Учитељ је рекао. Мала књига о вери - приказ

Приказ

О. Александар Нинковић, Учитељ је рекао. Мала књига о вери,  Београд 2014, стр. 160.

Отац Александар Нинковић је добро познат слушаоцима радија Слово љубве, на чијим таласима је објашњавао поједине библијске, махом старозаветне теме, и, првенствено, библијску теологију. И заиста, прави човек на правом задатку: наиме, доживевши обраћење из административног владајућег атеизма проповеданог у ондашњој војсци, писац је  дипломирао на богословском факултету у Сегедину, да би у Риму наставио студије библијске теологије и овде одбранио свој магистарски рад. У међувремену му излази прва књига -  Синопса еванђеља, на мађарском, прва те врсте у Мађарској, која се користи у настави Светога Писма Новога завета на тамошњим  богословским школама. Овиме је отац Аца пружио значајан допринос новозаветној науци.

Књига пред нама је настала као плод редовне наставе  за одрасле из библистике организоване при београдским римокатоличким црквама при којима је о. Александар свештенослужитељ.  Између осталих тема, држао је циклус предавања о  Псалмима, и лекције објављивао као листиће уз двомесечник  Благовест.

Аутора занима првенствено питање суштине вере у Бога. За  њега је она ход с Богом, што је и наслов првог поглавља, при чему цитира некадашњег професора богословља, а касније и папе, Рацингера:  „хришћански веровати значи нашу егзистенцију схватити као одговор Речи, Логосу који све ствари носи и држи. Вера значи прихватање тога да нам је смисао – који не можемо створити, него тек примити -  већ поклоњен, тако да га треба само узети и поверовати му се“. При овоме аутор истиче да у  књигама Старога завета на јеврејском не постоји једна реч којом би се описало искуство које ми називамо  вера  или  веровати.  У основи, значење односне јеврејске речи било би чврстина, сигурност, поузданост, поверење; ово се још осећа у исказу  Амин -  сигурно, тако је.

Морамо нагласити да је књига писана на добром српском језику и  надконфесионално, па и кад обрађује догматске теме по којима се учења Источне и Западне Цркве не подударају у свему. Писац не жели да разматра и таква питања, него искључиво оно што нас као хришћане везује у библистици, еклисиологији, а посебно док обрађује удео светих тајни у животу хришћанина (87-106) или док излаже значај Десет Божјих заповести као „Пута Живота“ (73-87) или Никејско-цариградског Символа вере (53-63).

Нарочито су душеполезни одељци: Човеков позив (107-120), Молитва – разговор са Оцем (121-134); Господња молитва – Оченаш (135-150), и Живот у Цркви (151-154). „Молитва је много више од речи које изговарамо. Молитвом, чије смо речи научили напамет, у ствари учимо душу да се на прави начин усмери ка Богу, а то се може само кад се оно што се изговара усклади са срцем – кад оно што се изговара постане заиста наш став душе и наш лични израз. Зато источни Оци ... траже да молитељи сву своју пажњу усмере на то да искрено мисле оно што изговарају, јер молитва није пука изјава, већ начин промене срца...“ (стр. 123).

Књига оца Нинковића није само поучна верска књига, мада је с тим циљем писана; она је и темељито догматски, етички заснована,  где је сваки исказ поткрепљен Светим писмом и мишљењима светих Отаца, и, повремено,  савремених католичких  богослова. Није то тек  Мала књига о вери.

Протођакон Радомир Ракић