammlung“ (ebd. 2012). Многи конгреси и конференције бавили су се овим кодексом - Codex Tchacos - што је и документовано у више научних зборника.

„Јеванђеље по Јуди“  има карактеристичне одлике и осталих гностичких јеванђеља: дијалошки део у коме је изнето неправоверно учење, препредено смештено у наративни оквир. Васкрсли Христос је у њима платформа за „тајно учење“. Овакав контраст је типична сцена гностичких дуализама: на једној страни су посвећени, насупрот њима стоје неуки ученици. Јуда стоји насупрот свим апостолима који су у дубокој заблуди, док само он добија поуку о „тајни Царства небеског“. За разлику од канонских јеванђеља, Исус се овде односи према осталим ученицима са иронијом и подсмехом.

Све те и друге аспекте  апокрифне књижевности садржи ново издање „Античких хришћанских апокрифа“, чије објављивање и наговештај преосталих двају томова дају нова крила овој фундаменталној теми библијске теологије и уливају наду за њихову дубљу и свестранију богословску тематизацију.

Аутентични искази?

Списа ове врсте било је много. У овом Томином Јеванђељу налазе се реченице као ова: „Исус рече: Ко је мени близу, тај је и ватри близу. Ко је далеко од мене, тaј је од царства далеко“. Да ли овај исказ може бити аутентичан? Многи тумачи сматрају га уверљивим. Овај исказ подсећа на исказ Езопа који гласи: „Ко је Зевсу близу, тај је и муњи близу“. Један даљи исказ је у дијалогу између Петра и Исуса: Петар жели да искључи Марију Магдалину из круга ученика/апостола. На то му вели Исус: „Свака жена која себе учини налик мушкарцу, отићи ће у Царство Божје“. Ово може значити и упутство на ранохришћанску праксу одевања. Такође и Зенон, оснивач стоичке философске школе, прижељкивао је жене у мушком руху, да би равноправност међу половима, за коју се он залагао, била и видљива.

Два пута

Опсежна, са Новим Заветом сродна књижевност, ставља се на располагање како академској, тако и широкој публици, у виду научно припремљених избора текстова. Француски издавачи су их објавили 1997. г.и 2005. г. у две свеске под насловом «Ecrits apocryphes chrétiens» у репрезентативном естетском руху у библиофилском издању у реномираној едицији Bibliothèque de la Pléiade. Енглеско издање под насловом «Apocryphal Gospels» одражава прагматични дух америчке библистике. У њему се налазе само најважнији текстови. Грчки, латински и коптски текстови понуђени су у преводу. Сасвим другачији правац узима ново немачко издање. У овом издању се налазе и ретки текстови, али само у преводу, а не и на оригиналном језику, као што су Јеванђеље по Томи, Јудино Јеванђеље, Тајно Марково Јеванђеље, арапска сведочанства о Исусу и многа други мање познати апокрифни списи и варијанте (види потпуну листу на карају текста).

Нови преводи ранохришћанске књижевности о Исусу Христу представља обогаћење, али уједно изазов и искушење хода кроз дубоки лавиринт са стрмим литицама хетеродоксије, те се препоручује само посвећенима, одн. стручњацима.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен

Ево и потпуног списка псевдепиграфа, апокрифа, агиографских и гностичких списа објављених у овом издању: